U poslednje dve decenije antiheroji postali su izuzetno popularni, zapravo top 3 R-rated filmova koji su najviše zaradili na gledanosti su Džoker 2019, Dedpul i Dedpul 2. Ali zašto je to tako? Zašto smo svi okrenuli leđa likovima kao što su Kapetan Amerika i Supermen? Kako bi smo ovo razumeli, moramo se zapitati šta je zapravo antiheroj? Takođe, moramo se suočiti sa činjenicom da odgovor na ovo pitanje nije u opšte jednostavan.
Antiheroj je najčešće mračan, buntovan, ozlojeđen i donosi diskutabilne životne odluke. Ukratko, subverzija je arhetipa heroja. U tehničkom smislu, on jeste sve što i sam heroj jeste ali su mu date određene karakteristike koje heroj nema i koje su rezervisane za antagonistu. On/ona se mogu boriti protiv autoriteta, a i protiv samih sebe, ponekad imaju problema sa ilegalnim supstancama ili alkoholizmom, rvu se sa, društvu nepoznatim, mentalnim poremećajima.
Heroji sa suprotne strane predstavljaju ideal društva. Oni su personifikacija svih vrlina i moralnih vrednosti kojima društvo treba da teži i na koje se ugleda. Heroji su po prirodi moralno konzistentni, imaju striktna pravila i principe koji ih vode u delanju i koje slede.
Antiheroji su predstave moralnog ambigviteta. Oni operišu u „sivim zonama“ i dinamičniji su u donošenju odluka. Ta dvostrukost ogleda se u njihovoj ličnoj etici ili u načinu na koji su percipirani od strane društva. Nije svaki antiheroj ludi manijak koji redom, potpuno nemarno i nasumično, ubija sve što mu zapadne za oko i zasmejava nas svojim duhovitim dosetkama. Zapravo, istinski primer antiheroja je bliži Spajdermenu nego Dedpulu.
Kada Pitera Parkera ujede radioaktivni pauk, on ne želi da spašava stanovnike Njujorka, zainteresovan je isključivo za sopstvene potrebe. Nesiguran je, anksiozan, lomi se sa svojim uverenjima, čak i dopušta kriminalcu da mu utekne kako bi se osvetio vlasniku boks kluba koji ga je prevario ne isplativši mu teškom mukom osvojenu nagradu. Tokom čitave njegove superherojske karijere, Spajdermen odustaje više puta, uvek se pitajući da li je sposoban za izazove koji su pred njim, zazirući od odgovornosti koje ti izazovi nose. Ovo nisu kvaliteti koje inače asociramo sa herojima.
Sa suprotne strane spektara ovog arhetipa, postoje antiheroji koje u većoj meri asociramo sa ovim terminom, kao što je alter ego Vejda Vilsona – Dedpul. On je antiheroj koji čini dobre stvari zbog pogrešnih razloga i loše stvari zbog ispravnih razloga. Egocentričan je, bezobziran, i ubija rado, bez pokajanja. Nenamerno „spašava dan“ što je često samo nuspojava njegovog istinskog cilja. Ono što možemo zaključiti jeste da je koncept antiheroja teško definisati, pogotovu kada govorimo o njihovim moralnim odlukama, ili o njihovom etičkom stavu koji je često maglovit, ili zato što mi kao društvo imamo problem da pomirimo njihove lične stavove sa predstavom onog što heroj zapravo treba da bude.
I zašto onda toliko volimo ove likove? Zašto nas privlači moralni ambigvitet? Mogući odgovor je da oni prosto reflektuju naša lična iskustva. Istina je da ne živimo u crno-belom svetu moralnog integriteta. Prepoznajemo da je svet mnogo kompleksniji od borbe dobra protiv zla, heroja protiv zlikovca. Niko nije potpuno heroj niti potpuno zlikovac. Ali ipak u našim kulturama dominiraju institucije čiji je temelj moralni apsolutizam.
Ova filozofija kazuje da su ljudska dela suštinski ispravna ili pogrešna bez obzira na nameru. Kreirajući pouzdane i predvidljive šeme po kojima ponašanje može biti procenjeno, ne rešavamo problem moralnog apsolutizma koji ne dozvoljava fleksibilnost i subjektivnu interpretaciju. Umesto toga promovišemo ideju da postoji objektivni moral po kome se svako delo može osuditi. Simboli ovakvih ideja, tradicionalni heroji, služe kao otelotvorenje ideala ovih apsolutističkih sistema, i više od toga, oni postaju izvršitelji spremni da koriste nasilje kako bi se borili protiv zla i zaštitili ovakav uspostavljeni moralni red.
Na primer, Supermen i Kapetan Amerika, kao i drugi nalik njima, služe kako bi zaštitili socijalne i političke strukture onakve kakve već jesu bez obzira na njihove mane. Moralni apsolutizam nam nudi dva pravca: povinuj se ili snosi posledice. U drugu grupu svakako spadaju antiheroji, njihov rat protiv mejnstrim kulture ih smešta u carstvo autsajdera. Ove osobe su odbačene i gurnute u stranu od strane društva zbog svojih karakternih mana ili ostalih osobina koje ih čine devijantnim.
