Mogli bi smo mesecima raspredati priče o raznim sanatorijumima i ustanovama koje su kroz vekove imale funkciju prihvatanja i lečenja pacijenata sa psihičkim problemima ukoliko bismo se bavili svakim od njih ponaosob. Još toliko bi nam verovatno trebalo da ispričamo sve one priče o lošim uslovima ili ukletosti istih nakon što bi prestali biti u upotrebi.
Prvobitno, zatvaranje mentalno obolelih osoba počinje u 15. i 16. veku, po evropskim manastirima. Te prve „institucije“ su više služile kao skladišta za ljude nego li kao mesta za lečenje. Usled neadekvatnog kadra a ni znanja o ovim bolestima pribegavalo se samo molitvi a javnost je bila sasvim zadovoljna što su dislocirani iz njihovog života. Mnogo kasnije prihvat počinje po spezijalizovanim ustanovama. U Engleskoj, sanatorijum Sv. Marije od Betlejema (čuveni Bedlam) bio je rezervisan za pripadnice visokog društva i sem što je bio medicinska ustanova bio je i otvoren za turističke posete (posećen je, pa skoro kao Vesminsterska opatija). Turisti su oduševljeno imali priliku da posmatraju pacijente okovane lancima oko struka, vrata ili ekstremiteta, njihovo bičevanje ili da se zgražavaju dok ih posmatraju kako leže na sopstvenim izlučevinama. I sve to samo za jedan peni a svakog prvog utorka u mesecu ulaz je bio besplatan. Te prve institucije su više služile kao skladišta ljudi nego li kao mesta za lečenje a neki od korisnika su i više decenija proveli u lancima. Ovaj vid turističke zabave se zadržao i u 19. veku. Nije ništa bolji bio ni „Toranj ludaka“ (Beč, 1784).
Filip Pinel (1745-1826) smatra se glavnom osobom u pokretu za humano postupanje s onima koji su boravili u ovim azilima i on tu promenu prvo sprovodi u sanatorijumu koji vodi u Parizu (La Bicetre). Za ovim primerom kreće otvaranje malih i iz privatnih fondova izdržavanih bolnica a reforme dalje sprovode kveker Vilijam Tuke u Engleskoj i Dorotea Dix u Americi (prva ustanova je u Vilijamsburgu, Virginija, 1773). Danas znamo da i dalje nisu idealne kao što je primer na Rathusu (Rusija, 2001) gde jedan psihijatar tokom vikenda bude odgovoran i za nekoliko stotina ljudi. Iza stravične „Bedlam“ bolnice kao i mnogih drugih ostale su priče i zapisi strahotnih eksperimenata nazivanih lečenjem i pregršt kostura sa sirotinjskog groblja bez sačuvane evidencije imena. Danas se u Bedlamu koji je izmešten, leče zavisnici i deca sa psihološkim poremećajima, što je i dalje polemično da li ide zajedno.
U srednjem veku kod nas su prve bolnice osnovali Nemanjići, naravno uz manastire, kao skloništa za obolele od neizlečivih bolesti u koje su spadale i duševne. Po ugledu na Vizantijske manastire, nastaje prva bolnica pri Hilandaru kao i prva na tlu srednjevekovne države koja sledi, u manastiru Studenica početkom 13. veka. U to vreme i medicina počinje sa svojim razvojem (Hilandarski medicinski kodeks br. 157, po učenjima salernsko-monpelijske škole). Kad smo potpali pod osmanlijsku vlast naglo je nestala naučna medicina a ostala je samo narodna (svetovna i verska). Verska i danas ima priče o neverovatnim isceljenjima po određenim manastirima (kako pravoslavni tako i katolički sa ovih prostora). No jedno je da neko progleda ili pročuje, manastiri koji su poznati po, isključivo, lečenju psiholoških tegoba su Studenica, pojedini manastiri po Makedoniji, franjevački manastiri srednje Bosne a podaci iz prve dve decenije 19. veka koji ukazuju na to, takođe govore da manastiri Vraćevšica i Kalenič su bili centri za prihvat bolesnika sa jakim epi napadima, duševno obolelih kao i onima koji su u momentu rastrojstva počinili kakav zločin. Prvi popis koji je evindetirao osobe sa invaliditetom bio je onaj iz 1837. godine. Ako ih ne bi poslali u manastire onda bi ih nastanjivali u kućama van naseobina. Mitropolit srpski koji je poticao iz Habzburškog carstva se usprotivio ovom načinu i predložio da, kao što već svet čini, i mi ovde imamo bolnicu za takve slučajeve. Da bi oni imali svoj prostor a rad manastira bio obavljan neometano.
