Žderači Sunca – Ivan Ristić

Nigde oblaka, ni lahora.

Gore, visoko iznad horizonta, pulsira plamteća zvezda sevajući zracima uporno i nemilosrdno. Dole, duboko u rupi doline, progutan ključa grad duhova. Podseća na zagoreli zalogaj lešine, presoljen tonama pepela i radioaktivne prašine. Talasi vreline uzdižu se iz asfalta, čađavih ruševina, zarđalih olupina i kontaminiranog černozema.

Niko više ne pamti koliko dugo traje vanredno stanje, ali sigurno je da sirene za uzbunu više nikada neće emitovati signal za prestanak opasnosti. Gotovo da i nema razloga da se signal oglasi, još manje je preživelih koji bi ga mogli čuti. Ako pakao postoji svakako je prijatnije mesto od Zone Vlahija čija se istočna granica prostire sve do naseobine Genotin.

Prasnula je jarka i bleštava martovska zora. Ili je možda početak aprila. Već godinama unazad ne koristim kalendar. Budim se iz košmara nagrižen znojem; suva, ispucala koža pelcovana je bolnim ujedima komaraca, prošarana linijama skorele soli i mrljama crvenila.

Ja, jedan od malobrojnih Bledih, borim se za dah. Borim se i da svim silama sačuvam ono što me još uvek čini čovekom.

Jasno je da košmar i dalje traje. Iz ove kože se ne može.

Ovde sam već nedeljama, zatočen u nečijem napuštenom domu, u mansardi nekadašnjeg solitera a sada petospratne deponije i groblja golubova i kućnih ljubimaca. Bez elektrike i bez kapi tekuće vode.

Sumračna  unutrašnjost je zaštićena od spoljnih uticaja, dupla stakla prozora su gusto oblepljena slojevima kartona, aluminijumske folije i novinske hartije – može se reći da je neko pre mene bio praktičan domaćin. Ulazna vrata su sada zabarikadirana preostalim delovima nameštaja, isuviše glomaznim da bi bili otuđeni u vihoru otimačina. Malarični komarci i muve zunzare roje se oko moje glave dok bezuspešno tražim način da se odbranim. Nesnosne vrućine, glad, žeđ i iznad svega dugotrajna izolacija itekako utiču na tok svesti. U magnovenju razmišljam o supruzi i deci. Nedostaju mi. Verujem da su već na bezbednom, daleko izvan Zone i Genotina – negde u brdima i planinama. Možda su čak i blizu Rtnja, tamo gde je jedna od poslednjih naseljenih kolonija i azila za stare i nemoćne, žene i decu. Da ne mislim na njih mislio bih o užicima koje su nekada davno pružali hladan tuš, porcija tople supe, instant kafa i duvan, kao i o svim onim bezbrižnim detinjarijama prohujalog doba koje danas predstavljaju tragikomične, gotovo besmislene tričarije. Kada ne sanjam one koje volim sanjam umiruću plavu planetu i zaboravljene cikluse njenih četiri godišnjih doba, prolećnu blagu kišu, bujnost zelenila, miholjsko leto, sneg i led. Ipak, sve češće košmarim. Mirni snovi su deo izbrisanih uspomena, tek poneka izbledela fotografija sačuvana pre Velikog Praska.

Da mi je pri ruci limenka dobro ohlađenog piva. Ne pamtim kada su mi poslednji put mlazevi ledeno hladne vode bistrili vrelo čelo.

Zaudaram.

Prinuđen sam da skučeni prostor i svu svoju preostalu skromnu imovinu (par konzervi pasulja i samo nekoliko litara flaširane vode) delim sa niotkuda dolutalim šakalom, pripitomljenom masom olinjalog krzna i buva, mojim jedinim prijateljem. Karlosov životinjski vonj uspešno kamuflira moj ustajali miris nehigijene i straha, čineći me još uvek skrivenim i… živim. Tu je i brdo korisnog, brižljivo sakupljanog đubreta kojim takođe, za sada, uspešno zavaravam trag. Zato što Oni lako mogu da osete zadah ljudskog tela i naših telesnih tečnosti, kao što krvožedne zveri nanjuše krv svoje lovine. Bilo da su korak ili kilometrima daleko.

