Svojim pozlaćenim mačem, raspoređivao je kišne oblake unaokolo; ranije tog dana ih je pozajmio od svog brata. Volos, sin Božji i zaštitnik useva, saosaćao je sa patnjom ispucale zemlje. Leto je bilo sušno, a žitarica je bila žedna u ovom delu Panonske nizije.
Pošto je završio sa kišnim oblacima, vrativši mač u korice, otišao je da radi ono što je najviše voleo – da šeta poljem žita po vrelom letnjem suncu i dodiruje klasje. Šetajući korakom osobe koja ne žuri nigde, zatvorenih očiju je osluškivao molitve ljudi milujući prstima klasje oko sebe. U obližnjem selu su se molili za malo kiše da im usevi ne propadnu. Nasmejao se jer je znao da nisu bili svesni kako je jedan kišni oblak već na putu do njih. Toplota sunčevih zraka kao da mu je prodirala u dušu, a on je tu enegriju delio sa žitom koje je pevalo čarobnom melodijom na letnjem povetarcu. Svaki zemljoradnik koji bi čuo tu naizgled nestvarnu melodiju svog žita, obavezno bi uzeo par snopova i odneo ih, kao žrtvu, najbližem hramu posvećenom Volosu.
Nije mu smetalo što su se ljudi molili drvenim totemima koji uopšte nisu ličili na njega. Kako bi i znali da ima plavu kosu do ramena i preplanuo ten, a ne bikovu glavu na telu čoveka, kada ljudsko oko nije moglo da ga vidi.
U beloj odeći sa zlatnim ornamentima, kao kod kakvog princa, gotovo se stapao sa morem žita koje mu je pevalo različitim, ali savršeno uklopljenim tonovima. Suncokreti u blizini su se lagano okretali ka njemu, i njegovoj silnoj energiji, vapeći za bar malo njegove pažnje. Zaustavio se u svojoj šetnji poljem i zagledao u daljinu. Spremala se još jedna nevolja, pomislio je mršteći obrve.
Ubrzo potom, dve vojske su se sukobile gazeći i ne mareći za useve i prirodu. Volos, za pola metra viši od najvišeg vojnika, gledao ih je sa tugom; oduzimali su živote jedni drugima, i žuto polje bojili u crveno. Bezbroj puta do sada se desilo da se usevi unište ljudskom nemarnošću, i uvek ih je obnavljao, ali da pored svih plodnih polja i toliko uništenog žita ljudi umiru od gladi usled još jednog nelogičnog rata – to više nije mogao da podnese. Načuo je ko stoji iza tih suludih ratova i rešio je da učini nešto povodom toga.
***
Odleteo je na vrh jedne planine i ušao u obližnju pećinu zaklonjenu velikim kamenjem. Čista žuta boja, koja je izbijala iz njegovog bića i obasjavala sve oko sebe, pomogla mu je da lakše prođe kroz hodnike pećine. Njegova svetlost odsijavala se o glatku površinu stalaktita na plafonu, stvarajući treperave delove neba duginih boja na gustoj tami pećine. Nakon gotovo celog dana pešačenja, pošto je pregazio podzemnu reku i uskim drvenim mostom prešao podzemni klanac, došao je do povećih kamenih vrata. Isukao je svoj pozlaćeni mač i zamahnuo, napravivši naizgled neki simbol u vazduhu. Vrata se, uz zvuk nalik jecaju umiruće životnje, polako otvoriše. Volos pođe ka zelenoj svetlosti, koja je dopirala iz unutrašnjosti.
U ogromnoj tamnoj prostoriji, nalik na predvorje koje je bilo obasjano bakljama zelenog plamena, u svom središtu, na tronu, sedeo je Veles. Iza njega su se dizale stepenice do neverovatno velikih vrata, ukrašenim kostima preminulih ljudi i životinja.
„Pomaže Bog Velese, sine Božji i čuvaru podzemnog sveta“, toplim, ali odlučnim glasom, povika Volos.
,,Bog ti pomogao Volose, sine Božji i zaštitniče useva“, otpozdravi ga Veles sa svog trona, pomerivši platinasto beli pramen kose sa čela. „Šta te dovodi tako daleko od tvog voljenog cveća?“, dodade sa sarkastičnim smeškom na licu.
Ignorišući Velesovo poslednje pitanje, zlatokosi Volos elegantno i smireno zakorači ka njemu, „Preći ću na stvar brate, došao sam da te nagovorim da prestaneš da huškas ljude, sinove Božje, jedne na druge. Dosta su uzaludno ratovali, ubijali se, uništavali nedužne useve i krvlju natapali zemlju koja ih hrani“.