Na našim prostorima prva psihijatrijska ustanova osnovana je tokom Kneževine Srbije, poznatija kao „Dom za s uma sišavše“ i osnovana je u Beogradu ukazom državne uredbe od 3. marta 1861. godine, poznatiji kao „Doktorova kula“. Knez Mihajlo Obrenović je odobrio ukaz istaknuvši u njemu: da ova ustanova prima naredbe od Popečiteljstva unutrašnjih dela, da mora imati jednog lekara koji je doktor medicine i upravitelj, jednog lekarskog pomoćnika koji je poklonik hirurgije i jednog ekonoma. Da mora imati sveštenika i da će svi primati platu. Tu je stajalo ko se sme primiti i kako otpustiti. Sveštenik je imao strog pravilnik gde ukoliko lekar smatra da ne treba da verski razgovara sa pacijentom nije smeo prilaziti i morao se odazvati za upokojene kao i svake nedelje i praznika, osobito radi bogosluženja. Prihod je dolazio i od stvari pokojnika koje familija nije želela kao i od predmeta koje su štićenici pravili, pored donacija i države. Negde pri kraju se navode i lekovi, ako se to može nazvati lekovima u potpunosti.
Definicija ludila u zakonskom Ustrojeniju je glasila:
„Ludilo je poremećenje umni sposobnosti kod čoveka, u takvom stanju kod njega su mloga misli, no među njima nema nikakve sveze, takovij ne može od uma nikakva upotrebljenja činiti, no gdikoi put to bedno stanje prestane i čisti časovi nastupe. Ludilo se rađa iz neredovnog telesnog sastava. Besomučnost (zgranulo) jest ludilo, koje je do krajnosti dovedeno. Besomučnost dovodi čoveka na opasna, žestoka i svirepa dela i za njega samog i za druge. Besno ludilo, to je besomučnost.“
U ovom domu bile su osobe oba pola, kako odrasli tako i deca i priznaćete sasvim nepravedno oboleli od epilepsije kao i socijalni slučajevi.
Doktorova kula je sagrađena 1824. godine kao porodična kuća doktora Vita Romite, poreklom Italijana (došao u Beograd 1823. godine) kao lekara ondašnjeg beogradskog vezira a kasnije i kneza Miloša. Vezir mu je poklonio zemljište površine 6,5 hektara daleko van utvrđene varoši, na osunčanim padinama Vračara, u kraju zvanom „Guberevac“. U to vreme, arhitektonsko čudo od opeke, kamena i ćeramide imalo je podrum, prizemlje, sprat i simetrični raspored prostorija. Doktor je ovde trebalo da živi i ujedno prima pacijente. S obzirom da je od kamena i ima mala prozorska okna dobila je svoj naziv kao kula. Doktor napušta Beograd 1827. godine, a tu ostaju da žive njegova supruga sa ćerkom i zetom (Bartolomeo Kunibert), koji je bio čuveni lekar kneza Miloša ali i istoričar ondašnje Srbije („Srpski ustanak i prva vlada Miloša Obrenovića“, 1901) . Godine 1837, dolazi do potrebe za otvaranjem ozbiljnije psihijatrijske bolnice jer je jedan čovek sa znacima duševne bolesti počinio ubistvo.
Po osnivanju, ovim domom upravlja dr Steva Milosavljević a za prvog upravnika postavljen je fizikus beogradskog okruga dr Florijan Birg koji je radio i kao psihijatar iako to zvanično nije bio. Mnogo je bilo stalo dr Emerihu Lindermajeru (načelnik vojnog saniteta) da ova ustanova opstane. Ni dr Vasa Teodorović (upravnik karantina u Aleksincu) kao ni dr Birg ne behu stručni. Psihijatrija je jedva bila zastupljena na studijama medicine sedamdesetih godina 19. veka. Ali su bili savesni. Primetivši da bolnica ne sme ostati noću bez nadzora nastanju se u njoj. Sami su regrutovali pacijente, kalemili od velikih boginja (vakcinacija), pregledali povređene.
