Ove godine obeležavamo punih vek i po od izlaska „20 000 milja pod morem“. Ovaj kao i brojne druge Vernove romane mnogi od nas pamte iz svojih početničkih čitalačkih dana. Činjenicu da Verna uglavnom vezujemo sa dečiju književnost u najvećoj meri treba da zahvalimo engleskim prevodiocima. Ovi momci su se veoma potrudili da Verna učine dečijim piscem, ili barem „piscem za mlade“.
Mnoga dela su doslovno iskasapljena, kako u sadržaju, tako i u tonu. Marljivi Britanci su pojednostavljivali zaplete, skraćivali dijaloge, isecali svaki ozbiljniji naučni podatak ali i sve što im se učinilo kao kritika Britanske imperije. Iako više kreativni nego tačni, upravo ovi prevodi dalje su prevođeni na druge jezike, pa tako i na srpski. Na sreću, neki novi entuzijasti danas ulažu veliki napor da se ta nepravda ispravi. Na još veću sreću, čak ni ovakvi prevodioci nisu uspeli učiniti ništa da umanje Vernov značaj za kulturu 20. i 21. veka. Od nautike, avijacije, raketnog inžinjerstva, istraživanja polarnih oblasti, razvoja kompjutera do književnosti, filma, televizije, stripa i kompletnog stimpanka, više nego primetan je Vernov uticaj. S pravom nosi titulu „oca naučne fantastike“. Jedan od likova iz njegovih romana, tačnije mašina, naročito se ističe u svemu što ima veze sa stimpankom a kapetan Nemo se pojavljuje i u filmu „Liga izuzetnih džentlmena“.
U okvirima naučnofantastične literature gotovo da nema autora koji barem malčice nije dotaknut Vernom. Iako je nivo i kvalitet njegove proze često nipodaštavan (kao što je to neretko slučaj sa čitavim žanrom) ukoliko malo zagrebete ispod površine otkrićete mnogo veći svemir nego što se to na prvi pogled čini. Ritam i način njegove upotrebe, dijalozi, forma dnevnika, način obrade tema kao što su kanibalizam, seksualnost i pojam ljudskosti retko će biti predmet bilo koje ozbiljnije analize istorije književnosti.
Njegov društevno-politiki angažman zamaskiran je vedrim i lako čitljivim stilom naročito u prvoj, optimističnoj fazi njegovog stvaralaštva. Činjenica da je „Pariz u XX veku“ napisan još 1864. olako se zaboravlja. Iako je poznato da se u kasnijoj, pesimističkoj fazi osvrnuo na opasnosti koje naučno-tehnološki napredak donosi, Vern i dalje, barem za većinu ostaje „pisac za mlade“. Interesantno da, i pored grešaka (merne jedinice, vremenske skale, pogreške vezane za naučne činjenice) i kontradikcija, malo koji naučnik, istraživač ili pronalazač će propustiti da pomene koliko je Vernova književnost bila važna za nju ili njega, dok su književni kritičari upravo oni koji spore literalnu vrednost Vernovih dela.
Dolazimo do naizgled apsurdne situacije da Vernov senziblitet, pripovedačku veštinu, posvećenost humanizmu i nekoj drugoj, otvorenijoj duhovnosti lakše prepoznaju „logički“ umovi kao što su naučnici nego oni kojima je umetnost tema istraživanja. Vern čoveka postavlja izumeđu utabane staze i nepoznatog, neistraženog. Nadajmo se da će neke buduće generacije (koje su možda već tu) usuditi se da zakorače ka tim horizontima i otkriju neke nove dimenzije Vernovog delovanja jer, kao što kaže Bredberi: „Svi smo mi, na ovaj ili onaj način, deca Žila Verna“.