Strip kao jedna sinkretička forma objedinjuje dve umetnosti-crtanje i spisateljsku delatnost. Kao takva nam pruža mogućnost da brže i bolje pratimo tok radnje. Međutim, forme stripova danas postaju sve složenije, jer od čitaoca zahtevaju barem osnovno znanje iz književnosti, filozofije, psihologije, slikarstva, prirodnih nauka kao i folklora. Nabrojane discipline često su od koristi jer nam bolje pomažu da shvatimo dublje značenje neke ilustracije, ali i da shvatimo sam tekst koji može da sadrži iste ili izmenjene citate i saznanja iz osnovnih načela ovih predmeta. Takođe, dublje značenje neke epizode čitalac često uviđa posle životnog iskustva, u nekom starijem dobu. Tako, za decu i mlade ljude, strip predstavlja zanimljivu formu pripovedanja koja može ali i ne mora da sadrži elemente fantastike, a čitalac u zrelom dobu čita ga sa spoznajom da on takođe pokazuje dublje pouke i spoznaje. Jedan od takvih stripova jeste Dilan Dog.
Priča o istraživaču koji je u večitim dugovima, osuđen na neumesne šale svog pomoćnika Gruča, koga gotovo uvek vidimo kao zavodnika i zavedenog i kao istraživača noćnih mora, na prvi pogled deluje kao štivo za razonodu. Međutim, iako se sam Dilan bavi natprirodnim, ponekad je teško odrediti granicu gde se završava ono što je stvarnost i počinje ono što je nadrealno. Ponekad elementi fantastičnog ilustruju neke životne istine. Takođe, dogodovštine iz njegove svakodnevnice otkrivaju nam čoveka koji pokušava da istraži svoju mutnu prošlost i korene, a isto tako i nekoga sa kim se u određenim trenucima poistovećujemo. Zato je i vrlo složeno odrediti koliko je neka epizoda pisana za decu, a koliko je posvećena starijim čitaocima.
Varijacija folklornih elemenata može se sresti u priči Totentanz. Tu srećemo lik smrti u obličju plavokose devojke koja se zove Houp. Ova pojava nije nimalo neobična, jer se htonsko vezivalo upravo za ženska načela. U istoj epizodi, vidimo ilustraciju gde Smrt stoji ispred drveta na kome su bili obešeni ljudi koji nisu bili među živima. Smrt govori da želi da čuje njihovu pesmu, da bismo na narednoj slici videli tekst Balade obešenih (autor-Fransoa Vijon). Motiv obešenih ljudi na drveću poznat je u folkloru i simboliše žrtvu (a prve žrtve koje su prinošene bile su upravo ljudske).
Takođe, folklorne motive srećemo u epizodi Đavolji dodir gde dva bića imaju u sebi osobine trikstera i heroja koji istupa sa božanskim načelima. U pitanju su pali anđeo (Dast-nije nimalo neobično što se poklapa sa engleskim dust-prašina) i demon proteran iz pakla (Eš). Oba bića koja su čovekolikog obličja u sebi imaju izmešane osobine trikstera i junaka koji čini božanske podvige. Treba istaći da cilj analize heroja treba da navede na diskusiju o granicama gde se završava moral i započinje nemoral i da li je uopšte moguće definisati pojmove dobra i zla.
Razlog tome je što loši postupci ne dovode uvek do negativnih posledica, a oni dobri nemaju uvek plemenite pobude. Na kraju epizode ne možemo reći da li je moguće opravdati postupke jednog heroja i osuđivati drugog. Elementi folklora sada su iskorišćeni da bi se potkrepila problematika priče.
Sam Dast ima groteskan izgled i svojom pojavom razdražuje sve oko sebe (zbog čega je blizak triksterima). Iako na prvi pogled čini dobra dela (hvata zločince i čudovišta i zbog toga podseća na junake koji čine božanske podvige) u toku čitanja shvatamo da su sva ta dobra dela plod zataškanih zločina koji podmiruju njegove sebične potrebe. Naime, Dast zarobljava sva čudovišta da bi saznao pravu prirodu zla. Kako bi ta čudovišta održao u životu, on ih hrani telima skitnica i sitnih prestupnika. Kako bi uhvatio Eša bio je spreman da stavi na kocku život Dilana i devojke kojoj je slomio srce (Lesli). Tako shvatamo etimologiju njegovog imena-sva njegova dobra dela pretvaraju se u prah, jer su sprovođena pod uticajem sebičnih želja. Međutim, u momentu kada on govori da je bolje što je koristio za hranu te nikom potrebne ljude čitalac shvata da će ti zločini, čak i ako malo privlače javnost biti vrlo brzo zataškani i zaboravljeni. Onda se postavlja pitanje: da li se može govoriti o zlu ako će ono biti zaboravljeno i neiskupljeno?