Prvih štićenika je bilo pet a prvi upisani je Kata Radmanova iz Požarevca koja se posle smrti muža odala alkoholu i prostituciji. Prvo je kažnjena sa 30 kamdžija (udara) bičem što je uticalo na njen um pa je iz zatvora poslata pravo u bolnicu. Kata je ubrzo i uspela da pobegne iz ove ustanove i nikada je nisu pronašli. Pet godina kasnije bolnica broji 20 pacijenata. Uprava se prepušta Miloševim ukazom dr Mladenu Jankoviću koji je predhodno poslat tri meseca u Nemačku na stručno usavršavanje (kod dr Vilhemna Grizingera). Ovaj čovek je uklonio sva tehnička sredstva kojima je vršeno bilo kakvo nasilje (trostruki bič, nasilna stolica, kamdžija) a zadržao je jedino košulju za vezivanje najtežih ili veoma uznemirenih i opasnih bolesnika. Ovaj čovek je brinuo o 218 muških i 96 ženskih pacijenata do 1881. godine postavši začetnik psihijatrijske nege kod nas.
Prvi sačuvani izveštaj je iz 1861. a prva sačuvana istorija bolesti je iz 1880. godine kada se u istoriji srpske medicine pojavio dr Laza Lazarević. Njegov potpis je na 50 od 150 najstarijih istorija bolesti koje smo sačuvali.
„…govoruća apatija (mesecima ne progovara ništa)…jedna potpuno belosvesna luda samo se smeje, trči i skače….“, pisao je dr Lazarević.
Prva prava kvalifikacija dolazi tek krajem 19. veka a melanholija, epilepsija i demencija se odvajaju tek početkom 20. veka. Lečeni su kapima opijuma, bromovom solju, rakijom i vinom, insulinskom komom dok nisu prvi lek dobili te 1853. Zbog bezbednosti i porasta pacijenata opasan je zidinama, odvajaju se muški i ženski paviljom, paviljoni za mirne i uznemirene a postojao je i paviljon za čiste i prljave. Na ulazi se postavlja opservacija (posmatranje) a pacijenti dolaze po nalogu suda jer oni koji su imali novca odlazili su u Beč. Ključ prvobitne ustanove se i danas čuva kao i jedan od starih EEG aparata koji još uvek radi.
Za vreme bombardovanja 1915. godine jedan od pacijenata, izvesni Milan Popović, pobegao je iz bolnice i vratio se sa nekoliko zarobljenih austrougarskih vojnika i volova. Austrougarski vojnici nisu ulazili inače ovde (od 1914. do 1918), pa se šuškalo da je korišćena i za skrivanje. U jednom momentu je bilo čak 1.000 pacijenata. Koristili su i jezive elektro šokove a sva ova pomagala pala su u zaborav na tavanu kule.
Postojala je slična kuća i na Dorćolu. Kula je najstarija na Balkanu u stilu tursko-evropskog izgleda. Prizemlje nije autentično, predpostavlja se da je tu bio ekonomski deo, a danas se koristi za sastanke psihoterapije. Kraj kamina koji je očuvan u doktorskoj sobi nastala je i Kunibertova „Istorija Kneževine Srbije“.
