Cene igara oduvek su bile tema rasprave. Da li najbolje igre zaista moraju da koštaju preko pedeset evra? Da li kvalitetna igra zaista može da košta samo jedan evro? Ustalilo se mišljenje da je desetak evra najviše što nezavisni studio može da traži za igru.
Niko ne mari da li je to proizvod koji su razvijali godinama (i dalje razvijaju). Niko ne mari da li je igra svakog dana sve bolja i bolja. Čak niko ne mari za to koliko će sati zabave dobiti za svojih deset evra.
Politika cena duboko je usađena u našu psihologiju. Premda pomno pratim tržište i znam da cene ne predstavljaju stvarnu vrednost igre, Battlevoid: Harbringer ne bih gotovo nikad kupio po punoj ceni od devet evra (GOG). No, na Steam-u je tokom letnje rasprodaje koštala samo evro.
E, sad.
Nije to tako loš potez, s obzirom na to da je Battlevoid: Harbringer zabavna, ali ipak nedovršena igra. Zato, dečice, uvek kupujte igre na popustu!
Okej, kao što znate, FTL je napravio džumbus u žanru naučnofantastičnih, poteznih i roguelike igara. Takođe, ostavio je prazninu koju su mnogi pokušali da popune oglašavajući se kao naslednik FTL-a. Battlevoid: Harbringer nije ta igra, ali jeste dobra da vam ode dvadesetak sati, a da niste ni trepnuli. Dobra je i da imate čime da se zabavite do sledeće igre koja će se hvalisati da je „bolja od FTL-a”.
Oslanjajući se na tradiciju igara u kojima je izgubljena partija deo iskustva, Battlevoid: Harbringer nije moguće preći iz prve. Posle svake runde dobijate XP na osnovu toga koliko ste daleko odmakli, koliko ste protivnika uništili, koliko ste sakupili otpada (valuta za kupovanje opreme) i na kom nivou težine igrate, minus broj utrošenih poteza (kako biste pokušali da najbolje iskoristite vreme i kako bi se sprečilo tumaranje).
I tu je prva slabost igre. Manje poena, naime, dobijate ako se zaista trudite. Da biste otključali bolje brodove (jedan na svakom nivou i tako do dvadeset drugog nivoa), dovoljno je da igrate na najtežem nivou. Makar odmah poginuli, zgrnućete mnoštvo poena i za jedno dva sata stići ćete do najboljih brodova. Dobra strana ovog drljanja je u tome što je dovoljno da se dokopate trinaestog nivoa, jer tada se otključava Valiant, brod koji vas može dovesti do pobede.
Druga slabost igre je nepromišljen dizajn igre. Brodovi najpre gube štitove, pa zatim trpe oštećenja trupa. Naoružanje dolazi u nekoliko kategorija, projektili, rakete, zraci. Mnoštvo varijanti, međutim, razlikuje se po tome da li više oštećuje štit ili trup. Rakete probijaju štitove. Zrake je nemoguće presresti, dok projektile i rakete mogu da pogode sistemi kratkog dometa, kao i lovci.
U teoriji, trebalo bi da različito naoružanje iziskuje različite taktičke pristupe, ali nije tako. Sistemi kratkog dometa nemaju prednost nad dalekometnim. Količina paljbe brodova sa viših nivoa težine je brutalna, a odbranu nije moguće dovoljno unaprediti. Stoga je jedina taktika da što pre dođete do sistema velikog dometa. Za odbranu, dovoljno je izbaciti veliku količinu lovaca koji će poslužiti kao presretači i „živi štit”.
Lakše reći nego učiniti.
I tu negde je Battlevoid: Harbringer zabavan. Dok ne dođete do tačke u kojoj se igra svodi na prepucavanje i oblake lovaca, siti ćete se naigrati. Putovaćete kroz sektore pune neprijateljskih brodova. Obavljaćete misije koje vam donose sirovine (pomenuti otpad i nekakve zelene pilulice koje služe za unapređivanje sistema). Probijaćete se kroz mape, kupovati dodatne brodove (još dva u floti), unajmljivati plaćenike. Biće tu i opsadnih bitaka, i lovačkih dvoboja, isprobavanja najboljih kombinacija brodova i sistema. Svaka mapa ima drugačiju temu (nekoliko različitih protivničkih rasa), a na kraju vas čeka obračun sa tajanstvenom rasom.
S obzirom na to da je igra još u razvoju (i posle dve godine od objavljivanja), te da ima sasvim pristojnu muziku i efekte, za jedan evro kupićete prilično mnogo zabave. Ne kažem da ne vredi punu cenu, ali nažalost po finski razvojni tim BugByte, mnogo je igara na tržištu, pa publika za devet evra očekuje daleko bolje osmišljenu igru.