Domaća fantastična scena je mala, ali konstanto raste, i u njoj ćete naći izvrsne autore među kojima je i Miloš Petrik, nezaobilazni pisac prepoznatljiv po satiričnim, daglasovski neobično-običnim pristupom situacijama koje čine našu svakodnevicu. Iako je po struci pravnik, bavio se, a i danas se bavi prevođenjem književnih dela, produciranjem video igrica i marketingom. Iako njegova zbirka kratkih priča iz 2019. godine novi naziv „Mlad si da se proslaviš“, Petrik se dobro kotira na sceni zahvaljujući čestim učestvovanjima na regionalnim konkursima fantastike, ali i po tome da je vokalno oživeo nekolicinu kratkih priča u podkast projektu „Priče za svaku noć“ skupa sa urednikom Reljom Antonićem, objavljene 2020. godine na MixCloud platformi.
Žanrovski gledano, Petrik se profilisao pišući savremenu fantastiku u kojoj današnjica i međuljudski odnosi dominiraju uz fantastične elemente i delove priče koji doprinose vrcavosti, domišljatosti i satiri. Objavio je tri književna dela: roman u formi priča „Siva hronika“ (2016), zbirku pripovetki „Mlad si da se proslaviš“ (2019) i fantastični triler „Električni organizam“ (2023), a što se tiče priča i konkursa, prisutan je skoro u svakoj regionalnoj zbirci priča i pripovetki.
Privilegija je i čast da u ime AVKF-a ugostim gospodina Petrika, i pitanjima doznam više o njegovom radu u ime svih nas:
1. Domaća scena nema učestalu priliku da se upozna s piscem koji fantastiku kombinuje sa sadašnjicom, ili da našu današnjicu okreće na glavu, izmešta je u paralelni univerzum i dopušta nam da događaje posmatramo iz nešto drugačijeg ugla. Čitajući priče iz zbirke „Mlad si da se proslaviš“ stičemo utisak da Vam eksperimenti i poigravanje s nadrealnim idu od ruke, a to je i fascinantno zbog lakoće kojom to radite. Naravno, interesuje nas, KAKO, ali kako uspevate ukomponovati elemente fantastičnog u realnost, zatim da te elemente predstavite kao nešto obično, usputno, kao da je nadrealnom mesto u našem okruženju?
Vaše pitanje je pola mog odgovora: gotovo je prelako. Stvarnost u kojoj svako od nas živi delimično je apsurdna, drugi ljudi kojima smo okruženi ne ponašaju se uvek logično niti racionalno. Svi smo kontradiktorni i nedosledni. U takvom kontekstu, malo dodatnog začina začudnosti samo ističe kontradikcije sa kojima se suočavamo prosto postojeći u društvu. Osim toga, neke specifičnosti našeg konkretnog društva ističu iracionalno, nelogično i apsurdno ponašanje do mere da se fantastika neosetno uklapa u okruženje.
Korišćenje „stvarnog“ sveta kao konteksta ima još jednu prednost: imam manje razloga da se zadržim na kontekstualizaciji. Čitalac se osvrne oko sebe, kaže: „aha, dakle, tu se dešava priča“, i lako tumači čak i složenu radnju i zamršene dijaloge bez mnogo dodatnog konteksta. To mi omogućava da počnem od mesa priče, i sa njim i završim.
2. Često se Vaše priče mogu naći u regionalnim zbirkama, i ta forma Vam očigledno odgovara, pa nas zanima da li Vas privlači i duža forma, i kako Vaše priče nastaju? Gde se priče rađaju, iz čega i odakle dolazi zamisao?
Mislim da je roman konvencionalne dužine ipak malo izvan mog domašaja. Privlači me, naravno, ideja pisanja epskih nonalogija, ali mislim da one ne odgovaraju ni mom stilu, ni mom načinu rada. Osim toga, roman zahteva produženu koncentraciju na jednu temu, jedan skup likova, jedan tok radnje (ili, još gore, više tokova radnje istovremeno), što je teško zamislivo u mojoj trenutnoj životnoj situaciji. „Električni organizam“, moja najnovija knjiga, jeste roman, ali veoma kratak roman.
