Karavan čudesa je roman Uroša Petrovića koji se bavi problemom usamljenosti savremenog čoveka i njegovim odnosom prema prirodi, dok istovremeno komunicira sa Starim zavetom, govoreći o prekoračenju granice i stvaranju novog sveta. U središtu naše pažnje je dečak Adam, koji se iznenada nađe u svetu bez ljudi. Ankurati, koja putuje sa Karavanom čudesa, iskoristila je poremećaj stabilnosti svetova kako bi se ostvarila kao tvorac i načinila novi raj. U taj svet dovela je još i Lilit, ali će se u njemu greškom pojaviti i devojčica Eva.
Treba obratiti pažnju na kontrast između starog i novog sveta. Sintagma „novi svet“ u početku se odnosi na ono što je iza živice, prostora u koji je dečaku zabranjeno da stupi. Svet sa druge strane za junaka je bio neispitan i neotkriven, a samim tim i privlačan. Ipak, kada baci pogled kroz rupu na ogradi, deluje mu savim obično. Ubrzo shvatamo da je to samo Petrovićev trik. On nas naglo i vešto, tako da ne posumnjamo mada nam je najavio, prenosi u zaistinski novi svet. Nakon ovog obrta, shvatamo da je sve to bila zamka kojuje pripremila Ankurati i razumemo znakove koje nam je davao pisac. Jasno je da junak nije imao puno izbora pred silom koja ga je privukla, bilo da je shvatimo kao čaroliju mudre saputnice Karavana čudesa ili njenu sposobnost da pronikne u dečakovu potrebu da se osmeli, istražuje i prekrši roditeljsku zabranu.
U tom trenutku, novi svet vidimo kao svet sa jednom osobom i roman poprima odlike robinzonijade. Ipak, za razliku od Krusoa, dečak je u svetu snabdevenom svim što mu je potrebno. Njegov problem jeste malo životno iskustvo i to što još mnogo toga nije stigao da nauči. Zbog toga redovno posećuje biblioteku. Promenu unosi pojavljivanje Eve, koja donosi radost, pažnju i podršku. Mana ovog romana jeste stereotipno prikazivanje likova devojčice i dečaka. Dok Adamu dobro ide lov, Eva je dobra u pripremi hrane. Ona uvodi red u dečakov život i podstiče ga da pobedi bes. Adam, koji preti Abhi ili naziva sebe detetom besa i stakla, nije tako privlačan junak, ali pred Evom on oseća stid i menja svoje ponašanje. Njeno pojavljivanje značajno je i po tome što ga upoznaje sa Biblijom, koja mu je do tada bila nepoznata. Ona izgovara upravo sporni deo „Knjige o Postanju“ na koji se pozivaju oni koji ističu da je Lilit stvorena u isto vreme kad i Adam i da je bila njegova prva žena: „I stvori Bog čoveka po obličju svom, po obličju Božjem stvori ga, muško i žensko stvori ih“ i tako najavljuje događaje koji slede.
Kada Eva nestane, Adam će, neupućen u kretanje među svetovima i nesvestan svog putovanja, od Abhe zatražiti mnoge odgovore. Od nje ćemo dobiti prva saznanja o odnosu među različitim svetovima i to su verovatno najlepši redovi ovog romana. Čitalac je podstaknut da zamisli beskonačan broj svetova sa minimalnim razlikama koji se preklapaju u vremenu i prostoru. Dovoljno je da junakinja pomene svet bez orhideja ili bez svitaca da mi zamislimo čitave nizove drugih svetova. Za ovo delo, kao što sam već pomenula, najvažnija su dva – stari Adamov svet i svet bez ljudi. Njihovom opisivanju pristupa se podjednako ekonomično – saznajući o jednom, saznajemo i o drugom zahvaljujući njihovim sličnostima. Tako se i junak i čitalac kreću kroz novi svet kao da im je poznat, jer imaju informacije o starom, a akcenat je na razlikama između njih.
Za razliku od romana Uroša Petrovića sa tematikom iz davnih vremena u kojima je pojam zajedništva igrao važnu ulogu, u ovom romanu, kao i u Petom leptiru, pisac se bavi usamljenošću dece u savremeno doba. Akcentovan je problem komunikacije i preispituju se fraze koje roditelji olako izgovaraju. Okidač za zaplet je upravo realizacija jednog ustaljenog izraza –Uhvatiće te Garava Baba, strpati u vreću i odneti, a knjiga se završava drugom pretnjom – Otići ćemo i ostavićemo te ovde, samo što ona u novom svetu zaista poprima smisao. Poglavlja koja govore o junakovim avanturama u novom svetu smenjuju se sa fragmentima iz starog sveta ispunjenog roditeljskim zabranama i prekorima: Stan nije mesto za igru, Ne igraj se loptom u dvorištu, razbićeš prozor, Psi nisu za stan i slično. Dečakovo ispitivanje novog sveta kao prostora slobode ponekad čak prerasta u agresiju, što proističe iz osećanja straha, nemoći i nedostatka pažnje.