Eš je demon proteran iz pakla. Na prvi pogled, on navodi žrtve na loša dela. Međutim, ti loši postupci na kraju ili čine da ljudi osete olakšanje (starici je bilo teško da gleda svog teško bolesnog muža koga su mašine držale u životu i ugušila ga je; olakšanje oseća starica jer joj je bilo mučno da gleda muža u takvom stanju ali i sam starac koji je bio na samrti) ili dovode do neočekivanog raspleta (muškarac koji je bio zavodnik i čovek sa površnim shvatanjima o svetu oženio se i napisao knjigu nakon što mu je kolega sa posla unakazio lice). Zbog ovakve paradoksalnosti Eš ima osobine trikstera.
Eš ne prilazi ljudima isključivo jer želi da ih oslobodi od muka koje ih izjedaju i posledice ne moraju uvek da budu loša dela. Eš je spasao Dilana iz smrtonosnog pentakla i takođe je spasao njega, njegovog pomoćnika Gruča i Lesli od Dasta koji je želeo da ih ubije. U takvim situacijama Eš podseća na junaka koji čini božanske podvige.
Jedna od takvih epizoda je Duša od čelika. Sama epizoda poteže temu animizma-postojanje duše u predmetima. Animizam kao verovanje postojalo bilo je prisutno u mnogim narodima. U ovom slučaju, reč je o starom pištolju prefinjene izrade. Stvoren je u fabrici u kojoj se desila eksplozija i buknuo je požar. Zbog greške u izradi pištolj ne može da puca, međutim, svako ko ga poseduje na kraju počini samoubistvo. Vlasnici pištolja čuju jedan klik (zvuk tipičan za okidač pištolja), a onda im se pred očima pojavljuju osobe kojima su u prošlosti naneli zlo i koje ih podsećaju na njihove grehe. Osoba se, vođena osećajem krivice, ubija. Sam pištolj ima svoju putanju kretanja. Dilan koji crta na mapi Londona lokaciju svih žrtava primećuje kružnu putanju koja se završava u centru samog kruga-na istom onom mestu gde je pištolj bio i stvoren (samo što je na mestu fabrike sada mala pošta i nekoliko stanova).
Pištolj je narator u ovoj priči, ali mi to na početku ne znamo, već tek pred sam kraj epizode, kada govori da ne može da odgovori zašto je poštedeo neke ljude i nije nastavio da menja vlasnike ali da zna da je našao osobu koja mu je potrebna i da je došao momenat kada je potrebno pucati i nestati. Samu izjavu mi ne razumemo sve dok poslednji vlasnik pištolja ne ode baš u onu poštu gde je nekada bila fabrika. Taj čovek, naizgled neupadljiv administrativni radnik, ubijao je ljude tako što bi zapalio mesta gde su se nalazili. U pošti takođe čovek prouzrokuje požar, sa ciljem da ubije i ljude i sebe, jer ga je pištolj podsećao na osobe koje je spalio u prošlosti. Svi su iz požara izašli nepovređeni zahvaljujući Dilanovoj intervenciji, ali je pištolj bio uništen. Ovde vidimo još jedan folklorni element- vatru kao simbol pročišćenja. Kao da je sam pištolj podsvesno želeo da prestane da bude predmet ljudske želje i da nestane, ali tako da se iskupi za sva ubistva koja je počinio, bilo da su ona sa čitaočeve tačke gledišta opravdana ili ne.