„Sinove Božje!?“, planu Veles ustavši sa svog trona, „Oni su gmizavci koji ne zaslužuju ono što imaju, pa ni nas koji ih pazimo i dajemo da imaju sve u izobilju!“.
U svojoj crnoj odori sa srebrnim ornamentima on krete ka Volosu i, isukavši mač sa drškom od slonove kosti, nastavi:
„Predugo si vremena proveo sa njima, brate, dok sam ja ovde u obavezi da čuvam vrata podzemnog sveta. Jedina zanimacija koju imam je da te bedne crve zavadim, pa da ih slušam odavde kako se kolju gore na površini, ne bi li neki odvažni heroj došao da me preklinje na kolenima da mu vratim preminulu dragu, ili pak brata, oca… Govorio sam im kako će dobiti šta žele, samo ako me pobede.“
Velesov sada zlokoban osmeh zapara Volosovo srce. U uglovima prostorije hrpa lobanja i kostiju dobi neku mračnu i depresivnu auru.
„Koliko si samo nedužnih pobio, brate!“, Volos, sa vidnim besom, iščupa svoj pozlaćeni mač iz korica, „Neka se Bog smiluje tvojoj duši“.
U ogromnom predvorju pod zemljom, bela i crna silueta zaplesaše svojim mačevima jedna oko druge pod sjajem zelenih baklji. Kosti pokojnika pucale su pod njihovom težinom dižući prastaru i lepljivu prašinu. Borba je bila jednostrana, štaviše dosadna čuvaru podzemlja, dok u jednom trenutku, naizgled, nije napravio grešku i omašio u pariranju Volosovog silovitog napada.
Volos ga probode mačem, direktno u srce, sa očima ispunjenim nevericom da se to zaista i dešava. Mač od slonove kosti zazveča, pavši na pod.
Veles postoja malo zagledan u svog brata, nasmeja mu se svojim sarkastičnim smeškom, pa izgubi kontrolu nad sopstvenim nogama. Volos sa suzama u očima polete ka svom bratu na zemlji. Pokušavši da ga uzme u naručje i objasni da nije želeo da ga ubije, on oseti kako Velesovo telo pri prvom dodiru posta pepeo, rasipajući se svuda unaokolo u svom sivom oblaku ništavila.
Zlatokosi zaštitnik useva, posle kraćeg ćutanja, izrecitova neku molitvu za svog brata i položi mač od slonove kosti na tron.
Okrenuo se i pošao ka izlazu, odakle je i došao, ali ga nešto saplete i umalo obori sa nogu uz zvuk lanaca koji se zatežu. Mahinalno pogleda ka svojoj nozi i ugleda okove sa lancima koji su sezali do trona njegovog brata. Uz zvuke zaključavanja okova, pojaviše mu se lanci i na rukama, sprečavajući ga da izađe iz prostorije koliko god pokušavao; držeći ga večno prikovanog za tron.
„Hvala ti, brate, što si me oslobodio milenijumske dosade i ropstva ovom narodu“, začu se glas Velesove duše kako odjeknu predvorjem. „Od sve braće koju imamo, od svih zaštitnika i čuvara ove zemlje, znam da ćeš ti biti najpogodniji naslednik ovog trona“. Velesova duša je polako gubila oblik i pretvarala se u dim.
„Zbogom Volose, sine Božji, čuvaru podzemnog sveta… brate moj“, reče i nesta, kao vetrom odnešen, kroz ogromna vrata iza trona u podzemni svet.
Volos pade na kolena dok mu se plavi pramenovi kose pretvoriše u platinasto bele, a odeća posta crna sa srebrnim ornamentima. Pogledao je u tron i mač sa drškom od slonove kosti na njemu. Iz nekog razloga mu se pred očima javi slika prelepog zlatnog polja i klasja žita pod sunčevim blagonaklonim zracima. Uhvati se za srce, lanci zazvečaše. Bolni krik proli se pustim hodnicima pećine skoro do ulaza.
Od tog dana pa nadalje, ljudi su ga u nekim krajevima zvali Volos, u nekim krajevima Veles, ali jedno je bilo sigurno – niko više nikada nije čuo magičnu melodiju žita. Suncokreti se i dan danas ponekad okreću ka zemlji, uzaludno tražeći svog zaštitnika useva, naslućujući ga negde u dubini, duboko, duboko dole.
Autor: Svarun