Bez obzira što više nema stega, Adam u svetu bez ljudi nije srećan. Kad pobegne od Garave Babe, on mašta samo da dođe kući i više ne bude sam. Samoća je ono na šta računa Ankurati dok ga „lovi“. Usamljenost ga je podstakla i da prvi put poseti crkvu, pa ćemo iz njegovih molitvi pročitati kako mu se razvijaju osećanja, jer prvo želi da sve bude kako je bilo, posle da mu se vrate bar roditelji i na kraju da dođe makar ko, samo da ne bude sam. Ova molitva predstavlja najavu za Adamov prvi susret u novom svetu.
Atmosfera u kojoj su probuđeni dečakovi strahovi i podstaknut osećaj teskobe postignuta je brojnim mračnim nagoveštajima. Petrović gradi tešku, mračnu atmosferu, tako da čitalac oseća da je dečak neprekidno pod budnim okom Ankurati. Mada je junak uskraćen za informacije koje ima čitalac, on oseća prisustvo mračne sile koja ga prati. Loši znaci se nižu – vrane i lasica koja nosi mladog pacova u zubima. Ipak, čini se da najveću teskobu stvara prisustvo nečega tamnijeg od mraka, što plaši ptice i kruži oko Adama. Upotrebom neodređene zamenice naglašen je položaj dečaka koji i ne zna odakle sve opasnost može da vreba. Tako je istovremeno stvoren osećaj sveta punog straha i pripremljeni smo za pojavu devojčicine crne mante, za koju ćemo kasnije saznati da jeste biće sa drugog sveta, ali zapravo nije biće mraka. Spiritualna povezanost junaka sa životinjama nije retka u romanima Uroša Petrovića. Setimo, na primer, da Ankurati upravlja svinjama, a Jovica Vuk iz Petog Leptira vukovima i psima. Po tome je Petrović blizak Filipu Pulmanu, čiji junaci imaju svog duha-pratioca.
Još jedna važna tema u ovom romanu je i odnos čoveka i prirode, iako čest siže naučnofantastičnog horora po kome se priroda okreće protiv čoveka i on od nekadašnjeg gospodara planete postaje njen rob u ovom romanu nije do kraja iskorišćen. Pošto više ne živi u skladu sa njom i uzda se više u ono što je sam stvorio, više se u njoj i ne oseća prijatno. Kako ljudi nema, biljne i životinjske vrste lako šire svoja staništa, a ljudske tvorevine pokazuju svoju propadljivost i gube na značaju. Svu nemoć čoveka pred prirodom dečak je shvatio je za vreme zemljotresa. Interesantno je i to što dečak sigurnost traži u autu.
Ipak, opasnost koja preti Adamu drugačijeg je porekla, delom ljudskog, a delom demonskog, jer Ankurati nije obična starica. Ona nosi breme posebnosti, i po izgledu i po umnim sposobnostima, pa je tuđinka od koje zaziru čak i u Karavanu čudesa. Ona je obeležena i na fizičkom planu, pa je prikazana kao groteskno biće obdareno ogromnim mozgom, ali uskraćeno za čula, čime je motivisan njen nedostatak osećajnosti. Vrhunac njenih stremljenja jeste da se ostvari kao tvorac i načini raj sa dvoje ljudi. Njena protivteža je devojčica Abha, koja za druge velikodušno žrtvuje sve, pa atmosferu zla, sebičnosti i površnosti nadvladava ljudskost.
Za kraj ću pomenuti i da Karavan čudesa nije tako snažno izmaštana ni toliko uzbudljiva i dinamišna knjiga poput, na primer, Dece Bestragije, a čini se da je Adam „najobičniji“ od svih Petrovićevih junaka. Ipak, u ovom romanu je nešto izuzetno privlačno. To su sva ona čudesa koja nas autor poziva da očuvamo preispitujući ustaljene vrednosti i težinu reči. To je upravo nesavršenost na kojoj Petrović insistira kad podseća da „Svaki um, ma kako bistar bio, ima svoj fini mulj i u njemu raskošan svet“.