Godina koja veoma sporo curi će biti upamćena po mnogim nesrećama i užasima, ali i po nečemu što će je obeležiti crvenim slovom u crnom kalendaru srpske strave. Naime, tekuća godina je – godina horora i nije moguće umanjiti ovu frazu jer je već mnogo toga iz žanra ugledalo svetlost dana, a mnogo toga nas čeka do kraja godine, bez obzira na sve nedaće koje su dobrim delom pogodile i izdavaštvo, koje je na ionako krhkim nogama.
Divlja kapela, prva zbirka priča i pripovedaka Dejana Ognjanovića je konačno dostupna čitaocima, a šta vas očekuje u njoj saznaćete vrlo uskoro. Pre svega, ako ćemo žanrovski određivati autorovu prozu, ona se uvek kreće u međuprostoru između tradicionalnog, foklornog horora (fokus je na balkanskoj autohtonoj stravi) i kosmičke strave. Čak i kada deluje da se bavi samo jednim od pomenutih podžanrova, kod Ognjanovića se uvek može računati na to da mu je seting smešten u alternativnom međuprostoru, vlastitom univerzumu koji gradi na potki realistične pripovetke koja nenajavljeno uvodi čitaoca u svet u kojem se, lavkraftovski principi oličeni u nezemljskim entitetima, sudaraju sa već prisutnim htonskim silama. Sudar takvih silesija neminovno uzima pod svoje protagoniste njegovih priča, koji po pravilu postaju svesni onostranog prisustva tek kada je đavo odneo šalu i kada je prekasno za povratak.
Univerzum Naživog i Prokletija je surovi vorteks, potaknut uglavnom koncentracijom nanjižih ljudskih nagona prekrivehih plaštom ideologija sa ljudskim likom, koje skrivaju vuka u jagnjećoj koži. Kod Zavodnika je u pitnju tiha abrazija ljudskosti od strane ruralnih fatumskih uticaja, koje naizgled nemaju dometa poput onih iz Prokletija, ali jednako razarajuće deluju na ljudskost, terajući likove sve dublje u kal zaboravljenih demonskih božanstava, za koja se obično misli da su prisutna samo na simboličan način, kada se uz logorsku vatru raspredaju priče strave.
Narodna predanja, uz njihovog mlađeg rođaka, urbane legende, stvaraju splet neizbežnih okultnih uticaja, koji je fragmentarno predstavljen kroz pet epizoda (mislim da je termin prikladniji od „priče“, ako se uzme u obzir ista potka koju koriste) Divlje kapele.
Zbirka nam donosi jedno remek-delo žanra, jednu sjajnu folklornu priču, odličnu i jezivu pripovest sa auto-puta koja po formi neodoljivo podseća na dobro građenu kripipastu, komični vampirski trip sa malo slepstika u dramaturgiji, kao i klasičnu, avanturističku folklornu pripovetku.
Prva u nizu je naslovna – Divlja kapela. Ovde imamo posla sa mnoštvom tropa, omaža i uskršnjih jaja (prisutnih i u drugima, ali ovde u najvećoj meri) u izgradnji ozbiljne folklorne strave. Jedna bezazlena avantura će naterati dvojicu prijatelja da se nađu na lokaciji za koju se može reći da se nalazi negde na raskršću svetova, između neumrlih ruševina starih verovanja, i neumitne urbanizacije koja polako otkida suštinu od prirode, čineći je zabavnim parkom za naivne turiste od kojih neki moraju da nastradaju, po nepisanim pravilima drevnih lokaliteta u horor prozi. Mnoštvo jurnjave i opskurnih likova koji predstavljaju svojevrstan pandan Insmućanima, doduše na kopnu, ali ništa manje stranim i neljudskim. Priča je građena slojevito, pa je i tempo promenjiv i dosta varira u odnosu na odluke koje akteri donose, a koje su sve do jedne – pogrešne. Kraj je jeziv i blekvudovski, u filmičnoj predstavi prirode koja ipak odnosi poneku pobedu nad skrnaviteljima i neiniciranim radoznalcima, tako da je sasvim dobra kao uvodna i tek delimično priprema za užase koji nadolaze.
