U književnosti, pod akcijom podrazumevamo svaki događaj i promenu, međutim, ako govorimo o akciji kao žanru, ili elementu u nekom delu, to obično uslovljava nasilnu scenu borbe, ili sukob između dva lika. Akciju kao element možemo primetiti i koristiti u bilo kom žanru, bilo to neki podžanr fantastike ili nefikcije. Ovaj element se često povezuje sa trilerima i knjigama vojne tematike kao i u podžanrovima poput istorijskih ili epskih romana, mada nešto slično se može primeniti i u čiklit, romantičnim i savremenim romanima. U žanrovima gde akcija nije uslovljena, ona se obično pojavljuje u formi fizičkih obračuna, teškog nasilja, ili nešto nasilnijih radnji poput jurnjave automobilima, velikih kataklizmičkih događaja i slično.
Koliko će ovaj element biti zastupljen, pretežno zavisi od pisca, ali i publike koja od određenog žanra već ima neka očekivanja. Bilo bi suvišno da akcija zauzima veći deo radnje u delu koje se bavi socijalnim pitanjima, ili gde zaplet orbitira oko teme ljubavnog života, jer će u tom slučaju ovaj element postati dominantan, te klasifikacija dela jednostavno neće odgovarati prvobitnoj ideji i onome šta ona treba da predstavlja.
Vešt pisac u određenim slučajevima akciju koristiti kao alat da prikaže ozbiljnost situacije, iako akcija obično predstavlja kulminaciju, naprasno haotičnu radnju u delu, s ciljem da uzbudi i šokira, zatim protumači efekte takvog zbivanja. U suštini, akcija skoro uvek teži tome da analizira reakciju, umesto da se fokusira na sam čin i zadrži se na njemu. Važnije je sagledati u koliko parčadi je vaza slomljena, umesto posmatrati zamrznutu sliku dok se ista ta vaza lomi u delove. S druge strane, akcija se može svesti na svoj minimum, ukoliko sam element nema toliki značaj i efekat na likove, ne dovodi do razvoja glavog lika, ili jednostavno igra sporednu ulogu. Recimo da govorimo o romanu koji prati život generala, vojnog kuvara ili analitičara. Njihov život i posao se obično odvijaju van borbenih linija, pa kao takvi najverovatnije ne bi učestvovali u proboju fronta ili svedočili velikim bitkama. Savršen primer takvog romana bi bio „Zbogom oružje“ Ernesta Hemingveja u kom pratimo život vojnog doktora i kako on doživljava posledice rata u Italiji tokom Drugog svetskog rata, zatim pokušava da pobegne iz tog haosa. Tu akcioni element vidimo periodično, a pisac mahom spomene okršaje, ali ne i kako su se oni odigrali. O akciji najviše saznajemo od ranjenih vojnika i njihovih priča, nego što čitalac može da vidi kroz oči glavnog lika. Ovakvo doziranje akcije je ponekad i poželjno, jer publika koja je navikla na klasike ili im esplicitna scena nasilja izaziva nelagodu, može zbog same odurnosti prikaza ostaviti roman, možda čak i preskočiti nekoliko strana u romanu.
Akcija u detektivskim delima obično otvara roman ubistvom, jer se odmah uspostavlja redosled događaja, potom sledi istraga zločina što čini glavni deo romana. Ovakav početak, često je obavijen misterijom, i u startu počinjemo da postavljamo pitanja Ko? Gde? Kako i Zašto? Rešenje dolazi na kraju, kao i identitet počinioca, uz razloge zašto je tako nešto bilo potrebno da se dogodi. Čitaoc mora sam da odluči da li je zločin opravdan ili ne, i to je opet dominantna odlika žanra.
Ako govorimo o vojnoj fantastici, kod koje je ovaj element dosta zastupljen, sitaucija je nešto drugačije nego kod ostalih žanrova. Po nekoj normi, scene borbe su detaljnije, uz pažljive opise pokreta, efekata i posledica udara. Čak i ovde, akcija može biti u drugom planu, a akcenat postavljen na likove i unutrašnju borbu, tako da se ovde radi o ličnom rastu lika. „Gospodar prstenova“ iako ima dosta akcije, ipak spada u epsku fantastiku ne samo zbog toga kada se radnja odvija, već i to što naracija pretežno prati živote civila, a ne isključivo ratnika i armija, pre i posle borbe. To znači da su i borbe često stavljene po strani, kako bi junaci i njihovi podvizi više došli do izražaja i akcent pao na njihove odluke.
S druge strane, element je u vojnoj fantastici uznapredovao s pojavom veterana koji stvaraju, tako da su scene borbe detaljnije i stručnije opisane uz sve savremene izraze i skraćenice vezane za jedinice, kretanje i orijentisanje, kao i tumačenje vojnih mapa, što može biti ne razumljivo za one koji nisu služili u vojsci. Javlja se dilema kako predstaviti bitku, jer stručni izrazi i realan prikaz sa sve logistikom i taktikom povlači čitaoca iz prvih redova i stavlja ga u poziciju posmatrača. Da bih ovo bolje objasnio, zamislite da posmatrate nekog dok igra partiju šaha, umesto da sami pravite poteze. Ostaje na piscu da se opredeli hoće li svoje delo prilagoditi prosečnom čitaocu, ili će se ipak posvetiti terminologiji koju će samo prekaljeni borci razumeti, time zadržati preciznost prikaza bitke. Moguće je kombinovati oba, ali je vrlo teško održati balans između uverljivog i izmaštanog.