Pored folklornih elemenata, ova epizoda privlači i zbog samih žrtvi-vlasnika pištolja. Svi su oni bili ubice. Bilo da su stvarna ili plod njihove mašte, priviđenja njihovih žrtvi govore o nekim univerzalnim istinima. Narkomanu se priviđa njegova pokojna majka koja ga navodi da ubrizga sebi smrtonosnu dozu droge, što on čini i onda se nasloni na nju i pričaju dalje. Na njegovo pitanje ko je odgovoran za njenu smrt majka kaže da je on zajedno sa njegovim starijim bratom uticao na njenu smrt. Zbog svoje zavisnosti potrošili su sav njen imetak i prodali portret oca, što je nju polako ali sigurno ubijalo. Zatim mu kaže da je ona proekcija njegove griže savesti na šta je on pita: «To znači da ti nisi… stvarna?» Ona mu na to odgovara «Oh, da… Itekako jesam. Svi mi istinski živimo u sećanjima. Zato moramo da vodimo računa kako se ponašamo dok smo živi, mili moj. Bez prijatelja, bez ljubavi, bez ljudi koji će nas se sećati, rizikujemo da postanemo toliko majušni da na kraju potpuno nestanemo… Zauvek.» Pritom je jako bitno obratiti pažnju na ilustracije i na to kako je lik starice isti, a narkoman postaje sve mlađi i manji dok potpuno ne nestane. Posle su na njega naišli policajci i zaključili da je smrt nastala usred predoziranja. Takođe je zanimljiv i lik starca koji je bio prodavac oružja i Dilanov prijatelj. Taj starac je u lovu slučajno ubio svog prijatelja koji mu onda govori da se neke stvari ne daju ispraviti i starac se ubija. Njegov dijalog sa Dilanom na kraju (za koji kaže da je posledica Dilanovog nespavanja i pisanja dnevnika u kome analizira sve što se desilo) ključan je za novi aspekat razmatranja krivice. Na starčevo pitanje da li je pištolj navodio ljude na samoubistvo, Dilan odgovara: «Ko to zna? Ja samo znam da nisu svi sposobni da žive sa svojim osećanjem krivice… I da ponekad koriste predmete kojima pridaju neki značaj kako bi pobegli od svoje stvarnosti i svog ludila. A oružje je, bilo ono prokleto ili ne, samo dodatna oprema, nepotrebni produžetak naše prljave savesti.» Na pitanje starca da li on može da živi sa svojim osećajem krivice Dilan odgovara da barem pokušava.
Epizoda koja takođe po drukčijoj formi privlači pažnju jeste Soba broj 63. Ona naime pokazuje kako iz dečije igre i pogleda na svet mogu da se kreiraju životne situacije. Dilan sa svojim prijateljima inspektorom Blokom i pomoćnikom Gručom ulazi u jedan veliki studio gde je masovni ubica zarobio devojku sa namerom da je ubije (ona je i trenutna Dilanova devojka). Taj studio je mnogo veći nego što se na prvi pogled čini i u njemu se pojavljuju i likovi kraljice pub i Smrti. Studio ima ukupno 63 sobe koje idu u spiralu ( pozorište, groblje, prodavnica odeće, biblioteka, sala za boks, zatvor itd.). Nemoguće je izaći iz samog studija, već je jedini put kretanja da se ide ka poslednjoj sobi. Međutim, junacima se nekad neobjašnjivo dešava da ne idu po redu u svaku sobu, već da preskoče neke sobe (Dilanova devojka Džejn nailazi na guske zbog kojih preskače više soba), a nekad se dešava da se vrate u mnogo ranije sobe (Gručo i Blok se u jednom trenutku vraćaju u početnu sobu, kraljica pub svojim dahom vraća Dilana nekoliko soba unazad). Takođe se dešava da sreću različita bića od kojih su neka opasna (zombiji koje Dilan ubija na groblju, paukovi koji ubijaju serijskog ubicu), a neka nisu. Tu je posebno zanimljiv odlomak kada se Džejn nađe u pozorištu gde se izvodi neki srednjovekovni komad u kome se onda bore dva viteza za njenu ruku. Vitez koji je izgubio je potom dao opis njenog karaktera za koji će se na kraju ispostaviti da je vrlo tačan-da je tipična plavušica, dežurna princeza koju treba spasavati, da joj je ponašanje predvidivo i da je iznutra prazna, a takođe predviđa da neće preživeti. To se na kraju zaista dešava, jer u pretposlednjoj sobi gde je biblioteka kraljica pub zarobi i nju i Dilana i pita je da li da ubije Dilana umesto nje. Kako je devojka ćutala, sama kraljica pub je rekla da to znači da se slaže, a onda joj je iščupala srce, rekavši da ga uopšte nema. Dilan na kraju ulazi u poslednju sobu koja je potpuno prazna i pita: «Zar se sve tako završava? »
U narednom kadru vidimo decu koja igraju društvenu igru Soba broj 63. Figurica Dilana je pobedila. Smrt je na pretposlednjem polju gde piše biblioteka . Mnoga deca su razočarana što je poenta igre bila samo da se dođe do kraja i da je to u suštini kopija društvene igrice Guske. Jedna devojčica je bila ljuta što joj se figurica inspektora Bloka vratila potpuno na početak, a van polja igre vidimo figurice serijskog ubice i devojke koje su očigledno ispale. Samo jedan dečak govori kako za razliku od kompjuterskih igrica gde se puca ovakve igrice mogu da budu vrlo zanimljive jer podstiču maštu i može da se zamisli da su figurice žive, a polja razne prostorije i da se može osmisliti čitava priča. Tezu da je život kao igra možemo još potvrditi kad Dilan sretne kraljicu pub koja ga pita zašto žuri i trči i zašto sve shvata ozbiljno ako je život samo igra. I onda dodaje da je to, naravno, igra na sreću. Simbolika poslednjeg polja je posebno zanimljiva. Ona može značiti da se i sam život završava jednim praznim limbom.
