“Više ne znam šta sam- rekao je Stefan- ali znam da ne postojim. Znam da smo rođeni u istom telu. Znam da su se zagrlili zmija i labud.”
Ono što se dešava u ime ljubavi uvek se dešava sa one strane dobra i zla kaže Niče. Međutim, da li u svetu u kom za ljubav nema mesta i ona se tretira kao slabost ima mesta za dobro ili ostaje samo mesta za zlo? Uroš Timić nam otvara spoznaji ovo, kao i mnoga druga pitanja u romanu Reptil.
Pre svega, ovaj roman je vrlo iskren, obojen je potrebom da se životu da neki širi smisao i da se dosegne osećaj postignuća i sreće.
Čini se da je u pitanju bunt mladog autora u kome prepoznajemo junaka romana, koji je iz nekog razloga antiheroj koga ne mrzimo. Psihološki odnosi su vrlo složeni, uglavnom obeleženi seksualnom željom, porokom i izgaranjem za ljubavlju. Autor jako dobro vodi priču, imamo uspele i ubedljive momente prelaska iz prošlosti u sadašnjost, realistične dijaloge i dovršene scene.
Paradigma greha i poimanja dobra i zla plete glavnu nit radnje i drži nas prikovane za stranice knjige. Želimo još. Tražimo još. To je ono što je u ovoj knjizi odlično. Vrlo je kinematografska i lako klizimo iz scene u scenu.
Iako ima momenata, koji su prezasićeni i klišeizirani, čak predvidivi, nećete moći da je ostavite kad počnete da je čitate.
Momenat susreta sa dvojnikom u ogledalu je vrlo upečatljiv i uzbudljiv u svakoj prilici. Pokazuje crte glavnog junaka i dopunjuje ono što znamo o njemu. Uljuljkani u ovakve momente, osećamo i izvesnu dozu sažaljenja i samilosti prema njemu. Potisnuto i apatično kao glavne crte njegove ličnosti nas podsećaju u nekom momentu na Kamijevog gospodina Mersoa. Tema je svakako univerzalna, nihilistička ali daleko plića u odnosu na egzistencijalističku misao. Ovo donekle definiše čitalačku publiku romana te bih ga svakako preporučila mladim ljudima, koji su u potrazi za sobom i svojim identitetom. Biblijski Đavo je samo odraz u ogledalu, misao mislioca čime se autor odriče umešanosti stranog faktora predodređenosti. U sam centar radnje postavlja se slobodna volja i borba jednog Stevana sa samim sobom i rascepljenim identitetom. Iako je momenat biblijske borbe dobra i zla relativno čest u romanima ovde je to malo drukčije. Likovi su slojeviti od glavnog junaka pa do svih ostalih. Menjaju se i evoluiraju. Kao i život. Zato ih lakše i prihvatamo jer ih razumemo.
U jevrejskoj tradiciji postoji momenat susreta sa dvojnikom kao nagoveštaj skore smrti. Ovde je taj nagoveštaj vrlo upečatljiv jer otvara skrivene odaje uma. Čovek suočen sa sobom i svojim grehovima traži izlaz. Nedostaje mi momenat božanskog kao pandana Đavolu kao tvorevini. Međutim, taj nedostatak bledi budući da naš antiheroj u svojoj igri uzima ulogu Boga, tvorca sopstvenog sveta. Nalik na Lucifera, u poznatoj seriji, ostaje sam na svom prestolu gledajući patnju ostalih koje je povukao sa sobom. Da li je zaista rođen zao, postao takav ili samo žrtva nesrećnih okolnosti ostavljamo čitaocu da prosudi.