Nasuprot tome, konkursi za kratku priču su obično tematski. Ako imam temu, i ako imam dobru ideju, meni je pola posla obavljeno. Problem sa dobrim idejama, naravno, je što su često bolje u glavi nego na papiru, ali to je nešto što mora da se proba da bi postalo očigledno.
3. Beograd sam po sebi je unikatan mikrokosmos, savršen za inspiraciju, vredan eksperimentisanja i posmatranja, ali kako izgleda Beograd u Vašoj vizuri i romanu „Električni organizam“? Po čemu se Vaš Beograd razlikuje od današnjeg Beograda, a s druge strane, koje su sličnosti između realnog i alternativnog? Da li su samo ljudi, Beograđani i slučajni prolaznici fantastični element, ili se fantastika krije u nečemu drugom što grad čini takvim kakvim jeste?
„Električni organizam“ i „Siva hronika“, moja prva zbirka priča, smešteni su u isto okruženje – jedan izmenjeni Beograd koji je u bliskoj prošlosti prebačen na malo drugačiji istorijski kolosek. Ko poznaje „pravi“ Beograd neće biti potpuno izgubljen u mojoj izmaštanoj verziji, ali neki ključni detalji ga čine bitno različitim za priču. Ceo taj alternativni Beograd započet je kao Beograd bliske budućnosti, iako je u međuvremenu tehnologija delimično pristigla i prestigla ono što je opisano u pričama. Drugi bitan uticaj izvršile su dve TV serije: „Dosije X“ i „Bolji život“. Nije šala.
4. „Električni organizam“ je kombinacija priča od kojih ste sastavili roman. I „Siva hronika“ je po konstrukciji slična Vašem najnovijem delu. U obe knjige je žanr blizak trileru upotrebljen. Približite nam radnju i likove iz ova dva romana, i da li možete da nam pojasnite Vaš proces pisanja, kako izgleda jedan spisateljski dan Miloša Petrika?
„Siva hronika“ je nastala kada sam pokušao sebi da odgovorim na pitanje kako bi izgledao domaći „Dosije X“, pa došao do odgovora da bi sumnjivo ličio na „Bolji život“. Pomoglo je što sam u to vreme radio u advokaturi, a kasnije i u javnoj službi, pa sam se nagledao sudnica i kancelarija iznutra, i naslušao pravih ljudi koji se izražavaju autentičnim birokratskim jezikom. Krimić se nametnuo kao žanr jer mi je drag, a materijala je bilo. Veliki broj dijaloga i situacija koje se mogu videti u obema knjigama je doslovno prenet iz „stvarnog“ života, osim što je manje ili više promenjen kontekst.
U „Sivoj hronici“ glavni likovi imaju zadatak ekvivalentan Molderovom i Skalinom iz „Dosijea X“, samo što su zaposleni u policiji. Knjiga obuhvata šest priča, moglo bi se reći slučajeva, koji nisu međusobno povezani, i od kojih neki imaju, a neki nemaju elemente natprirodnog na ovaj ili onaj način. „Električni organizam“ preuzima neke likove iz „Sive hronike“, ali predstavlja jedinstvenu, (nadam se) koherentnu priču u kojoj su blago izraženi visokotehnološki elementi, a natprirodnog nema.
Sad, kako izgleda proces pisanja… Fragmentarno. Obično pravim mnogo beležaka bez nekog posebnog cilja: neko kaže nešto duhovito ili zanimljivo, ili čujem nešto u prolazu, stih neke pesme, rečenicu iz neke knjige, kadar iz nekog filma, nasumičnu budalaštinu sa Jutjuba, bilo šta. Od toga najčešće ne bude ništa, ali pojedini od tih fragmenata mogu da se uklope u ideju o okviru radnje, u neki drugi kontekst, u temu konkursa… Dakle, punim glavu i čekam da nešto sevne.
Spisateljski dan nisam imao godinama, ali spisateljski sat počinje kada uhvatim malo vremena da na kostur okićen nepovezanim beleškama nanosim meso. Neke pasuse, rečenice i delove rečenica često pišem više puta dok mi se ne dopadnu, premeštam, menjam i doterujem. Priča retko „izađe“ iz mene u upotrebljivom obliku, osim ako nije veoma kratka.