Crni čovek je prikvel Zavodnika i delimično opisuje događaje koji su prethodili onima u pomenutom romanu. Pisana iz trećeg lica, za razliku od romana, daje širu perspektivu i dozira jači i brži tempo, pa je stilski sasvim različita od celine za koju se vezuje. Likovi Zavodnika u svojoj mladosti su pritisnuti svim nedaćama ruralnog života jednog siromašng sela usred nedođije, okruženi divljom i nikad prijateljskom prirodom, kroz koju provejavaju hladni vetrovi jezovitih narodnih predanja. Koliko god bila pisana u duhu realistične pripovetke, nikako je ne treba mešati sa namerama autora poput Glišića, ili Gogolja, koji su se u žanru oprobali na sličnoj podlozi. Naime, pomenuti autori u samom startu (naročito Glišić) svesno devalviraju žanr i ruralnu stravu, baveći se njima na nivou bapskih priča, na taj način pokazujući odsustvo bilo kakvog dubljeg odnosa prema njemu. Kod Ognjanovića su htonske sile žive i spremne da udare iza svake okuke, raskrsnice, usred noći za vreme nekrštenih dana i dobrim delom diktiraju oblikovanje tzv. realnog sveta. Ovo vezivanje onostranog za realno, oniričnog za budno, te grešnog za nevino jesu alatke koje autor i te kako razume i obilato ih koristi da žanrovske momente nabije na maksimum, gde god ima smisla. Gde god nađeš zgodno mesto tu Čumu posadi…
Noćenje je priča iz Zone sumraka, ispričana na duhovit način, smeštena na nekoj lokaciji poput zabitog prilaza Ibarskoj magistrali, ili nekom sličnom opskurnom mestu. Seting je drakonski postavljen tako da se nevolja oseća u vazduhu od samog početka. Noć, kiša, misteriozni putnik, sumnjivi motel sa još sumnjivijim vlasnikom i izanđalim prodavačicama ljubavi, puno malograđanske radoznalosti – šta može da pođe po zlu? Sama priča je pisana pitkim i laganim stilom, dozvoljavajući čitaocu da se maksimalno posveti vizuelnom utisku koji se na taj način oslobađa daleko lakše nego kada je u pitanju preterivanje s epitetima i pridevima, sa taman toliko opisa da akcentuje bitne stvari. Još jedna od Ognjanovićevih reimaginacija vampirizma i pogled na taj fenomen koji se ne viđa baš tako često.
Evo nas kod remek-dela! Sekta prljavih. Zapamtite taj naziv i pročitajte je pažljivo, to je priča koja po meni, ima zasigurno najveći domet, pre svega zbog tematike sa kojom se autor uhvatio u koštac i koju je tehnički savršeno izveo. Ovo je pripovest koja je direktno i svesno u samoj srži unierzuma Prokletija, samo u svom urbanom aspektu i sa suprotne strane mračnog božanstva, predstavljenog u srcu planinskog venca. Ako smo tamo imali Majku, ovde imamo Oca, vladara ovog sveta, koji je pandan svojoj blistavoj, besprekorno čistoj ljubavnici, dok pliva u esenciji prljavštine koja se u gustim vodenim nanosima taloži oko njegovog poganog trona. Potpuna demisifikacija zemaljskih težnji i bogatstava, oličenih u zdravlju, blagostanju, telesnosti svake vrste, ovde je inverzno postavljena od samog početka. Priča je spora, antiklimaktična i lišena bilo kakvih neočekivanih obrta. Autor nas slojevito uvodi u dubine ljudskog bića u kojima se nalazi sama srž postojanja koja je, u najmanju ruku, suprotna od socijalnih težnji. Sama uvodna scena predstavlja majstorki oslikan portal ka inicijaciji u paralelni univerzum koji po kauzalitetu prethodi našem i u kojem je svaka vertikalna hijerarhija osuđena na propast i propadanje, truljenje i bolest. Protagonista, misleći da donosi svesne odluke već u uvodnoj sceni biva uvučen u jedan limbo iz kojeg nema povratka. Istina je da je njegovo stanje i, jedna naizgled iz momenta malodušnosti donešena odluka, triger i zov koji je neko čuo, a taj neko se nadalje pojavljuje u slojevima i talasima, da bi se na kraju prikazao i u bastardnoj formi, bliskoj ljudskoj. Ejkmanovsko uvlačenje u samo jezgro užasa i atmosfera nezainteresovanosti i letargije čine ovu priču vrhunskim užitkom, pre svega za poznavaoce i sladokusce žanra, ali i za one koji mogu da prepoznaju njene fine vibracije. Zaslužuje Sekta da se mnogo više piše o njoj, ali ovde je premali prostor za to. Naročito je značajna zato što, kao i svaki vrhunski horor, u sebi sadrži jaku kritiku socijalnih odnosa, društvenih klasa i kasti i svog zla koje nas je snašlo usled takvih podela.
Mladež je ostavljena za kraj. Još jedna varijacija na temu sisača energije i vitalnosti, ovoga puta i bukvalno tako kako je napisano. U stilu kripipaste, ona je na granici ruralnog i urbanog horora, u tempu kojim auto sa dvojicom protagonista klizi auto-putem i magistralama, na taj način simbolizujući protok vremena, koje je nekome na isteku, a nekome tek počinje. Odnos starosti i mladosti, slabosti i vitalnosti i njihov večiti sukob i nerazumevanje su ovde dobili novog negativca. Dinamika između dvojice protagonista je do kraja takva da se ne zna ko je žrtva a ko predator na mračnom auto-putu. Društvene mreže su vispreno iskorišćene kao katalizator i opravdanje neminovnosti sila prirode do čijeg razumevanja njihovi korisnici ne mogu doći. Tehnologija se pokazuje kao poptuno nebitna za večitu težnju svakog čovek koji je ikada živeo, , a fokus se prebacuje na jedini resurs za kojim treba težiti, a koji mogu samo posebni entiteti da pribave na način koji se neće svideti onima koji ih sretnu.
Zbirka je zanimljiva, čitljiva, alegorična, metaforčna, jasna i skrivena istovremeno i ne verujem da je moguće da se prosečan čitalac ne pronađe bar u jednoj od raznovrsnih priča. Moja najviša preporuka za sve hororce, ali i ljubitelje žanrovske književnosti, pa i one mejnstrim, jer pripovedački pokriva od potpune neutralnosti trećeg, pa do krajnje sugestivnosti prvog lica, dramaturški su sve dobro rešene, drugim rečima – vrhunska zabava!