Priče o Dilanu Dogu sadrže demonska obličja koja mogu imati ulogu čudovišta sa kojima se vodi fizička borba (vampiri, zombiji, itd.) ali su to isto natprirodna bića koja iskušavaju ljudsku psihu (Bunar prevara-priča o čudovištu Kaks koji ljudski um ispuni vizijama koje odgovaraju maštanjima čoveka da bi ga tako privukao u svoju jazbinu). One se mogu razmatrati sa tačke gledišta fantastike kojoj je cilj da uzbudi i razonodi, ali i sa tačke gledišta priča koje ozbiljno proučavaju, produbljuju ili na novi način preosmišljavaju probleme savremenog društva.
UTICAJ RUSKE KNJIŽEVNOSTI NA STVARANJE SIŽEA SERIJALA DILAN DOG-PLANETA MRTVIH
Da bi se razjasnila veza između dela ruske književnosti i same radnje stripa, potrebno je u kratkim crtama opisati siže same edicije.
Zakleti neprijatelj Dilana Doga, njegov otac Ksabaras (što je anagram od imena gnosističkog boga Abraksas) želi da napravi eliksir večnog života i mladosti. Međutim, njegov eliksir je zapravo virus koji ima suprotan efekat. On ljude pretvara stvorenja nalik na poluzver koja izdaje životinjske zvuke, nemaju intelekt i osećanja i pomalo podsećaju na zombije. Takva stvorenja zovu se povratnici, ali se neretko pojavljuje i izraz živi mrtvaci i upotreba oksimirona ovde nije slučajna. Povratnik je stvorenje koje obitava na Zemlji, ali to nije život dostojan življenja. To je bivstvovanje lišeno svih onih lepota koje život čine vrednim življenja. Ta stvorenja mogu da zdravog čoveka zaraze ako ga ugrizu. Jedini način da se neki od povratnika zaustavi jeste da se upuca.
Dilan i Gručo borili su se protiv povratnika i jedan od njih ugrizao je Gruča. Iako je jedan pucanj mogao da reši sve, Dilan nije imao snage da tako ubije najboljeg prijatelja. Problem je bio u tome što je Gručo bio nosilac razvijenijeg oblika virusa koji je onda zarazio veliki deo Londona. Novonastala situacija isprovocirala je razvoj brojnih političkih previranja, borbi za vlast i nastanak terorističkih napada i organizacija. Primećujemo da su sve to aluzije na probleme koji su obeležili poslednje godine savremene istorije.
Stvarnost postaje sumorno mesto u kome ima sve više povratnika, a život se svodi na puku borbu za opstanak zbog koje su ljudi u iskušenju da izvrše samoubistvo, da nađu utehu u piću (takvu krizu prošao je i Dilan) ili da pobegnu u oaze zaboravnih (u kojoj je Dilan takođe neko vreme boravio i zabavljao se sa Sibil-svojom prvom klijentkinjom). Oaze zaboravnih podsećaju na London kakav je nekad bio. Sve kuće su reprodukovane kao u realnosti. Ne postoje nikakvi problemi-tamo ljudi odriču da su stari (farbaju kosu da sakriju sede-ovde vidimo aluziju na ejdžizam koji karakteriše savremeno doba), posao se dobija lako (Dilan treba da polaže ispit da bi dobio licencu privatnog detektiva i Sibil mu kaže da licencu danas dobija svakog-aluzija na to kako danas svako dobija diplomu i sertifikate i oni polako gube vrednost). Ljudi konzumiraju posebnu vrstu droge-tabletice koje se stave u lulu i tako se puše i na taj način pojedinci ne znaju ništa o svojoj prošlosti. Na prvi pogled, ti ljudi žive život bez teškoća. Međutim, to je život koji je jedna utopija i to potvrđuje činjenica da tamo niko nije video decu-odnosno, takav način postojanja nema svoju budućnost.
