Prvobitno objavljeno u zbirci: Viva la revolución
Budim se nozdrva prepunih oštrog zadaha sagorelog ugljena i sa metalnim ukusom u ždrelu. Leđa me bole od neudobnog položaja. Oko mene je mračno, ali u povremenim bljeskovima nazirem da se nalazim Tebi nasuprot na nekakvom trosedu… I krećemo se… Kuda?
Znam! Nalazimo se u kupeu voza… Ali ne sećam se najjasnije kako smo se ovde našli.
Noć je i kompozicija guta tamu u neprestanom kloparanju. Taka-Tak… Taka… Taka- Tak… Protežem se, osvrćem se oko sebe. Sami smo u kupeu, a naselja koja proleću kraj kompozicije naslućujem samo kao serije svetla. Dižem pogled i vidim kofere. Starinske, tvrde kofere sa kopčama. Nekad sam imao takav, ili bar sličan.
Ti spavaš. Disanje ti je ravnomerno i osim uzdizanja grudnoga koša, ne pomeraš se. Ne budim te, ne otvaraš oči…
Bljeskovi naselja promiču kraj prozora i pomišljam da u svakome od njih stari na hiljade ljudskih bića. Čudne misli…
Vrlo čudne misli. Nema nikakvog reda u njima.
Fiii-uuuu-fi!… oglašava se pisak lokomotive i imam utisak da nešto nije u redu. Kao da dolazi iz neke neopisive daljine, ili je prigušen nekom neizmernom masom, nečime što se isprečilo između nas i toga jasnog, pa ipak distanciranog zvuka.
Ustajem, gledam kroz prozor. Kroz mrak nazirem rastinje koje proleće kraj nas. Drveće deluje drevno i monumentalno. Drveće kakvo nikada ranije nisam video. Ima tu nešto još čudnije – geometrija prostranstva koje posmatram nije kako treba. Sve je u jednoj ravni. Nema neba, nema tla. Sve što vidim nalazi se u savršenom skladu sa prozorom i nikakva vratolomija menjanja pozicije ne uspeva da promeni stalnu perspektivu. Najzad prestajem da se sekiram zbog neprirodne scene i ponovo sedam. Pokušavam da razjasnim gde se to nalazimo?
Gde putujemo?
Misli su mi zbrkane. Neka blokada, ili šta god to već bilo, sprečava me da se setim.
I kada smo se, za ime Boga, ukrcali u ovu fantomsku kompoziciju? Ne mogu da se setim.
Nervira me ona nepravilnost u perspektivi. Pokušavam da otvorim prozor ignorišući upozorenje o, crvenim slovima ispisanoj, zabrani naginjanja. Ne ide, zaglavljen je. Piša mi se i izlazim iz kupea. Hodnik je slabo osvetljen i potpuno pust. Dolazim do zahoda i olakšavam se.
Prolazim ponovo sablasno pustim hodnikom i pokušavam da provirim u kupee koji su mi uz put. Zavesice su svuda navučene i iza njih mogu da nazrem samo tamu. Svi spavaju…
Ima li, dođavola, ova šklopocija konduktera?
Uzaludno pitanje. Ako ga i ima, spava u nekom od tajnovitih kupea. Sve je pusto.
Vraćam se u naš odeljak i gledam te. Posmatram to voljeno lice i najednom se uzvrpoljim.
Nešto nije u redu…
Tvoje lice je izborano, tvoje telo je krupno. Mnogo krupnije nego što ga pamtim.
Drmam te, ali ti se ne budiš. Sve jače i jače te tresem. Pomeraš usne, ali tvoj glas ne dopire do mene. Hvata me panika. Zašto se ne budiš ? Zašto te ne čujem? Zašto ne otvaraš oči?
Dižem ruke do lica i shvatam da je i ono izborano, baš kao i tvoje. Urlam. Ne čuješ me…
Istrčavam u hodnik, pokušavam da otvorim neki od susednih kupea, ne bih li našao neko logično objašnjenje.
Ili barem ogledalo…
Vrata su zaključana, kucam, lupam, derem se…
Ništa.
Nikakve reakcije.
Žurim niz hodnik, pokušavam da pređem u sledeći vagon. Vrata su zaključana. Odustajem…
Vraćam se i ponovo opipavam lice. Star sam. Veoma star.
Ponovo sam u svome sedištu i posmatram te dok spavaš. Bore na tvome licu nisu bore smeha, već bore brige. Svakim kilometrom koji načinimo kroz noć, bore su sve dublje, a tvoje oči mi sve više nedostaju. Misli počinju da lutaju.
Kao da su mi u sećanju lica ljudi koji su još nedavno bili ovde, u istoj ovoj kompoziciji.
Trzam se pod iznenadnim naletom tih uspomena. Euforično se držim tog spasonosnog otkrića.
Ako pamtim nekoga ko je bio ovde, onda samo treba malo da se napregnem i setiću se i našega ukrcavanja, zar ne? Moram samo malo da pokrenem vijuge!
Trenutak kasnije, umesto novog prisećanja, svi oni dragi likovi mi se u magnovenju gube iz pamćenja. Odlaze u noć koja se prostire svuda oko nas. Histerično se naprežem da zaustavim taj stampedo. Uzalud.
Nema ih više. Sve je opet pusto. Prošlo je. Misli mi slobodno lete. Opet si Ti u njihovom središtu. Znam, voz se neće skoro zaustaviti. Imam mnogo vremena da se sredim, jer kompoziciju neću napustiti pre no što mašinovođa ne povuče onu veliku metalnu polugu. Neću izaći pre nego što opusteli predeo ne bude prekriven oblakom pare ispuštene iz prenapregnute mašine.
Bojim se da mi se mesto na kojem će se naše putovanje završiti neće ni najmanje dopasti.
Sedim, zurim u mrak i prisećam se naših planova.
Naših velikih planova, svih tih velikih, sudbonosnih maštarija.
Mislima mi prolaze osećaji kojima smo se grejali. Osećaji koji su se neobjašnjivo zaledili.
Prisećam se zagrljaja kojima smo se tešili. Zagrljaja koje smo zaboravili.
Kada je tišina sve to progutala? Zašto ne mogu da te probudim? Zašto je mrak?
Zurim kroz prozor, krivim glavu, menjam ugao posmatranja… Ne uspevam.
Derem kožu sa pesnica udarajući po bravi, ali prozor ostaje čvrsto zamandaljen.
Ne uspevam da ispunim želju koja se najednom probudila u meni.
Da pogledam nebo!
Zvezdano nebo!
Da vidim zvezde…
Sećam se ! Sećam se! Bile su tamo!
Kada bi barem otvorila oči, da samo još jednom vidim…
Zvezde! Bile su tamo! U tvojim očima!
Onda kada sam te prvi put video…
Taka-Tak… Taka… Taka…Taka-Tak… Taka… Taka…Taka-Tak… Taka… Taka…
Autor: Stevan Šarčević