Srbistan naš lepi je prepun čudnovatih pojava – šalteruša na večnoj pauzi, minuta koji se protežu u nedogled kad čekate na dolazak GSP vozila dok kasnite na posao ili u (ne)obrazovnu ustanovu, neprikosnovene ljubavi prema mesnim i proizvodima od voća i prelazaka na crveno.
Šta reći, uživamo u malom parčetu ludog nam raja. No, budući da su u ovom raju jedno ,,smor“ i ,,promaja“ smrtonosne kategorije, volimo da iz naftalina iskopamo poneku tzv. ,,srbsku“ tradiciju, a kako je bolje to uraditi nego – mačem, verižnjačom, štitom, šlemom i dubletom? Pogodili ste – govorim od viteškom festivalu „Just Out“ koji se i ove, 2018. godine, održao u Manasiji od 24. do 26. avgusta.
Počelo je mojim navijanjem alarma na pet sati ujutru, jer se termin polaska neočekivano pomerio sa 08:30h na 07h. Ne leži Lucifere Zornjačo, od svih alarma koje sam navila, počevši od 05h do 06:10h, moj organizam je, uz stav ,,nećeš ga, vala majci“ izignorisao svaki podsetnik. Digoh se panično iz kreveta, da bi me samo tren kasnije kolega Angeleonac, Milan Popović, nazvao da proveri mrdam li. Poput furije, pojedoh doručak, uzeh stvari i sjurih se na taksi (ima se, može se kad se radi šest dana nedeljno mesecima).
Iz taksija istrčah do zgrade Bigza samo da bih sekund kasnije shvatila da sam, od cele celcate grupe, stigla prva.
Sledeći doterač prtljaga je bio trener „Angeleona“, Marko Živanović, koji je, podučen znanjem o mom stalnom kašnjenju, rekao da dođem znatno ranije ne bih li konačno bila tačna.
Uskoro su se sjatili i već pomenuti Milan Popović, Vladimir Stojković Feba, Bojana Radisavljević sa muškim kompanjonom Milošem i kćerkom Alisom, Kristina Stojković i Igor Novogradec, koji je došao kao jedan od pripadnika škole mačevanja ,,Terca“, čiji članovi su Milica i Marija Keckarovski, Celeluin Ingalaure i Sigurd Snorison.
Anja Belikov Zlatanović došla kao pripadnik ,,Crvenih gavranova“ na čelu sa Nemanjom Banovićem, koji su se, kao i ,,Beli orlovi“ takođe okupili.
Kunula sam sve što mi je palo na pamet kad smo konačno krenuli u 08:45h put Despotovca i Manasije, te sam nedostajući sat spavanja nadoknadila u pozi ,,jogista obeznanjen od šljivovice“.
Motorni konj turističke agencije ,,Globus“ je na adresu ,,livada 5“ stigao oko jedanaest, te smo sledećih nekoliko sati proveli raspakujući šatore i tendu (varijanta ,,teško sklopiva, lako rasklopiva“), po upekloj zvezdi, obukli se u kostime i dali u šetnju po kampu.
Kamp je podeljen na nekoliko delova – kamp za učesnike i posetioce, opremljen drvenim kabinama s nužnicima i tuševima (gde je, po rečima stalnog učesnika, topla voda poslednji put bila u opticaju ’93.), kantina sa drvenim stolovima i klupama, gde se dostavljala vrlo ukusna hrana, koja je ispoštovala skoro sve želje, prostor za tende, radionice, tezge s rukotvorinama.
Pored standardne šetnje i fotkanja sa ljubopitljivim prolaznicima dok nosim haljinu i improvizovane kanije s mojim Vriskom (Petar Tarlanović je za mene iskovao repliku Andurila, sečiva Aragorna II Elesara), kroz ,,livadu 5“ je proticao brz potok iz koga nisu mogli da me izvuku sledeća tri dana, a pritom sam u Anji, Milanu, Nemanji i Alisi našla odlične pristalice novonastale sekte ,,Sofijin potok ‘ladni“.
Drugog dana grupa „Angeleon“ se upotpunila dolaskom Alekse Malezića.
Aktivno bismo se ,,lenjili“ do uveče, kad bismo se postrojili dvoje po dvoje, vitez sa gospom preko ruke, i defilovali do manastirskog kompleksa Manasija iz 15. veka, nastalog po zamisli despota Stefana Lazarevića gde bi nas, zajedno sa gostima iz Bugarske, Rusije, Hrvatske, Republike Srpske, Irana, Francuske i Italije, najavili u programu koji sponzorišu osiguranje ,,Triglav“, TV stanice poput ,,Prve“ i ,,Pinka“, Komercijalna banka (itd., itd.).
Potom bi usledili nastupi plesačica Kraljevske akademije orijentalnog plesa Aleksandre Andjan, mladih ruskih gospođica, muzičkih grupa sa srednjovekovnim muzičkim repertoarom, vitez – spadalo (Nemanja i Dušan iz ,,Crvenih gavranova“), istorijske rekonstrukcije bitke Vizantije sa Normanima, viteškim plesnim koreografijama, i naravno, bohurt koji je neke od učesnika koštao obrve ili svesti (nikome ne pada lako kad se pajser sa čeličnom sekiretinom od dva metra zaleti na tebe).
Noći posle defilea smo provodili po sopstvenom nahođenju, ali najzastupljenije opcije su bile disko – divljanje na pozornici i u pesku, alkohol u vodopadim a, češljanje jezika uz zvuke gitare i toplotu kamp-vatre, ,,ples pod pokrivačima“ u šatorima.
Dani su bili istovetni, ispunjeni, veseli i bezbrižni, zahvaljujući sjajnoj organizaciji ekipe iz Despotovca, koja je uspešno dokazala da je sposobna da namiri gladne veprove i osmisli adekvatne aktivnosti kojima bi se učesnici bavili – drugim rečima, uživalo se, jelo, pilo (ako ste bili trezni, prikupili biste dosta materijala za ucenu ili zezanje drugara nekoliko sledećih stoleća) i mlatilo pod ratnom opremom u tepiću (pobeđuje se na tri ,,čista“ dobijena udarca oružjem – tap – po rukama i torzou).
Trećeg, poslednjeg dana festivala, popakovali smo čelik, šatore i zaputili se kućama na leđima sad odmornih pastuva.
U gepek ,,pastuva“ smo upakovali toliko stvari da smo potpuno opravdali Milanovu izjavu, datu nakon stručne procene, pri polasku: ,,Na svakog LARP-era ide 3, 8 torbi.“
Na putu na vernom nam kljusetu je „Angeleon“ uspešno sablaznio ostale putnike imitacijama onomatopeje domaćih životinja, likova iz crtaća i motornih testera.
Početni elan me nije dugo držao – zaspala sam kao onaj nesrećnik koga je opaučila sekira po tintari, sanjajući svet u koji sam, zajedno sa odličnim saborcima, uplivala na vikend, ,,Angeleoncima“, ,,Crvenim gavranovima“, ,,Belim orlovima“ i ,,Terci“ koji niti su paničili niti su zaboravili peškir.
Nakon svega, malo li je?
About Author
