Popodne natopljeno maglom gušilo me je, znojio sam se kao da sam trčao. Pogled mi je leteo kroz krošnje drveća i spuštao se niz stabla urasla u mahovinu. Tamo su igrale senke i očnjaci mutanata čekali da se zariju u nešto toplo. Slušao sam ih, svake noći dozivali su braću, urlali i upozoravali me. Ovde su noći hladne, a moju postelju od par listova iz novina nije imao ko da ugreje. Pogledao sam časopis, na naslovnici neka klinka, pevačica, već je izgledala kao žena. Iako na slici ima četrnaest godina, ne morališem previše.
Za sada sam bio siguran u delu, koji sam ogradio balvanima, i na čijoj je sredini humka, koju zovem domom. Hrane mi je na izmaku, brinem jer će paradajz roditi tek za koju nedelju. Prepečenice od šumskih jagoda i bobica iz glinenog kazana imao sam još jedno bure. Možda je bilo dovoljno da još koju noć pijan zaspim. Tako je godinama – malo stoke oko pojila i ja, vukovi u patroli i po koji Android u žbunu, koji me lovi.
Jutros sam zatekao ovcu kako leži u lišću, bila je naduvena kao balon i sa penom na ustima. Noga joj je bila poderana i groznica je dokosurila. Odvukao sam je u šumu, pravo pred krvoloke zelenog krzna.
„Eto vam, najedite se! Jedite je kad ja ne mogu.“ Bacio sam kruto truplo pred njih i polako se povukao, grabeći sekiru i nož ako postanu alavi.
Uz režanje i čarke, okomili su se na Čupku i rastrgli je na komade. Vrlo pažljivo sam se vratio u svoj krug kapije, koju su sakrivale krošnje, sve vreme proveravajući da li me prate. Zastadoh, kroz udah osetio kako mi naviru uspomene. Setio sam se odakle sam pobegao. Tamo iza brda i potoka, razoreni grad je udomio moje saborce. Radili su u betonskim kutijama, čiji krnji vrhovi kao truli zubi vire iz pepela. Jednom sam im osposobio sisteme da se bore protiv Luminatora, a sada sam gonjen kao najgori neprijatelj.
Barabe! Duše prodane!
Nazdravljam Čupki, ispijajući red čašica. Napravio sam ih od drveta. Nekad zaboravim na manire, pa pijem iz meha, kao poslednji otpadnik na svetu. Zbog šuma i lomljave grančica retko paničim ali čujem i korake, dolaze u pauzama. Ljudi! Našli su me.
Nije me briga za njih. Neka dođu. Imam sekiru.
„Za hakera, dobro si se snašao“, ženski glas me trgnuo. Dočekah se u sedeći položaj, sa rukom na dršci teškog sečiva.
„Pa i nisam. Samo se snalazim kako umem”, dodao sam prosipajući tečnost po panju i čašici.
„Ne moraš ako ti je dosta. Možeš da se vratiš u Beograd.“ Čuh kako joj jakna šušti. Jasno mi je da došla službeno, čim se tako obukla.
„Mislio sam da će On poslati neku od njegovih crvenokosih agenata: Miru, Betu ili Petru. Petra je dobra sa sečivom. Mogli bi da se oprobamo zajedno, mada mislim da bih izgubio. Ili da mi pošalje onu kardinalku Sofiju. Ona takođe pušta da joj krv Kiborga teče niz pramenove. Sa njom bojim se da bih brzo okončao, a skot šalje tebe. Eh, Irenice, šta si ti dočekala“, rekoh nemarno, suknuh čašicu na iskap i zagledah se u ogradu, kao da tražim grešku u izgradnji.
„To je zato što te želi živog, idiote. Da te hoće mrtvog, poslao bi dron i spalio celu planinu. Priče o bazi Kiborga se lako prodaju, još ako su u plamenu, nikog nije briga. On ti nudi šansu da se pokaješ.“ Pošla je ka meni, ali je zastala kad je bljesak sečiva okrznuo.
