Prvo izdanje ove knjige je objavljeno na nemačkom jeziku bez potpisa autora jer je hteo da ostane anoniman. Napisana je za devet dana u maju 1945. Prvi naslov je trebalo da bude – Doživljaji jednog psihologa u koncentracionom logoru, ali je to ostavljeno za prvi deo ove veličanstvene knjige. Drugi deo – Osnovi logoterapije – čine objašnjenja osnovnih principa logoterapije koju je sam pisac kao psiholog i predavač na brojnim univerzitetima osnovao i razvio kao metod.
Sam autor kaže da naslov ne bi trebalo da nas zbuni jer se u ovom delu radi o životu, a ne o smrti, kako bi se moglo pomisliti na prvi mah. Knjiga se može posmatrati ne samo kao ispovest jednog logoraša koji je tri godine proveo u četiri različita logora (zapravo, ona je najmanje to), već kao psihološka, a delom i sociološka studija značajna za ceo ljudski rod. Tema je turobna, ali kniga nije dugačka i stil pisanja je jednostavan i pitak, tako da se bez problema čita u jednom dahu. Ali, jedna je od onih koje nemaju rok trajanja.
Viktoru Franklu cilj nije bio da opisuje same logore, koliko psihološko stanje onih koji su u njima živeli. Kristališe njihovu borbu za opstanak i osećanja šoka, apatije, razdražljivosti, gladi, bolesti, opsesije, agresije i borbe za goli život. Teško se može reći koji je ovde užas (posle gladi) najveći. Zima, bolesti, zlostavljanje od strane stražara, prenaporan rad, smrt koja neprekidno stoji nad glavom… Viktor kaže da je zapravo najgore to što niko ne može znati ima li ovome kraja. Jer, ko može biti siguran da će uspeti da prođe sve selekcije koje „levo“ za bolesne i stare znače smrt, a „desno“ prelazak u sledeći logor. I ko može biti siguran da taj sledeći neće biti onaj sa gasnim komorama!?
Nakon šoka pri dolasku u logor, osećanje koje mnogo duže traje je apatija. Logoraš se zapravo brzo navikne na užase i zatvori kako bi se koliko je to moguće zaštitio. Najstrašniji prizori postanu sasvim obični i niko više ne žali one koji ne izdrže, već gledaju šta bi se korisno moglo naći u njihovim kaputima ili cipelama. Ipak, i u toj apatiji se nađe zrno borbe. Viktor je tako nekoliko puta uspeo i sebe i druge odvratiti od samoubistva, a interesantno da se u knjizi ne pominje mnogo onih koji su digli ruku na sebe. Ipak je nagon za životom jači. U takvim okolnostima se očekuje da to bude jedini izlaz, a i sam Viktor priznaje da je pomišljao da ode „u žicu“, kako su to govorili logoraši kada neko sa tom namerom krene prema električnoj ogradi logora. Sem toga, apatija sprečava logoraše da pokušaju beg ili bilo kakvu drugu akciju. Paradoks uprkos apatiji je bio u tome da odluke koji je svaki logoraš morao u trenutku donositi mogu za nekoliko minuta da znače život ili smrt.
Ono što se dobija od hrane je tanjir supe i komadić hleba dnevno. Hrana je stoga osnovna opsesija, razmjenjuju se recepti, ona se sanja. Sanja se, naravno, i sve ostalo što nedostaje u tim neljudskim uslovima – topao krevet, lekovi, a najviše najbliži za koje logoraši gde su, da li su živi i da li će ih ikada više videti. Javlja se bes, kod nekih kompleksi ( jer ovde su niko i ništa), kod mnogih se gube moralni kompasi, te su spremni na sve ne bi li preživeli. Neprestano se priča o kraju rata, a humor je povremen i uglavnom crn.
Očigledno da je sve do karaktera samog čoveka, a ne do uslova u kojim se može naći. Ovaj princip naravno važi uvek i svuda, i Viktor se služi njime i u svom metodu – logoterapiji.
Kroz knjigu ipak provejava optimizam. Autor je imao dva pokušaja bega, i ispostavilo se da je to za njega u tom trenutku bilo bolje. Pominje se značaj intuicije koja ga je spašavala, a neretko priča o „srećama“ koje mnogi nisu imali. Kao lekar je imao bolje uslove, uživao je u zalasku Sunca, u kaputu jednog logoraša je našao molitvenik… Usmerio je sebe prema dva cilja – u mislima je često razgovarao sa svojom ženom i rekonstruisao je rukopis jednog svog naučnog rada. Očigledno je da Viktor nije bio u mentalnom logoru. I upravo to ga je i spasilo.
Period nakon izlaska iz logora neočekivano ne donosi radost. Viktor čak upozorava da nastupa naglo oslobođenje od psihološkog pritiska i vraćanje u normalu može biti opasno. Najpre se javlja zbunjenost i neverica, osjećaj kao kod ptica kojima je kavez otvoren – ali one ne znaju gde bi i šta bi. Neki postaju agresivni jer su samo za to znali u logoru, i taj model ponašanja ponesu „napolje“; kod nekih je prisutna ogorčenost, a kod mnogih očaj – Oni su živeli za dan kada će im njihovi najbliži otvoriti vrata, a onda shvate da ih niko ne čeka.
Drugi deo knjige je posvećen logoterapiji, njenim principima i pojmovima. Suština je da se kod pacijenta nađe smisao života – neki cilj koji on treba ispuniti u budućnosti. Smisao života se može pronaći u radu, ljubavi i trpljenju.( patnji). Navode se primeri različitih pacijenata i još različitiji ciljevi koje je Viktor uspeo da im osvesti i tako im pomogne. Ono što ovu knjigu čini uvek (a naročito danas) aktuelnim je traženje smisla življenja.
Posebno je značajno da u ovoj knjizi nema mizantropije. Viktor ne deli ljude na stražare i logoraše, već samo na ljude i neljude. Jer, niti su svi stražari loši, niti su svi logoraši dobri. Ovo tim pre jer mu je jedan stražar uz samilostan pogled dao komadić hleba, a za drugog je naknadno saznao da je potajno od sopstvenog novca kupovao lekove za obolele od tuberkuloze.
Kao i svi ostali logoraši, Viktor u logoru nije imao ime, već samo broj 119104. Ali je najtipičniji dokaz da je tačna ona latinska – Ime je znamenje. On je svakako pobednik.
Autor: Danica Jakšić