Oni. Heliosi. Tako su ih naučnici nazvali. A mi ostali, jednostavno i narodski rečeno – Žderači Sunca. Naravno, bilo je to u ona stara dobra vremena kada su naučnici još uvek bili od značaja. Bio sam klinac koji, na piratskoj radio stanici, načuljenih ušiju prati čudnovato izlaganje doktora Ognjanovića isprekidano iritirajućim šumovima statičkog elektriciteta. „Oni žive među nama… nalik su nama… ali, za ime sveta, nećemo im dopustiti da u potpunosti postanu MI… U suprotnom će čovečanstvo prestati da postoji!“ Govorio je dugo i naširoko o nekakvom mutirajućem virusu što sunčevu svetlost i toplotu pretvara u bioenergiju organizma u kojem parazitira. „U ovom času, svuda na zemaljskoj kugli, u božanskim bićima miliona ljudi svih uzrasta, rasa i polova, odvija se neverovatan proces sličan fotosintezi, događa se preobražaj nesagledivih posledica.“ Svi su mislili da je sišao s uma. Zapravo, bio je prorok.

Heliosi su apsolutni gospodari Novog sveta, jednoćelijski kradljivci ljudskih tela, umova i duša, naši nepobedivi robovlasnici. Oni što bitišu u atomima, tkivu i mislima nas Bledih, hraneći se isključivo razornom kosmičkom energijom. Svaki izdržljiviji organizam, ne sasvim načet zračenjem, opakim bolestima, žeđu i glađu može biti njihova privremena ovozemaljska ljuštura i njihova sigurna kuća. Nesrećnici podlegli virusu Heliosa tromi su i nemi, obnevideli od surovog isijavanja fotona, izoštrenog čula mirisa, najgladniji onda kada je pomahnitala đavolja stvar u svom punom sjaju. Tokom čitavog dana proždrljivo upijaju svakom porom kože svetlost i toplotu gasovite plazme, dok se u sumrak mirno povlače u svoje brloge, spremni za svojevrsnu kratkotrajnu hibernaciju, daleko od nas. Ponekad iz krajnje nužde, pojedinačno ili čoporativno tragaju za nama.

Jer, uprkos svim fantastičnim činjenicama, nisu neranjivi. Ukradena tela su, i u njihovom posedu, podložna povredama svake vrste, pre svega trošenju, posebno kada su predugo izložena dejstvu smrtonosnih zraka. Oni sa prilično gadnim opekotinama po sparušenoj, bezpigmentnoj koži su se očito bespoštedno prežderavali sunčevih kalorija. Previše gastronomskog uživanja. Hrane u izobilju ali ni trunke svesti o mogućoj šteti.

I zato smo tu gde jesmo: da bi nakratko zauzeli njihova upražnjena mesta pod njihovim Suncem, kako bi se njime hranili, dok za to vreme lagano sagorevamo u najstrašnijim mukama. Zato se krijemo. Samo je pitanje vremena kada će nas naći i sve do jednog orobiti.

Sklapam oči naviknute na mrak, žedan do besvesti i silnim Celzijusima izmrcvaren, trudeći se da makar u mislima odlutam što dalje, želeći da se što pre pridružim svojoj izbegloj porodici

 Posle kraćeg dremeža, umesto da i dalje mirujem i štedim snagu za večeras, odlučujem se za nabavku. Ovog puta na izmaku su sve moje bedne zalihe namirnica. Kiseonika je ostalo samo za udah ili dva. Škrtarim. Ako se ne varam, u napuštenom magacinu gradske ambulante ostalo je još ponešto od zlatnih rezervi kiseonika i neoštećenih inhalacionih aparata, kao i lekova sa isteklim rokom. U tajnom vojnom bunkeru (mada više ne tako tajnom) može se naći još neiskorišćenih sledovanja SDO – a i municije za lov na retke primerke neistrebljene divljači ili slučajni susret sa prokletim Žderačima.

„Krećemo, Karlose.“ Kako je samo nestvaran glas utamničenog, usamljenog čoveka; pogotovo kada mu je predugo jedino društvo životinja. Šakal se lenjo proteže a zatim, po komandi, ustaje spreman za dugo očekivani pokret. Uranjam u prijatnu svežinu zaštitnog kombinezona načinjenog od mineralne vune, lica skrivenog iza neprozirne UV maske, i s naporom razmičem nabacane stvari koje su nam prethodno čuvale odstupnicu. Stara lovačka dvocevka napunjena je do samog vrha. I nestrpljivo čeka da, ako zatreba, bljuje vatru.

Kao i uvek, svakim izlaskom po danu rizikujem neuporedivo više nego što mogu da dobijem. Dovoljno je vrlo malo vremena da mozak proključa i preobrazi se u pihtijastu smesu. A tu su i nezaobilazni Žderači. Međutim, glad postaje neizdrživa. Obično izlazim noću, večito suvog grla i praznog stomaka, u grozničavoj potrazi za pitkom vodom i mrvicama hrane. Da nakratko utišam klokotanje creva i udahnem koji kubik dragocenog kiseonika. Ali ako uskoro ne nabavim koju bocu sa oznakom O2 počeću da dišem na škrge, jer vazduh je ovih dana posebno suv, bljutav, prezasićen toksinima.