5. Nezaobilazno pitanje je i koji su Vaši uzori, pa moramo pitati koji autori su uticali na Vas i koji autori danas utiču na Vaše pisanje? Takođe bismo voleli da nam preporučite i nekog savremenog autora iz regiona, pošto znamo da pratite domaću scenu i da ste probirljivi što se tiče knjiga koje čitate.
Za „Sivu hroniku“ najviše je kriv Čajna Mjevil, a voleo bih da sam otkrio Čarlsa Strosa pre nego što sam počeo da je pišem; bila bi bolja i drugačija. Čitam redovno Bena Aronoviča i Adrijana Čajkovskog, a voleo bih i da Suzana Klark piše češće. Nisam pročitao nijednu slabu knjigu Umberta Eka, a pročitao sam sve. Bolje kratke priče od Etgara Kereta ne piše niko.
Što se tiče regiona, Alma Zornić piše dobar horor sa etno-motivom, što inače nije moj fidžan čaja. Relja Antonić piše dobro sve i svašta. Bizarno, ima samo jednu knjigu, ali ona se doslovno sastoji od sabranih dela, tako da je zgodno. Moje najnovije otkriće je Asja Bakić. Znam da je poznata i kao pesnikinja, ali čitao sam samo njene kratke priče – i odlične su.
6. „Mračno doba“ Pirsa Brauna, „Razdvojenost“ Kejti Kitamure, „Nebesa“ Sandre Njuman, „Sjaj“ Lejlani Rejven, „Fontane tišine“ Sepetis Ruta, „Snaga“ Naomi Alderman i „Zvezde su moje odredište“ Alfreda Bestera, Vaši prevodilački uspesi se nižu u listu romana koji su dostupni na našem tržištu. Otkrijte nam koliko su prevodi zahtevni za rad, kakva su Vaša iskustva, česte zablude koje pojedini domaći pisci imaju ka prevodilačnom poslu i koliko vremena je potrebno uložiti zarad kvalitetno prevedenog romana? Zatim, interesuje nas koliko se razlikuju zahtevi velikih i malih izdavača?
Najraširenija zabluda koju srećem u vezi sa prevodilačkim poslom (ne znam koliko je raširena među piscima) je da je nekako lakše provući tekst kroz softver za automatsko prevođenje pa peglati greške, nego prevesti čestito od početka do kraja. To je možda brže, ali kvalitetom zadovoljava samo ukoliko je cilj da rezultat prevoda bude „neki tekst“. Jezik je sam po sebi težak za automatsko tumačenje, a proza podrazumeva i specifičan autorski glas, specifičan umetnički izraz, koji za sada izmiče brzom tehnološkom rešenju u prevodu. Prevodilac mora da ima dobro poznavanje ciljnog jezika; mislim da je to mnogo važnije od poznavanja izvornog jezika. Mora, zatim, i da ima široko opšte obrazovanje, naročito u oblasti jezičke kulture izvornog jezika. I, konačno, mora da ima kvalitetnu i profesionalnu podršku u vidu lektora i urednika. Vreme potrebno za kvalitetan prevod rukopisa obima romana meri se mesecima. Ne primećujem da između malih i velikih izdavača tu postoji ikakva značajna razlika.
7. Poslednje pitanje gađa bližu i dalju budućnost Vašeg stvaralačkog rada, pa nas kopka da li publika može da očekuje nešto dužu formu pored pripovetki i raznih konkursa, ili Vam je naredni izazov nova zbirka, roman iz priča, možda čak i saga?
Trenutno tražim izdavača za novu zbirku priča, žanrovski heterogenu, sa izvesnim brojem premijera, posle čega mi ponestaje gotovih, a neobjavljenih rukopisa. U međuvremenu, iz amorfne mase beležaka, snimaka, crtica, arhiva vesti, fotografija, članaka i muzike izdvaja se polako neka čudna nova zver – miriše mi na novi kraći roman. Usput, naravno, pratim tematske konkurse.