Adaptacije su, već dugi niz godina, bile predmet žestokih debata filmskih kritičara i teoretičara umetnosti. Da li filmska umetnost može ikada biti autonomna od književnosti? Koji je horizont očekivanja publike koja je spremna iskusiti istu priču kroz drugačiji medijum? I na kraju, postoje li uopšte pravila u adaptaciji pisane reči na vizuelni medijum kakav je film?
Poslednjih godina, čini se, da su ljubitelji fantastike izuzetno glasni u izražavanju svoje katarze ili zgražavanja kada su u pitanju adaptacije njihovih omiljenih autora. Pomenite Vilovnjake u Helmovom ponoru Tolkinovim fanovima i shvatićete značenje reči „Bes Sauronov“. Ljubitelji „Zvezdane prašine“ rađene po romanu Nila Gejmena su oduševljeni adaptacijom do te mere da se „Zvezdana prašina“ danas smatra gotovo kultnim filmom fantastike. Takvih primera je mnogo i čini se da raznovrsnost argumenata pokazuje odsustvo bilo kakvog sistema na osnovu koga bismo mogli da odredimo da li je nešto uspešna ili manje uspešna adaptacija.
U takvoj klimi, dohvatiti se serijala od 5 izdatih i 2 najavljene knjige čiji se obim broji hiljadama stranica čini se herkulijanskim podvigom. Svakako je to i bio. Kada su Dejvid Beniof i Den Vajs zaplovili u svet Džordža R.R. Martina i njegove „Pesme Leda i Vatre“, otkrili su dovoljno materijala za celi serijal filmova. Međutim, iako je „Gospodar prstenova“ postavio dosta rekorda na blagajnama, Džeksonovu trilogiju je pratila serija poluuspešnih adaptacija dela epske fantastike, od kojih nijedno nije uspelo da se održi do kraja. Koncept se morao menjati a Martinova „Pesma Leda i Vatre“ je bila izuzetno pogodna za tako nešto. Pod čuvenim sloganom „Sopranovi u Srednjoj Zemlji“ Beniof i Vajs su dobili podršku, logistiku i novac HBO-a da počnu sa jednom od najpoznatijih serija današnjice.
S Martinovom podrškom, Beniof i Vajs su krenuli sa delikatnim poslom seciranja „Pesme Leda i Vatre“. Odlučivši se da budu verni knjiškom podnesku, morali su sastavljati vremenski tok događaja koji je u Martinovom svetu izuzetno komplikovan a ograničenost pripovedanja iz ugla nekoliko likova se moralo nadomestiti kako bi gledaoci imali potpunu sliku onoga šta se dešava. Tu su svakako morali doći do izražaja njihovi talenti, originalnost i poznavanje Martinovog dela, kako bi se sve uklopilo na najbolji način. Upravo u jednoj od njihovih originalnih scena za prvu sezonu „Igre prestola“ pronašli smo temu ovog izdanja Anatomije scene.
Kada smo se u prvoj epizodi upoznali sa kraljevskim parom Vesterosa, Kraljem Robertom Barateonom i Kraljicom Sersei Lanister, disfunkcionalnost njihovog odnosa nije mogla da se sakrije. Odsustvo ljubavi i naklonosti, javno ponižavanje i preljube oba bračna partnera su veoma jasno stavili do znanja gledaocima koliko su Robert i Sersei nesrećni u ulogama koje su im namenjene. Međutim, Serseina zloba i Robertov moralni kukavičluk koji su bili glavne karakteristike ova dva lika u prvim epizodama ponudili su veoma malo o ova dva lika i svemu onome što je prethodilo gorčini koju su imali. Mali detalji poput Serseinog sećanja na prvo dete sa Robertom i Robertovi razgovori sa Nedom Starkom mogli su nagovestiti šta se krije iza pijanog dembela i zle kučke kakvim su se činili u prvim epizodama serije.
Nakon žustre svađe sa Nedom i njegovog otpuštanja iz službe, Robert pronalazi utehu u piću, a njegov trenutak mira prekida njegova supruga. Razgovor koji sledi ostaje upamćen kao jedan od najbolje napisanih dijaloga u „Igri prestola“ i pravim pokazateljem zašto su Beniof i Vajs mogli uporediti Martinovo delo epske fantastike sa kultnim „Sopranovima“.
Razgovor počinje Serseinim likovanjem i Robertovom malodušnošću. Robert je umoran od borbe dok Sersei pokušava da unapredi interese svoje Kuće. Ali, kako razgovor teče, bračni sadrugovi postaju sve iskreniji. Razgovor o Targarjenima i dotračkoj hordi otkrivaju Serseinu aroganciju i Robertov očigledno razložan strah. Kao ratnik i vojskovođa, razume ratovanje bolje od ikoga. Politički razgovor se završava gotovo nihilistički dok Sersei ne odgovori Robertu da je njihov brak održao Sedam Kraljevstava što izaziva smeh kod oboje.