„U ovo zavedenie primati i u njemu čuvati i lečiti samo s uma sišavša lica svake struke, zgranuta (paralitie) i od opadajuće bolesti (epileptie) stradajuća, kako muška tako i ženska, i to kako odrasli tako i deca.“
U ovoj kuli stanovao je, pored dr Lazarevića (ovde je pisao romane i pripovetke od 1880-1889. dok nije preminuo u 39. od tuberkuloze), još jedan veliki pisac, a reč je o Petru Kočiću. No, Petar nije ovde pisao niti radio, bio je pacijent. Pesnik i političar je ovde primljen nakon što mu je preminuo sin a to je u njemu ostavilo duševno rastrojstvo, a želja mu je bila da živi u slobodi i da ne mora da gleda austrougarsku vojsku. Iako je rat bio u jeku psihijatriju niko nije želeo da uznemirava niti da u ovakve kuće ulazi a Petru je to svakako odgovaralo. Preminuo je u ovoj bolnici 1916. godine, dok je Beograd bio okupiran. Iako je „Doktorova kula“ kulturno dobro, još je nisu revitalizovali, rekonstrukcija je prekinuta tokom bombardovanja a nedostatak finansija je, takođe, uzeo danak. Danas ovde zaseda jutarnji sastanak direktora klinike, glavne sestre klinike, glavne sestre sektora Beograd, kolegijumi, etički odbori. U njoj se nalaze i izložbe radova pacijenata dnevne bolnice.
„Bolnica za duševne bolesti“, kako je nazvana 20 godina od osnivanja, započinje tradiciju koju danas nastavljaju bolnice: „Dr Laza Lazarević“, „Specijalna bolnica Kovin“, „Gornja Toponica“ kod Niša i druge. Ova „Kula“ se danas nalazi u okviru Kliničkog centra, blizu Onkološke i Dečije klinike. Spomenik je kulture od velikog značaja još od 1965. godine, a možete je posetiti tokom Noći muzeja.
Nije nepoznato da su razni velikani pa i suvereni bili korisnici ovih ustanova. Tako je bilo i kod nas. Princ Đorđe je imao neukrotivu i neobuzdanu narav koja ga je dovodila u razne neprilike. Bio je u neprijateljstvu sa Nikolom Pašićem, Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, oficirom Petrom Živkovićem i mnogim drugima. Ovo je jedan Karađorđević, najstariji sin kralja Petra I i Zorke koja je bila ćerka crnogorskog kralja Nikole I. Pristalice njegovog brata Aleksandra nisu bile zadovoljne njegovom prekom naravi i on je smešten 1925. godine u azil za umobolne. Kraljević Đođe, kako je bio poznat u narodu je u mnogim mišljenjima bio žrtva spletki svoga brata koji se dokopao prestola kada je Đorđe abdicirao kao okrivljen za smrt svog posilnog. Ono u čemu su se slagali je njegov patriotizam i lična hrabrost o kojoj su se ispredale priče poput mitskih. Francuski novinar, ratni dopisnik pariskog žurnala, Andri Barbi opisao je ovo junaštvo pričom o boju na Mačkovom kamenu u delu „Sa srpskom vojskom“. Kažu da je narav povukao na dedu. Voleo je da ribari na Adi sa Mikom Alasom sa kojim je bio veliki prijatelj. Bio je skroman, skrivajući poreklo tokom vojne škole u carskoj Rusiji iako je imao dve tetke udate za ruske plemiće čak.
Majski prevrat je prekinuo njegovo školovanje (ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage) koji donosi odluku da sad pravo na presto ima knez Petar Karađorđević pa samim tim od 1903. godine Đorđe nosi titulu prestolonaslednika kao najstariji sin. Međutim, ubistvo Stevana Kolakovića, njegovog posilnog, mu je to oduzelo. Nesretni čovek je preminuo od Đorđevih batina zbog posledica na glavi i u stomaku. Lekari su potpisali izjavu da je usmrćen isključivo udarcima nogom pa je zbog rodbine sahranjen dan pre nego su im javili. Štampa je ovo nazivala „tajanstvenim ubistvom“ ali su srpske socijaldemokrate preko „Radničkih novina“ započele kampanju raskrinkavanja zahtevajući kaznu.