Međutim, iako sam Dilan jedan period provodi u oazi zaboravnih, on podsvesno zna da u spoljašnjem svetu postoje problemi. Kada je Sibil prepričao noćnu moru u kojoj ga ona ugrize nakon što mu kaže da će zauvek biti zajedno, ona mu prokomentariše da su za sve krive knjige koje čita. Na narednoj sličici mi vidimo dve knjige. Prva od njih je knjiga Tomasa Hobsa De Cive, a druga knjiga je roman Zli dusi Dostojevskog. Možemo primetiti da obe knjige kao temu imaju revoluciju i razmatraju tu problematiku. U Zlim dusima se utopističke ideje revolucije se poput nečiste sile šire od čoveka do čoveka i navode pojedinca da čini razna zlodela. Tako možemo kazati i da je autor stripa haos revolucije iz Zlih duha želeo da preformulisanog preslika u ediciji Planete mrtvih. Ovde jasno prepoznajemo intertekstualnost između dva dela-utopistička ideja revolucije prenosi se od čoveka do čoveka, kao neka zaraza. Interesantno je da se sličan motiv gde se zlo širi poput zaraze takođe pojavljuje i u romanu Zločin i kazna, u poslednjem snu Raskoljnjikova.
U romanu Zli dusi nosilac zaraze je Nikolaj Stavrogin. To se jasno vidi po sižeu romana i po epigrafu Jevanđelja po Luci. Inicijator zaraze u stripu je Ksabaras koji je želeo da utopističku ideju besmrtnosti sprovede u realnost. Dokaz koji nam još više potvrđuje da između ova dva lika postoji veza jeste činjenica da se sam Ksabaras u jednom trenutku lažno predstavlja kao Stavrogin. Još jedan dokaz da je Stavrogin poslužio u formiranju lika Ksabarasa jeste činjenica da i Ksabaras ima više imena (jedno od njih je Voland, što je jasna aluzija na lik Volanda iz Majstora i Margarite).
U Zlim dusima pojavljuju se dva pojma koja su najverovatnije inspirisala jedan od dijaloga između Ksabarasa i Dilana. U pitanju su reči bogočovek i čovekobog. To vidimo u rečima koje Ksabaras upućuje Dilanu: « I eto šta me je kod tebe najviše nerviralo: tvoja malodušnost! Oduvek si bio svestan užasa koje život nosi… I prihvatao si ih… Ja ne… NIKADA! Prihvatajući stvari onakvim kakve jesu, ograničavajući sebe samo na to da ih shvatiš, postaješ mizeran… Tako sličan ljudskim bićima. A ja, silno, očajno željan da promenim život kao takav, nalikujem samome Bogu.» Na još nekoliko mesta Ksabaras sam sebe poredi sa Bogom i zamišlja sebe kao nekoga pred kim bi se klanjali, što dodatno potvrđuje ovu tezu. Još jedna činjenica koja bi dokazala ovu tezu jeste njegov spoljašnji izgled pod kojim se u početku skrivao: ako se uporedi sa ikonom, vrlo lako se pravi analogija između njega i Isusa Hrista.
Jedno od lažnih imena pod kojima se Ksabaras krije jeste Voland. I tu vidimo da Ksabaras svesno povezuje sebe sa Satanom, antipodom Boga. Odatle možemo da zaključimo da je on svestan da su njegovi postupci isprovocirali događaje nalik na kataklizmu, ali da on njih smatra žrtvom koja se mora prineti da zarad višeg cilja. Ovu tezu potvrđuju reči koje je uputio pristalicama pokreta flagelanata (flagelanti su sekta koja ima svoje rituale klanjanja Abraksasu, željni su da stvore novu rasu i ubrizgavaju krv povratnika misleći da će na taj način ostvariti svoj cilj; obraćaju se Ksabarasu u želji da im u tome pomogne). On staje na podijumu iznad flagelanata i govori im: «Kleknite… REKAO SAM VAM DA KLEKNETE! Tražili te Boga? EVO VAM GA! Pokažite mi kako puzite… Hajde! Ovde ste zbog večnog života? Prodajte sve što posedujete… Kuće, automobile, nakit… Prodajte i svoju decu ako ih imate! Donesite mi materijal za rad (…) Večni život ima svoju cenu, baš kao i onaj smrtni… Uzima vam sve što imate! Pokažite mi da ste spremni da podnesete tu žrtvu.»
Međutim, treba istaći da njegovo traganje za večnim životom nije usmereno ka opštem dobru. Izvor te želje su isključivo pobude lične prirode, što potvrđuju njegove reči da život funkcioniše ako sledimo sopstvene ciljeve i ako pred očima imamo samo sopstvene namere. Time on liči na junake koji su bili nosioci revolucionarnih ideja u književnosti, pa i u ruskoj- iako govore da rade za jedan viši cilj i da njihove ideje treba da poboljšaju život čitavim pokolenjima, oni uvek stavljaju sebe u centar svih dešavanja i prećutno sebe izdižu iznad svega.