Ovaj prvi deo maestralno pokazuje suštinu problema u „Igri prestola“. Svet nije jednostavno mesto. Vladanje je, kako Sersei jednom reče, čupanje loza koje hoće da te zadave. Robert zna da rat dolazi i tragedija njegovog lika je u tome što shvata šta će se desiti. Sersei nije imuna na njegove reći jer poznaje svog muža i zna da, koliko ga god mrzela, ona je u istom čabru sa njim. Ako bi Robert pao, i ona bi. I njena deca. Na taj način je „Igra prestola“ postavila uloge u igri. Nije ni bitno za šta se borite, već šta možete da izgubite.
Da se ovaj razgovor ovde završio bio bi samo jedan u nizu. Ali nastavak i prodiranje u suštinu odnosa između Sersei i Roberta je ono što čini ovaj razgovor jedinstvenim. Kada Sersei konačno upita za Lijenu, oslobođena bilo kakve ljubomore, bilo kakvog bola koji joj taj duh može naneti, Robertovo posrnuće dobija konačno svoju formu. Sersei gotovo otvara dušu pred Robertom samo da bi otkrila da je se Robert i ne seća. Za njega je Lijena duh, nešto što je želeo i što nije mogao dobiti. Najveći poraz možda i nije to već odgovor na Serseino pitanje da li je ikada bilo šansi za njih dvoje. Robertov odgovor „ne“, daje ovoj maloj tragediji u tri čina svoj veličanstven vrhunac.
Ovakve scene su uvek odlika najboljih drami. Jedinstvena dinamika odnosa Roberta i Sersei sa ovim razgovorom parira nekim od najbolje napisanih bračnih parova za televiziju uključujući Tonija i Karmelu Soprano, Voltera i Skajler Vajt i kasnije Filipa i Elizabet Dženings. Svaka čaša vina koju je Robert popio, svo Serseino zlo konačno dobija kontekst. Kako živeti nesrećan život? Postoje li neka uputstva kako bismo napravili što manje štete ili povredili što manje ljudi? Bez želje da relativizujem brojne propuste i zločine ovog bračnog para, čini li se, barem na trenutak, da za sve postoji nekakav razlog?
Impresivni Mark Edi i Lina Hidi su svojim posrnulim likovima, doneli dubinu koja u modernom svetu antiheroja pokazuje ljudsku stranu onih koji su počinili neki zločin. Edi je iskoristio svoj glas kako bi pokazao, makar na trenutke, kakav je Robert čovek trebalo da bude. Ta vokalna jačina u kontrastu sa Hidijenim tihim, baršunastim glasom doprinosi u razumevanju zašto je ovaj par disfunkcionalan na toliko nivoa. Hidi se tokom sedam sezona „Igre prestola“ profilisala kao jedna od najtalentovanijih televizijskih glumica, a čini se da je sve to počelo sa izuzetnom konstrukcijom ljudskosti apsolutno savršenog zlikovca kakva je Sersei.
Ova scena se ne može naći u Martinovom knjiškom podnesku, i zasigurno predstavlja jedno od najvećih uspeha talenta scenarističkog dueta, Beniof i Vajs. Ovo je jedan od najboljih primera kako uspešno adaptirati književno delo. Scenario je savršen, oseća se celi proces iza pisanja ovako konstruisanog razgovora. Nije to samo puko suočavanje bračnih partnera već mala drama koja nam prenosi svu nanetu bol i razočaranje koje su iskusili Robert i Sersei. Žalosno je samo pomisliti koliko se ova drama svela na vizuelizaciju sukoba zmajeva i ledenih zombija jer je to upravo ono što je izdvojilo „Pesmu leda i vatre“ od gomile drugih serijala i projekata.
Filmski kritičar Andre Bazen je rekao da neke adaptacije iznevere i književnost i film. Apstrakcija bilo filmskog medijuma ili narativne strukture može se pokazati kobnim po kreativnu transpoziciju čiji je cilj nastanak novog, umetničkog dela. U mnogim drugim aspektima Dejvid Beniof i Den Vajs su se pokazali suptilnim kao slon u staklarnici, međutim nivelisanje u pisanju ove scene im je zagarantovalo poštovanje svih ljubitelja filma i književnosti. Jer, ostati veran sebi i sopstvenoj viziji ali i piscu čije delo adaptiraš, nije nimalo lak posao. To je upravo ono što je učinilo ovu scenu toliko posebnom.