Đorđe koji je učestvovao u oba balkanska i u Prvom svetskom ratu abdicira (27. mart 1909) u korist Aleksandra a kad je kralj Petar I preminuo netrpeljivost između braće raste. Uhapšen je 1925. i godinama je boravio u zatvoru, tamo je dočekao i drugi svetski rat kad ga oslobađaju Nemci. Komunistička partija proteruje kraljeviće kao državne neprijatelje i konfiskuje im imovinu. Jedino je Đorđe ostao u Beogradu i živeo mirno kao penzioner. U poznim godinama je oženio Radmilu Radonjić i shodno godinama, nisu imali dece. Umro je u dubokoj starosti (17. oktobar 1972), sahranjen je na Oplencu a pored njega se nalazi i humka njegove supruge. Ostale je mnoštvo dokumenata (neki istoričari kažu i falsifikovanih) koji nam govore da Đorđe nije zapravo bio u zatvoru nego je 16 godina proveo u ludnici. I sam je ostavio memoare „Istina o mom životu“ govori o ubistvu koje je počinio i svemu što je doživeo tokom samovanja u sanatorijumu. Tačnije, nakon što mu je dijagnostikovana šizofrenija prvo je bio zatvoren godinu dana na dvorskom dobru u Belju a potom u Specijalnoj psihijatrijskoj bolnici u Gornjoj Toponici u Nišu. Kralj Aleksandar je izdao zvanično obaveštenje da je Đorđe nervno oboleo. Iako je Pašić okrivljen za nameštaljke, u njegovim memoarima ostalo je zabeleženo i da je imao opsesiju da ga progone i špijuniraju i da je sklon neuračunljivom ponašanju i ispadima.
„Sudbina se poigrala sa mnom. U danu kada je Srbija izgubila slobodu, u času kada je ceo moj narod postao zatočenik, ja sam oslobođen. Oslobodili su me Nemci, narod koji nikada nisam voleo i protiv koga sam se borio celog života.“
Odbio je nemačku ponudu da bude vladar okupirane Srbije i zato je mirno mogao da ostari u njoj. Odbio je i ponudu generala Peke Dapčevića da dobije svoj automobil i šofera. Rekao je da mu je dovoljan njegov bicikl. Primao je penziju i često u Topčiderskoj šumi šetao sa Brozom.
Iako sledeći primer nije baš da je boravio u nekoj od naših ustanova ipak i te kako ima veze sa nama. Mileva Marić- Ajnštajn (Titel, Austrougarska 19.12.1875 – Cirih, Švajcarska 4. avgust 1948) je bila srpska matematičarka. Njeni roditelji su bili dobrostojeći jer su bili pametni ekonomi i pažljivo su ulagali a otac je novac trošio, bez reči, isključivo na školovanje svoje dece. Pre nje su im umrli Milica i Vukašin a nakon nje su rođeni Zorka i Miloš. I ona i Zorka su imale tu nesreću da im pri rođenju iščaše kuk zbog čega su vidno hramale. Mileva je bila sjajan đak i student. Slušala je predavanja medicine, matematike na politehnici ali i fiziku. Na matematici je tada i upoznala Alberta (imao je samo 17 godina) i plašeći se te veze jer je bila jedina žena i najstarija u grupi odlazi na fiziku koju sluša u drugom gradu, doduše nezvanično jer žene nisu primali do 1900. godine. Dopisuje se sa Albertom, on je nagovara da se vrati matematici i ona ne samo da se vratila nego uspeva i da položi pet predmeta odjednom za šta su njene kolege učile cele godine. Njen diplomski rad bio je iz oblasti provođenja toplote. Njeni roditelji se nisu bunili plašeći se da će ostati neudata zbog hramljanja.
Albertova majka Paulina je bila ljuta jer Mileva nije Jevrejka, starija je 3.5 godine i iz nekog razloga bila je besna jer je Mileva intelektualac. Albertova prosečna ocena je bila niža od Milevine i nije uspeo da postane asistent na katedri što je rezultovalo nemogućnosću finansijskog osamostaljivanja. Što je bio preduslov za brak. Nekoliko nedelja nakon tajnog sastanka sa Albertom na ostrvu Komo saznala je da je trudna. Obarana je od strane profesora kojima se Albert zamerao i na kraju je odustala od doktorata. To prvo dete bila je devojčica Lizerl koja je usvojena ili je preminula od tuberkuloze (postoji indicija da je data u banatsko selo Orlovat). Mileva je znala da neudata i sa vanbračnim detetom ionako nema šanse ni za šta. Ne zna se tačno šta se dogodilo ali se zna da se Albertu pridružuje u Bernu, bez deteta, gde su se konačno venčali.