„Hoćeš da žrtvujem sve ovo – ovu prirodu, da bih čamio u prašini i čeliku? Neka hvala. Dosta su me tvoji ‘medicinari’, doktori i psihoterapeuti bockali, zapitkivali. Da se svi vi pokupite i odete u pičku materinu, znaš! Je l’ zato Hriščanin poslao operativce i tebe?! Da me molite da se vratim? Hoću kurac!“, brecnuh se na njenu neodlučnu facu, a ona uzdrhta i puhnu.
„Nemoj da si takav. To nisi ti. Kristijan ti je oprostio…“
„Nema šta on da mi oprašta. Mirenes je radio kao sat, a onda ste počeli da ubacujete taj program u sve živo. Optimizacija sistema za borbene aktivnosti je bila namenjena Bojnim Androidima, a ne bombarderima i izviđačkim jedinicama. Morali ste da rušite protokol. Postali ste alavi, uprkos tome što sam vas upozoravao da postoje granice. I šta se desilo? Boj-AN se okrenuo protiv vas i počeo da deluje autonomno. I danas nekom od njih rascopam glavu, ako ga se dokopam s leđa. Fruška Gora ih je puna“, odbrusih joj svojski dok su se vojnici gomilali oko nas.
„Znači, poći ćeš silom“, dodala je i klimnula dvojici vojnika sa maskama. Uspravili su puške i zaštektali po ovcama.
„Stani! Šta to radite?!“ Krenuo sam sekirom na njih. Pijanog i nesigurnog sapleli su me i ugurali mi cev u usta.
„A gde si ti pošao, deda?“ Operativac zareža iza tamne maske, dok se drugi smejuljio mom izrazu lica.
„Ivane, Triša. Dosta! Kristijan je rekao da nam treba živ. Nešo, priđi kapiji. Polazimo“, hladno je rekla Irena. Uputila mi je pogled, u kom se jasno čitalo da joj se gadim ovako zapušten, smrdljiv i zarastao u bradu.
Nije im trebalo mnogo da me stave na noge, probiju ogradu kao da je od papira i uguraju me u komandno vozilo. Pošto su se vrata zatvorila, a humka buknula u ognju, motor, krenuli smo punim gasom. Kroz mali prozor sam mogao da vidim kako čopor mutanata juriša ka ovcama i jede ih. Krvavih čeljusti blenuli su kako odlazim.
„I po vas ću se vratiti. Kad-tad, odraću vas žive”, procedio sam klateći se u prtljažniku, dok su me operativci držali na nišanu, a Irena podnosila izveštaj Kristijanu.
Rampa na ulazu u Beograd je bila preplavljena taktičkim uniformama u tamno plavoj boji. U tom moru se izdvajala crvena fleka. U polusnu sam uspeo da vidim kako se ta crvenokosa okreće i raspoređuje ljudstvo oko konvoja. Nešto sam promumlao, nasmejao se sam sebi i opazio Irenine oči, kako me prezrivo snimaju.
Sat i nešto kasnije, vozila su nestala ispod tende, na samom ulazu u podzemnu garažu, koja je vodila dublje u štab ‘Vodiča’. Grupa mitraljeskih gnezda dočekala je ekipu i spustila odbrambene štitove preko barikada. Tek po neki Android je patrolirao u mraku. Ćoškovi gde su se vojnici grejali oko buradi, bili su glasni zbog smeha i čavrljanja. To me podsetilo na pred sam rat sa Kiborzima.
Lift me je odveo niže, u sektor u kom su podebljali zidove i uveli ventilaciju. Neonska svetla su me oslepela do nivoa da sam hteo da dobijem napad. Vukli su me kao vreću sve do kancelarije i smestili pored kasarne gde su parkirali lansere raketa i radionicu za popravku bespilotnih letelica. Preko ramena sam mogao da vidim i odvojeno odeljenje hakera koji vredno rade za monitorima i prijavljuju sistemske greške na serverima.
