MAJKA BEOGRADSKIH KONVENCIJA
Iiii dođe nam jedanaesti mesec po redu, onaj ušljivi, smorni, kišoviti mesec zbog koga se depresivni pojedinci daju u potragu za popustima na konopce, parovi postuju zapanjujuće veliki broj zajedničkih fotografija ćebe-simbioze večno napaljenog kretena i cmizdravog, PMS-om obuzetog debila (gde je jedina odobrena akcija ona u kojoj pomeriš prekrivač da uzmeš maramice dok ti se vide beonjače zbog pojačanog kolutanja očiju).
Ukratko, ko još nije shvatio (ako ima i tih), mesec je novembar, dakle mesec Beokona i to Beokona leta Gospodnjeg (*brzo prekrštavanje*) 2017. godine koji je, kao i do sad, u organizaciji „Sakurabane”, „Lazara Komarčića” i „Doma Omladine” u Beogradu. AVKF je, naravno, posetio konvenciju (zar ste sumnjali?) pa će ova recenzija da obraduje (jej), a (nadamo se) i izritira (mi smo bili, a vi niste!)
Beokon je zapravo „Belgrade Comic Con”, događaj koji okuplja sve zaljubljenike u gikovštinu bilo koje vrste, ali i bilo kog medija, bio to knjiga, film, strip, igra za stolom, PC/Xbox/PS igra, itd.
Samu (tad neuspešno izvedenu) ideju Beokona je osamdesetih pokrenulo udruženje ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić”, da bi 2000-ih, „Sakurabana” postala glavnokomandujuća u organizaciji konvencije.
Koncept je standardna, dobro-isprobana-i-utvrđena šema sličnih događaja: panel discussions, Artist alley, game tournaments and, of course, cosplay, peeps.
Dakle, to mu dođe, u bukvalnom prevodu: Panel radionice, kutak za slobodne umetnike, turniri stonih igara i naravno, kosplej. Peeps… To me već mrzi da razmišljam. Ionako svi znate i pričate srbliš, samo da biste urednicima zagorčavali život. (prim. ured.)
Ono šta me je zapanjilo jeste inovativnost diskusija (Lavkraft, Krouli, „Supernatural”, „Dilan Dog”, „Američki bogovi”); gosti, preciznije, Norman Spinrad, autor zaslužan za stvaranje brojnih eseja, priča, knjiga i kritika u domenu fantastične književnosti; sveža krv među izlagačima Artist Alley-a i kosplej podmladak, koji je u konstantnom usponu. Pio se bubble-tea (medovina još nije dozvoljena), neljudski se urlikalo na tribinama, letelo se gore-dole-i-stvarno-dole, krvavo se oslikavale majice, hranili se tuđom patnjom dok smo dezintegrisali nesrećnije drugare na „Tekenu” i psovali sebe/porodično stablo/ekonomsko posrnuće Srbistana (dodajte po želji, ne štedite na maštovitosti) što nismo uštedeli više radi blic-kupovine nevažno-važnih privezaka Zmajevih kugli ili Barahirovog prstena.