Ipak, ako se piše scena borbe, kako bi to onda trebalo da izgleda, po primeru iz naučnofantastičnog dela? Pre samog početka pisanja, nekoliko stvari moraju biti u celosti obuhvaćene. Likovi i strane moraju biti jasno postavljeni i mora biti definisano zašto su te formacije u sukobu. „Cilj, opravdava sredstva”, je jedna prizma kroz koju moramo posmatrati samu borbu, međutim, način do ostvarivanja cilja je drugačiji za negativca i junaka. Dok negativac cilj posmatra kao nagradu ili način da postigne neki drugi cilj, on se služi svim mogućim tehikama da ostvari pobedu. U slučaju junaka, on dela na identičan način, ali s idejom većeg dobra, spasenja, i prati zakonske norme, i uvek dela na moralno prihvatljiv način. Akcija će biti utoliko dinamičnija i zanimljivija ukoliko su i negativac i junak jednaki po snazi. Skoro po pravilu, junak je slabiji i napada jačeg, dok obrnuta situacija, jednostavno ne izgleda dobro.
Pored samog cilja, mora se ustanoviti na kakvom terenu se odigrava borba, jer u zavisnosti od terena, zavisi i kakva borba će se voditi. Nije preporučljivo da konjanike pošaljete u gustu šumu gde su koplja bolje oružje, ili da pešadiju izvučete iz grada i stavite uz same zidine pred strelce ili konjanike. Vrlo je stara ideja ratnog sukoba u kojoj se javlja mentalna slika borbe prsa u prsa, dok moderne tehnologije front postavljaju u nekoliko dimenzija i polje u kome se bitka odigrava na nekoliko nivoa uključujući borbu na kopnu prsa u prsa, borbu na nebu, na i ispod vodenih površina, pa sve do toga da se borba istovremeno odigrava u svemiru i preko interneta u vidu sajber napada, propagande i lažnih vesti, dok se na kraju odigrava i bez mnogo buke uz pomoć špijuna daleko iza neprijateljskih linija. Opis ovakve borbe, gde se nekoliko fronta otvaraju istovremno je vrlo zahtevan, zato se uglavnom sva borba zasniva na viđenje glavnog lika i onoga što se događa direktno oko njega, umesto da se opisuje celokupni raspon borbe. Opet, ako se radi o nekoliko glavnih likova, i silom slučaja svako od njih vodi borbu na različitim nivoima, preporučljivo je da svaki pasus u taktu ili po obrascu opiše kako to igleda kod lika A koji vodi tenkovsku brigadu, lika B koji upravlja mornaricom i lika C koji navodi eskadrilu na zemaljske mete. Zbog viška likova, očekivano je da sama scena bude na nekoliko desetina strana, samo da bi se opisalo ono glavno.
Borbe se dešavaju u etapama, pa ih možemo posmatrati i kao svojevrsnu priču sa sopstvenim uvodom, kada sila stupa u borbenu gotovost i pristiže na bojno polje odakle možemo sagledati teren i eventualno proceniti koje su prednosti terena. Zatim imamo razradu i prepreku koju junak na bojnom polju mora savladati, bio to negativac s moćnim oružjem, ili armija krvoloka kojima se mora stati na put. Za kraj imamo kulminaciju, koja gotovo uvek dolazi time da je junak nadmudrio daleko moćnijeg neprijatelja. Nakon takve scene, pisac može da odabere da li će prikazati efekat takve borbe, kako bojno polje izgleda posle sukoba, koliko je veliki broj gubitaka, i kako se junak oseća posle dugotrajne borbe. Mentalni utisak, kako vojnik procenjuje vrednost sukoba, odnosno da li je cena prevelika za postignut cilj, ili je pobeda slatka nakon višegodišnjeg planiranja osvete, može da navede priču u nekoliko smera, tako da i efekat već mora da postoji, barem kao nacrt.
Dakle, scena treba da ima svoj raspored, kada se nešto događa, zatim koliko to dugo traje, koja akcija prethodi koju i kakva je reakcija posle same akcije. Ukoliko nešto od ovoga nije usklađeno, sama scena će delovati nepotpuno, usiljeno ili nedovoljno razrađeno da bi se dostigao utisak ponosa nakon ostvarene pobede.
Potrebno je usaglasiti takt po kom se stvari odvijaju, što zavisi od toga koliko je sama scena ključna za radnju u romanu, iako ove scene znaju da budu razvučene, detaljne i često skaču s jednog na drugo, samo da bi se postigao efekat haosa. U zavisnosti da li je scena ključna, toliko vremena i pažnje ćete joj posvetiti, jer nije isti utisak ako junak svog arhi-nepijatelja pobedi za pet minuta, ili su im snage izjednačene, pa sama borba više podseća na nadmetanje i borbu za potčinjavanjem nepijatelja. Budući da, tako duge scene mogu biti zamarajuće za čitanje i praćenje, preporučljivo je da se nakon nekog vremena napravi pauza gde i junak uzima dah, stvara dramsku pauzu, neizvesnost, emotivni naboj kod publike, zatim se sprema za drugu rundu. Naravno, ako element ne igra toliko veliku ulogu, borba se može opisati na mnogo uprošćeniji način uz isti krajnji efekat.
Za kraj, želim da napomenem da akcija, sama po sebi ne treba da oduzima previše pažnje od glavnog toka romana i onoga što je zapravo važno. A ono što je obično važno, nije pobeda nad hordama zla, već uzrok i posledice takvih borbi. Šta ako je borba mogla biti izbegnuta boljom diplomatijom? Šta ako se pokaže da sile dobra nisu dovoljno jake da se suprotstave zlu? Šta ako cilj nije vredan žrtve? Kao i svaki junak, dobro se pripremite za boj, istražite temu o kojoj ćete pisati, i dobro se naoružajte strpljenjem da vaše borbe budu vatrene i uzbudljive, kako bi čitalac uživao u njima.