Cika točkova se provukla iza zida koji je odvajao kancelariju od drugih prostorija, zatim se dotični Hrišćanin dokotrljao u nečemu sklepanom od Bojnih robota. Nozdrve su mu zašištale od daha, dok me je odmeravao. Videvši cigarete na njegovom stolu, nisam se ustručavao i zapalio sam jednu, pošto sam je dobro omirisao.
„Da sam ja programirao Androida, on ne bi promašio i sad ne bi imali ovaj razgovor“, s podsmehom mu rekoh, ali se Kristijanova faca nije izmenila.
„Znam. Zato te i zovem i opraštam što si pobegao. Ako nisi kriv, nisi imao razloga da odletiš tako brzo. To su mnogi protumačili kao priznanje krivice.“ Presekao me je, ali sam se uzdržao od reakcije.
„Dok zec dokaže da nije magarac, odoše uši.“ Izvio sam glavu pri rečima i pustio dim da mi sklizne niz nozdrve.
„Jesi li bar našao ko ga je poslao tebi?“
„Našao i eliminisao. Imamo drugih problema.“ Okrenuo se i pogurao točkove bliže stolu, dok sam ga pratio pogledom.
„Je l’? Treba neko da ti ugradi mp3 plejer u tu vožnju, a?“ zadirkivao sam ga, ali se on nije osvrtao na prostačke šale.
„Mirenes je registrovao čudna dešavanja u Zemunu. Naši izviđači su isto primetili nedelju dana kasnije. Rampe i mostovi su sad pod pojačanom stražom. Nešto će krenuti na nas preko reke. Ti mi trebaš da protumačiš Mirenesove podatke i kažeš nam šta se tačno sprema“, prodeklamovao je zauzet brojkama i snimcima na hologramu, u kom se lomio signal.
„Mislim da imaš veći problem s tim hologramom nego sa jačanjem sile preko Dunava. Zar ste toliko zapustili sistem? Niko od onih koje sam trenirao nije u stanju da popravi Mirenesa? Sve ste uspeli da userete“, procedih tek onako. Kristijan se zagleda u mene videvši kako žarom progorevam rukohvat stolice, u koju su me posadili.
„Stalno gubimo ljude na zadacima. I sam znaš kako je. Nove regrute tek obučavamo, a proći će godina dok budu spremni za teren. Vodiči su stalno pod pritiskom, a mi tešimo stanovništo da sve imamo pod kontrolom. Vremena su postala teška za svakog ko gleda ka zvezdama i mašta o trenucima slave. Mi nikad nismo jurili bogatstvo ni slavu, već sigurnost unutar reona. Balkanske organizacije nam pomažu koliko i mi njima. Komunikacije su u prekidima, a akcije postaju sve teže za izvođenje. Naši agenti danonoćno rade da sve ide tokom, ali i oni imaju dušu.“
„Ako misliš na crvenokose, one nemaju ništa sem ledenog srca i još hladnijeg oružja“, osmehom sam hteo da oraspoložim Hrišćanina, ali sam omanuo.
„To što sam ti ja oprostio, ne znači da su i one. Pazi kako se ponašaš oko njih, inače će i tvoja krv teći. Ja mogu da ti ponudim izolaciju od njih i privremenu bezbednost dok se ne smire. Dobićeš svoju sobu i sve što ti je potrebno za rad na Mirenesu. Radićeš sam, ali ćeš imati Irenu da nadgleda kako sve protiče. Ona će mi javljati dokle si stigao. Vreme nam ističe, moramo da se pripremimo za borbu protiv neprijatelja. Ovako lutamo u magli.“
„Nema potrebe da mi pričaš o magli. Živeo sam na Fruškoj, nagledao sam se magle. A što se tiče tog gomilanja sile, lovio sam odmetnute Androide i gore. To može biti neki talas koji se spušta sa granice. Prešli su ravnicu i sada se okreću na dole. Mirenes će mi reći šta se stvarno dešava… Pod uslovom da satelit nije izbačen iz orbite i da imate tri operativna drona.“ Zgazio sam opušak i puhnuo zadnji dim, a Kristijan se blago osmehnu.
