Jedan od postulata naučne fantastike jeste da se iz bogatstva mašte odlazi u razvoj dobro uspostavljenih naučnih činjenica vezanih za moguća dostignuća. Samim tim, neka dela više nisu samo plod ljudske kreativnosti, već i razvijene postojeće ideje koje neočekivano mnogo govore o složenim posledicama centralnog načela. Tvrda naučna fantastika je proizvod ovakvog obrasca stvaralaštva. S jedne strane, možda bi čak i trebalo da se tvrda naučna fantastika tretira kao glavni žanr naučne fantastike. S druge strane, to bi bilo ne samo nekorektno prema ostalim žanrovima naučne fantastike, nego bi i prisiljavalo autore i čitaoce da budu neretko obrazovani na fakultetskom nivou u oblastima fizike, hemije, inženjerstva, biologije, medicine… Time bi jedan ceo niz stvaralaštva bio pretvoren u ekstremno nepristupačno područje bez potrebe. Srećom, to se ne dešava, no opet se dolazi do činjenice da je za stvaranje tvrde naučne fantastike, koja daje novu ali pristupačnu tvorevinu, neophodna izuzetna veština.
Svakako, vanzemaljski život kao tematika nije ograničena na samo tvrdu naučnu fantastiku, ali realistični vanzemaljski život zahteva kombinovani skok mašte, znanja i razmišljanja. Ekstrapolacija o nepoznatim oblicima života, koje još uvek nismo ni otkrili, je dug i mukotrpan proces kojim se ljudi bave već nekoliko hiljada godina.
Ovaj izazov mašte i misli dodatno je pojačan problematikom Fermijevog paradoksa koji glasi: „Gde su svi?“ ili zašto nismo sreli vanzemaljski život do sada? Jesmo li mi jedini život ili ga ima gde ne gledamo?
A šta ako smo mi stvorili vanzemaljski život?
Odgovor na ovo pitanje leži u jednom od kapitalnih dela britanskog pisca naučne fantastike poljskog porekla, Adrijana Čajkovskog, koje se naziva „Deca vremena“.
U dalekoj budućnosti, kada je čovečanstvo već uveliko kolonizovalo Sunčev sistem, druge ekstrasolarne planete, satelite, asteroide, u orbiti skoro teraformirane planete, doktorka Avrana Kern sprovodi projekat uspostavljanja inteligentnog života na planeti u čijoj se orbiti nalazi, koji bi evoluirao drastično brže korišćenjem veštački stvorenog nanovirusa. Ponosna na svoje divne majmune, koji bi za dve hiljade godina postigli ono što čovečanstvo nije postiglo ni za dvadeset hiljada godina, jedva je čekala da sprovede spuštanje svojih čeda na pristupačnu planetu, iz orbite u kojoj se nalazila stanica, na kojoj je koristila svu opremu i svoje „gluplje“ kolege.
Međutim, čovečanstvo kakvo jeste, imalo je druge planove, jer kao što ima onih koji teže da idu dalje kroz svemir, tako ima onih i koji smatraju da je čovečanstvo uništilo sve u pohodu na svemir i zaslužuje da nestane. Tako je jedan od njenih kolega, zajedno sa članovima opozicije prostiranja u svemir, sabotirao svemirsku stanicu i spuštanje majmuna, dok je u ostatku kolonizovanog svemira besneo rat putem kojeg su gašene kolonije, uništavani gradovi, razarani sateliti, te se gubio svaki trag napretka čovečanstva koji se do tada odigrao.
Doktorka Kern, besna i usamljena u modulu bivše svemirske stanice, vezuje se za kompjuter, koji sadrži veštačku inteligenciju, i stvara protokol putem kojeg će nadzirati napredak života na planeti ispod nje, kako bi bila sigurna da nanovirus, koji je dospeo dole, doveo je do razvoja njenih majmunčića.
Nekoliko hiljada godina je prošlo i prolaziće kroz radnju romana.
Ono što jeste izvesno je da:
Čovečanstvo, iako je kompletno svedeno na nekoliko stotina miliona primeraka vrste, ipak ima imunološki ugrožene, ali žive članove, koji koriste ograničeno znanje „Imperije“, i tehnologiju iste, kako bi našli novi dom u svemiru gde im je rodna planeta uništena.
Nanovirus jeste preživeo i počeo je novu evoluciju, ali ne dragocenih majmuna doktorke Kern, već nekoliko vrsta paukova, koji su se postepeno razvijali tokom nesvojstvenim takvoj vrsti.