Napolju je nešto uzremetilo uobičajenu uzavrelu tišinu. Pucanj ili…? Jedanput, dvaput, triput. A onda vrisak pa muk. To je očigledno neko od Bledih nabasao na Žderače nakon što je, igrom nesrećnog slučaja, zalutao u moj kraj. Zauvek i bespovratno zalutao.

Minuti su beskrajni u iščekivanju sasvim izvesne propasti. Čujem komešanje aritmičnih koraka što se preteći vuku uz stepenice osunčanih hodnika. Setih se bezazlene ogrebotine zadobijene prilikom pomeranja gomile nameštaja; sasušena sukrvica sasvim je jasan razlog kako su Žderači uopšte osetili moje prisustvo. Nanjušili su me! Oni mene a Karlos njih. Sa obe strane vrata režanje i grebanje; konačno dašak osveženja ali ovog puta u vidu jeze koja mi gmiže uz leđa.

Virim kroz špijunku. Uljezi se grupišu predamnom, i znam da ih više ništa ne može zaustaviti. Pakao zaista postoji i upravo ovde je njegovo središte.

Mrmljaju, škrguću beskorisnim ostacima zuba i s vremena na vreme jedva čujno zacvile. Urlali bi iz sveg glasa samo da mogu. Umiru po drugi put zahvaljujući sopstvenim nezasitim apetitima; na koži su im se poput otrovnih pupoljaka rascvetali zagnojeni plikovi. Sigurnosni mehanizam ulaznih vrata sve više popušta pred naletima nezvanih gostiju, tih užasnih bića nalik hodajućim biljkama mesožderkama. Snopovi zagušljivog, vrelog svetla hrle u moje tek osvojeno sklonište, štiteći ih. Iz meni nepoznatih razloga potpuno, pa i delimično odsustvo svetlosti ih dezorijentiše i trenutno parališe. Boje se čak i sopstvene senke.

Za sada jedini spas je tama, dolazak noći, ali noć je tako daleko.

U izobličenoj, neupokojenoj spodobi ogrnutoj dronjavim bademantilom, prepoznajem svog prvog komšiju, tek transformisanog matorog pijanca čije ime nisam ni stigao da upamtim. Unaokolo širi smrad alkoholnih isparenja i poodmakle faze truljenja. Podbuo od mnoštva maligana napokon je napojen, sit ali i posednut; njegove zakrvavljene oči zasute skramom nalik paučini odaju stravičnu bol i potrebu za promenom. Uštavljeni pergament, to jest organ koji zovemo koža, doslovce gori ljušteći se komad po komad poput kore crvljive banane.

Hicima u čelo i grkljan skraćujem njegove tantalovske patnje. Zgrušana, inficirana tekućina šiknula je svuda po meni. Da nije kombinezona koji me, između ostalog, štiti i od zaraze preobraženih uskoro bih i ja poželeo parče debelog, pegavog i prezrelog Sunca. Karlosova zapenjena gubica nasumice kida natrulo meso posetilaca što ipak nije dovoljno da nas izbavi odavde. Jedan manje, ali ostalo ih je još, ima ih previše da bih se branio i odbranio. Tako malo municije, tako mnogo prisustva raskrinkavajućeg svetla.

Svi oni pristižu na naše finalno druženje. Bezumni stvorovi vođeni moćnim instinktima i prapočetnim motivom samoočuvanja, unakažene spoljašnjosti i iskrivljenih vilica, pružaju ka meni svoje ukočene udove, trzajući glavama, kolutajući slepim očnim jabučicama. Karlos više nije ni od kakve pomoći – njegove stare kosti glođe jedan od Žderača. Izgleda da među njima još uvek ima onih koji su zadržali bar nešto od svoje čovečanske prirode.

Samo da u jednom komadu nestanem odavde!

Nekolicina uljeza (sa njima je i ono malo što je preostalo od najlepše devojke Genotina) nezaustavljivo steže obruč sa svevišnjim ciljem da me pretvore u nešto sa krajnje drukčijim nagonom za glad.

Puška škljoca u prazno.

Ništa drugo mi ne preostaje nego da to učinim na svoj način.

Širom otvaram prozor, jedini preostali izlaz ka slobodi, i naginjem se pravo u susret zaslepljujućem ništavilu. Da još jednom osetim eksploziju dnevne svetlosti pre nego što…

I vidim. Napolju polutama, a podne je. Prozračni pipci čudovišnog Sunca vire sablasno iza Mesečevog diska. Visoko iznad linija prstena sve je tanja. Iščezava. U poslednji čas pomračenje stiže kao dobar znak na nebu, kao neočekivani dar sa neba.

Možda nije kasno.

                                                                                                       Autor: Ivan Ristić