Albert je od detinjstva voleo neku svoju rođaku i to je ometalo ovaj brak. Na posletku, Mileva sa nervnim slomom odlazi sa decom, o njoj brine Zorka koja usled svega toga, takođe, doživljava nervni slom i završava na psihijatriji. Mileva konačno usled nervnog oboljevanja zbog događaja pristaje na razvod 14. februara i Albert ženi Elzu 2. juna 1919. U periodu razvoda Albert je postavio svoju „teoriju relativiteta“. Pristao je da novac od Nobelove nagrade za „objašnjenje fotoelektričnog efekta“ iz fizike pokloni Milevi i deci.
Nisu Mileva i Zorka jedine bile pod velikim pritiskom, Albertov i Milevin sin Edvard je od najranijih dana pokazivao čudno ponašanje. Proveo je tri decenije u sanatorijumu jer je za svog oca bio „nerešiv problem“. Imali su troje dece: Lieserl koja je nestala kroz istoriju, Hansa Alberta i Eduarda koji je rođen u Cirihu u Švajcarskoj 28. jula 1910. Ajnštajn se fizički razdvojio sa Milevom 1914. godine, još uvek u braku, a pismima je održavao kontakt sa sinovima. Albert je i pre toga bio surov prema njoj. Imala je pravilnik kojeg se morala pridržavati. Da on ima tri obroka, da ima uredne sobe i posteljine, da ne dotiče njegov radni sto niti sme ući u radne prostorije pa čak i da mu se ne obraća ako joj nije dozvolio. Najstrože joj je bilo zabranjeno njeno mišljenje kao i javni naučni rad. Rastrojena zbog prvog deteta, ne voljena, sa dvoje male dece i očigledno mučena polako je počela da popušta nervno. Albert nije propuštao priliku da je ponizi ili joj se naruga. Braća su teško podnela razvod roditelja i ponašanje svog oca a dok je majka brinula o njima Albert se u međuvremenu oženio svojom rođakom. Edvard je od rođenja bio bolešljiv i već tada je Albert tvrdio da on neće izrasti u zdravu osobu. Očajavao je zbog njega i o tome pisao svojim kolegama, žaleći se i zgražavajući. Međutim, Edvard sa šest godina čita Šekspira, Kanta, Šopenhauera, Platona i posebno se interesuje za psihijatriju i to naročito Sigmunda Frojda. Sledeći očeve stope upisuje studije u Cirihu ali i oseća teret očeve slave jer je to činilo da se oseća beznačajnim i ne važnim. Njegovo stanje se pogoršava i posle pokušaja samoubistva 1930. godine dijagnostikovana mu je šizofrenija a surovi medidicinski tretmani tog doba su samo pogoršali stanje pa mu je ubrzo pogođen govor i kognitivne sposobnosti usled „terapije“. Do kraja života je boravio u ustanovi i otac ga nikada više nije video jer nije želeo. Umro je od srčanog udara u 55. godini a sahranjen je na Hongerberg groblju u Cirihu, skončao je kao bolnički baštovan zaboravljen od strane svog velikog oca.
Zorka je postala potpuno mentalno neprisutna tokom svega toga, zapalila je sav novac roditelja i zbog toga je njen otac dobio moždani udar i preminuo. Inflacija je umanjila vrednost novca od Nobelove nagrade na samo 32.000 dolara što Milevu rastrzanu između dugova i bolesti svojih članova porodice ne čini obezbeđenom. Ubrzo umire i Zorka, Edvard odlazi u zatvoreniji sanatorijum, drugi sin emigrira kao i otac u Ameriku pod najezdom nacista a zatim joj umire unuk nekoliko meseci nakon svog rođenja. Nije mogla da se raspravi ni oko imovine jer se brat Miloš vodio kao nestao tokom rata. Zbog dugova oko Eduardovog lečenja prodaje kuću koju joj Albert prvo nudi da uzme pod vlasništvo ali je osam godina kasnije naglo prodaje pod uslovom da kupac dozvoli Milevi da ostane. Pri prvoj novoj godini Mileva ipak dobija obaveštenje da je njen najam istekao. Ispalo je da je kupčevih 85.000 franaka slučajno uplaćeno na njeno ime, Albert je zahtevao taj novac preteći da će Edvarda izbaciti iz testamenta. Njoj je pozlilo nakon toga, doživela je šlog, preminuvši nešto kasnije na klinici. O njenoj smrti kod nas niko izvestio nije. Kao što niko nije izvestio o njenom zlostavljanju niti njenim „terapijama“ u koje ju je gurnuo neko drugi.