Odmah je jasno da postoje dva paralelna toka. Pratimo Holsten Mejsona, istoričara „Imperije“, na „Gilgamešu“, jednom od kolonizacijskih brodova koji traže novi dom za preostale ljude, i pratimo dugu istoriju razvoja paukova tokom njihovog razvoja visokog oblika inteligencije, putem rekurentnih jedinki koje se nazivaju Porcija (po Portidima, jednoj od vrsta paukova), Bjanka i Fabijan. Ovi tokovi su pisani različitim stilom. Dok su ljudski segmenti pisani formalnije, realističnije, svojstveno klasičnim delima naučne fantastike Zlatnog doba, segmenti sa paukovima su pisani lirski, pitkijim rečenicama, neretko čak i stilski bolje nego ljudski segmenti. Svakako, ovo ukazuje na entuzijazam autora povodom paukova, ali tokovi nisu inferiorni jedan u odnosu na drugi.
Najjači adut zapleta jeste u nadovezivanju događaja, elemenata i odluka likova na prethodne segmente. Već od početka, svaki postupak ili otkriće aktera koje pratimo daju novu podlogu za razvoj zapleta ili za novu problematiku sa kojom će likovi morati da se suoče. Svaka ključna tačka u zapletu je posledica niza faktora, postupaka i sklopa okolnosti koji suštinski prate logičan sled ili daju adekvatan komentar na izvesnu temu naučne fantastike. Shodno tome, nijedan deo priče se ne čini suvišnim.
Pošto je delo tvrde naučne fantastike, postavlja se pitanje koliko je naučna realnost ispoštovana. Zadovoljstvo je potvrditi da je odgovor na ovo pitanje izrazito pozitivan. Evolucija, kao i realistično svemirsko putovanje, odigravaju se na vremenskim skalama od nekoliko vekova, pa čak i milenijuma. Mutacije i promena genetskog materijala u većoj meri mogu se odigrati samo posle niza generacija. Putovanje kroz međuzvezdani prostor, čak i sa najjačim pogonima u stvarnoj naučnoj teoriji, traje nekoliko stotina godina. Kriostaza je tehnologija u povoju koja obećava da zaista može da obezbedi ljudima dug život. Gravitacija na svemirskim brodovima se održava, ili linearnim ubrzanjem, ili rotacijom segmenata akceleracije. Način na koji se manipuliše drugim insektima preko hemijskih supstanci, poznat je način kontrole tih organizama.
Međutim, tvrda naučna fantastika je umela da poseduje problem vezan za stvaranje adekvatnog socijalnog komentara. Da li je to ovde slučaj?
Naprotiv, socijalni komentar je i te kako moćan i intrigantan.
Ljudi, čak i posle uništenja sopstvene imperije, skloni su težnjama ka uspostavljanju moći, i dalje razmišljaju o svojoj koristi, o svojim problemima, o resursima, o preživljavanju.
Paukovi, čak iako razvijaju visoku inteligenciju, ratuju kao i ljudi, porobljavaju kao ljudi, igraju političke igre kao i ostale društvene „životinje“.
Razlika između ljudi i paukova jeste u tome kako paukovi razvijaju tehnološka dostignuća nalik ljudima. Jasno je da kontrolišu hemijske procese, ali to je još jedan od aduta romana, koji ne bih da razotkrivamo, jer je to pola uživanja segmenata o paukovima.
Treba spomenuti i mane, kojih ipak ima.
Glavna zamerka jeste što u segmentima sa paukovima, pisac previše referiše ljudsku perspektivu kako bi se razumelo kako pauk funkcioniše. Iako je razumljiv potez, shodno potrebama čitalaca, pauk sam po sebi jako dugo nema koncept ljudskog bića, što malo remeti udubljivanje. Međutim, efekat nije toliko strašan.
Druga velika zamerka je razrešenje zapleta, koje, iako je adekvatno objašnjeno, izgleda kao rešenje koje je prosto nametnuto. Dalje razjašnjavanje bi kvarilo užitak čitanja.
Na kraju, s obzirom na to da smo namerno izbegavali da se dotičemo detaljnije određenih stavki, može se zaključiti da za roman (dostupan u regionu u izdanjima Lagune i Hangara 7) stoji preporuka. Delo se može tretirati kao klasik tvrde naučne fantastike, čak i oni koji nisu ljubitelji žanra, mogu mu dati priliku, jer je u pitanju unikatno ostvarenje, koje pokazuje bogatstvo vizije jednog radoznalog čoveka.