Nije iznenađujuće da većina antiheroja potiče iz marginalizovanih grupa. Vulverin pati od PTSP-a i ima problema sa alkoholizmom, Spajdermen potiče iz siromašne porodice koja se bori da spoji kraj s krajem i pripadao je grupi štrebera pre nego što je „biti štreber“ bilo kul. Upravo ove razlike smeštaju antiheroja u konflikt sa uspostavljenom kulturom forsirajući ga da se solidariše ili suoči sa posledicama.
Ovo je razlog zbog kog se često protagonisti ove vrste nalaze u situaciji da se bore za pravo da bi postojali takvi kakvi jesu, oni zahtevaju socijalne promene. Švajcarski psihoanalitičar Karl Gustav Jung, govori nam o arhetipu Senke, ili mračnom aspektu ljudske ličnosti. Senka leži odmah iza Ega, odnosno naše Persone, onog što jesmo ili makar onog što mislimo da jesmo i kako se predstavljamo svetu. Senka najintenzivnije utiče na Ego odnosno, ometa ga. Ona je moralni problem i nismo u stanju da postanemo svesni svoje Senke i integrišemo je bez značajnog utroška moralne odlučnosti. Prvi korak ka integraciji Senke jeste priznanje da mračni aspekti ličnosti zaista postoje, drugi je da priznamo da se sve ono što smatramo za „gnusno“, „nemoralno“, „nastrano“ i „nefer“ takođe nalazi i u nama samima.
Ovaj čin je neophodan uslov za svaku vrstu samospoznaje i po pravilu ćemo naići na značajan otpor. Taj otpor vezan je za projekcije koje kao takve ne prepoznajemo i tvrdimo da svaki uzrok naše negativne emocije leži u drugome. Ali zar nam naša ljubav prema antiherojima ne saopštava upravo tu činjenicu? Mi zapravo patimo za inkorporacijom našeg unutrašnjeg čudovišta. Upravo je to ono što ljudskim bićima daje snagu karaktera i samopoštovanje, nemoguće je da poštujemo sebe dok ne naučimo da pokažemo zube. A kada usvojimo tu lekciju i shvatimo da smo donekle opasni, ili ozbiljno opasni, onda postajemo voljni da zahtevamo poštovanje od nas samih i da isto to očekujemo i od društva.
To ne znači da je bolje biti okrutan. To znači da je imanje mogućnosti da budemo okrutni pa izabrati da to ne budemo, bolje nego da uopšte ne posedujemo sposobnost okrutnosti. Nažalost, odgovor se uvek nalazi na mestu na koje nikada ne želimo da pogledamo. Moramo takođe uzeti u obzir da se ovde govori o saradnji sa Senkom. Ono što se dogodi kada Senka preuzme Ego vidimo u destruktivnim razmišljanjima i delima antagonista, a sam proces preuzimanja najbolje je prikazan u filmu Džoker 2019.
Priča o poreklu najomiljenijeg zlikovca DC univerzuma govori ne o monstrumu, već o antiheroju koji je od strane društva, a kasnije i laži sopstvene majke, primoran da postane zlikovac. Ego predstavlja Artur Flek koji je nesiguran, ranjiv, duboko depresivan, pati od retke mentalne bolesti- PBA ili sindroma nekontrolisanog smeha zbog čega je potpuno odbačen. Retko kada nije dehumanizovan ali kada mu se nudi razumevanje i prikladno obraćanje on to zaista ceni. Iako ima majku koju voli i prema kojoj je brižan, on je usamljen i sa svojom usamljenošću se bori kroz fantazije. Zamišlja da je deo publike u emisiji svog omiljenog voditelja, sanjari o svojoj komšinici Sofi, izmišlja čitavu ljubavnu vezu sa njom dok je u realnosti, iz njene perspektive, on samo jezivi progonitelj koga je jednom prilikom kulturno pozdravila. Senka u ovom momentu postavlja svoje temelje. Artur ne dobija razumevanje od strane svog terapeuta, socijalna služba nije u stanju da mu ponudi resurse kako bi priuštio adekvatne lekove. Njegov potisnuti bes postepeno isplivava na površinu. Trenutak kada Senka (Džoker) potpuno preuzme Artura, vidimo nakon što je počinio ubistvo tri mladića visokog socijalnog statusa. Tada dobijamo istinskog zlikovca, kreiranog od strane podjednako zle uprave grada Gotama.
Interesantna stvar u vezi integracije Senke je to što kada to činimo prepoznajemo sebe donekle kao izvor zla i samim tim počinjemo da poštujemo sebe, isto kao što bi poštovali divlju životinju ili monstruma. Senka tradicionalnog heroja jeste zlikovac. Onaj protiv koga se on/ona bori, odnosno, njihova eksterna Senka (Betmen i Džoker, Supermen i Leks Lutor), ali sam heroj ne vrši proces integracije unutrašnje Senke, heroj predstavlja ideal, on/ona je dakle oličenje celovitosti.
Poistovećujemo se sa antiherojima jer pokušavaju da integrišu Senku i sarađuju sa njom, ono za čime mi duboko u sebi čeznemo. Odbijanje i neprihvatanje mračnih aspekata ličnosti nikada nikuda nije odvelo, možemo reći da je to podjednako dobar sistem rešavanja problema kao i odsecanje glave radi lečenja glavobolje. Na kraju krajeva, svi smo mi, zapravo, antiheroji.