Njeni ostaci su ugledali svetlo dana 2004. godine kad je država raskopala zapušten grob, uz pomoć memorijalnog centra danas je tu spomenik kakav dolikuje. No, ne mogu je vratiti ovde nama jer bi se morali složiti svi rasuti Ajnštajni širom Amerike, Izraela i Švajcarske. Albert se čvrsto borio da ona nema nikakvog uticaja na njegove radove. Ipak sovjetski naučnik Abram Jofe tvrdi da je lično video originale naučnih radova koji govore suprotno. Mileva se samo jednom prilikom poverila: „Sve je na gotovo sad više ne trebam…“
Kad smo kod Mileve i nestalog brata Miloša treba reći da se i tu krije jedna neobičnost. Miloš (10 godina mlađi) pomenut je u samo jednoj rečenici „Enciklopedije Novog Sada“ i u manjem poglavlju knjige „Mileva i Albert Ajnštajn“ a tek nedavno se njegovo ime našlo pored imena njegove slavne sestre i oca na info tabli rekonstruisane porodične kuće u Novom Sadu. Ovaj čovek je zaslužan za začetke u kloniranju i zadužio je svojim radom generacije, posebno ruskih naučnika. On je i jedan od svedoka radova svoje sestre ali se sumljalo na bratsku pristrasnost. Iako je slat po Austrougarskoj da se bori protiv Rusije, Rusi kad su otkrili da je Srbin i lekar poslali su ga umesto zatvora u Lefortpovsku bolnicu u Moskvi. Tu se sprijateljio sa čuvenim revolucionarom Belom Kunom i ovo poznanstvo mu je dalo odrešene ruke kada su u pitanju naučni eksperimenti. Njegova specijalnost bila je histologija (nauka o ćeliji) na Moskovskom univerzitetu. Držao je katedru na Dnjepropetrovskom medicinskom institutu. Nije poznato zašto se nije vratio u Srbiju po okončanju rata pa je Mileva imala toliko problema oko preuzimanja nasledstva. Ruski izvori kažu da je ipak održavao sa sestrama prepisku ali ta pisma nisu sačuvana. Jedino je zabeleženo da se roditeljima javio iz rata 1916, zatim 1924. i nikada posle toga. Proglašen je nestalim a kad je za Milevu već bilo kasno i pokojnim. A on, sa samo 45 godina postaje šef katedre za histologiju na Univerzitetu u Saratovu i to kao naslednik čuvenog B.A. Pavlova (guglati eksperimenti dr Pavlova, ako imate stomak za to). Za ruske genetičare, njegovo ime je svetinja danas. On je jedan od prvih ljudi koji su uspeli da stvore identičnu kopiju ćelije i to više od osam decenija pre nego dobismo oblast zvanu kloniranje. Ostavio je naučne radove u oblastima mitoze i amitoze (direktna i indirektna deoba ćelija), izučavao nervni sistem a Veliki otadžbinski rat ga je prekinuo u tome pa je ovo publikovano posle rata. Veličina ovoga su tri doktorske disertacije (zapisao je ruski naučnik G.A Kabolov u Saratovu, 1986). Njegov rad je prekinut još jedanput i to opet ratom kad je Hitler napao Sovjeski savez. Dr Marić biva mobilisan na moskovski front i u Crvenu armiju i vrlo narušenog zdravlja nije dočekao kraj istog. Umire 1944. godine, a počiva u Saratovu gde postoji spomen soba posvećena ovom genijalnom sunarodniku koga smo zaboravili da bar spomenemo u knjigama. Razni izvori onih koji su ga znali govore da je izabrao deobe ćelija i nervni sistem samo zato što je želeo da bude od koristi ljudima i pre rođenja i da pokuša da popravi nerve i duševne stvari od kojih su mu patili i njegovi najmiliji. Tako da sem što su se ovde našli kao pogođeni duševnim nemirima imali su i jednog člana koji je probao da od istog izleči ceo svet.
S ljubavlju, Elena Alexandra