„Je l’, to znači da pristaješ da nam pomogneš?“ oči su mu se zacaklele na sekund, i tek tada nisam imao srca da ga odbijem.
„Ne pomažem tebi, ni Vodičima. Ovo je za sve one, za koji si rekao da gledaju u nebo. Daj mi dva pomoćnika da rade suvoparne proračune i krpe server, dok se ja bavim reorganizacijom sistema. I želim jedan dobar tuš, kajganu od osam jaja i najveći paradajz iz tvoje bašte. Uželeo sam se domaće hrane.“ Ustao sam i razvukao kez u koji je on namrgođeno pogledao.
„Ja te zovem u pomoć, a ti bi da leškariš? Dobićeš vojnu kašu, kantu vode da se opereš i vreću za spavanje. Mi nismo hotel, ni tvoji robovi da te služimo ovde!“
„Samo kad se setim da moj Android ne bi promašio, eh, nekad imaš više sreće nego pametni Kris.“ Prigušeni smeh mi je zastao u grlu, skoro, pa izleteo, sa sve rakijom od jutros.
„Jebi se“, odsečno će Kris i pogura točkove van stola.
„Baci se na posao. Ovo ne može više da čeka.“
„Zapovedaš kao da nisu godine prošle među nama. Ostao si zarobljen u vremenu kada si mogao da mi komaduješ, a ja se više ne savijam na tvoje reči. Kičma me nešto jebe“, graknuh kako sam se pokrivio, a Kris pokaza na svoje noge i kolica.
„Šta ja da kažem onda? Vidiš na šta sam osuđen. Još da sam i ćelav pa da me zovu Profesor Iks. ‘Ajde, vuci se sad. Vreme je svima neprijatelj, a retko ko uviđa to. Znam da te je sam pojam istog morio kao zatvorenika tamo u pustari. Ma koliko lepa bila Fruška Gora, ti si tamo čamio. Sam si sebe kaznio. Sada si opet naš. Bar ja želim da verujem u to.“
„Nije ni čudo što su te prozvali Hrišćanin. Toliko nade i vere u jednog čoveka, Papa bi se posramio… Opraviću Mirenesa, ali posle ovoga neću ništa da imam sa Vodičima“, rekoh s praga gde me je čekala straža, a Kristijan odahnu i mahnu momcima da me vode u prostorije.
Bilo je kao što je rekao. Dobio sam kašu, kantu mlake vode i krevet. Valjda je procenio da se nisam naspavao kako valja tamo na planini. Svoje agente je držao podalje od mene i imao sam personalnu stražu da me prati i trčkara mi po razne sprave, cigarete i alkohol. Mirenesa sam unapredio, osavremenio i pustio u rad. Za nekoliko dana, snimio je celo područje i sumirao podatke u mapu.
Ono što je čekalo preko reke bila je armija rashodovanih Androida, zaraženih virusom. Dobro granatiranje položaja je svelo njihovo brojno stanje na prihvatljivo, dovoljno da se agenti upuste prsa u prsa sa njima i raspolove ih. Crvenokose su se dobro zabavile uništavanjem sile severno od Zemuna. Nijansa njihove kose postala je jarko crvena, isto kao i sečiva, kojima su baratale.
Mir je kupljen sa nekoliko akcija, dovoljno da se pokrenu ekipe i puste u lov na one Bojne Androide, koji i dalje tumaraju ravnicom. Vodiči, oni koji sjaje u mraku, nastavili su da štite Beograđane i daju im svetlo na noćnom nebu.
Autor: Nenad Jevtić