Dobricu Erića su voleli i istinski poštovali samo oni koji su ga zaista razumeli, a razumeli su ga oni koji su videli i osetili krik Prirode u njemu. Bio je Priroda lično. On je dete Prirode, rođen u Prirodi i odrastao učeći od nje, prenoseći iskonska znanja i mudrost zemlje i ljudi koji žive u skladu sa njom, svima onima koji su to umeli da vide i čuju.
Rođen, odrastao i živeo na najlepšim brežuljcima Šumadije, u pitomoj Gruži, koju morate videti da biste razumeli Dobricinu ljubav prema istoj, kao i zašto je ima u svim njegovim pesmama. Njegove oči su ostale otvorene da upiju svu lepotu koja ga okružuje i zrače tom lepotom, a dar koji mu je dat da tu lepotu pretoči u najlepše reči obogatio je ovaj svet i sve nas koji smo imali sreće da sretnemo ovo čudo Prirode koje se ne može objasniti ni naslikati veštačkim bojama ni izmišljenim rečima. Nema tih reči ni boja. Slika o njemu je njegov glas, zvonak i jasan, koji i dalje odjekuje nad našim čitankama iz kojih učimo život i njegove nasmejane oči koje nas gledaju iz plavetnila, negde iza mašte i snova i pozivaju da sledimo svoju maštu i svoje snove i budemo upravo ono što jesmo, boreći se za sebe, bez ignorisanja ili nipodaštavanja svih drugih.
Erić nije hteo da zgazi cvet! Znao je da je i taj cvet jedan život. Znao je kako živi svaki deo Prirode i davao mu pravo da živi tako kako živi, a on ga je posmatrao i na slikovit način objašnjavao detetu, učeći ga da voli i poštuje svoj i život svakog drugog dela Prirode.
On je učio od Prirode i nije se stideo da pokaže svoje ćudi i svoje mene, svoju radost i svoj žal, kao što i sama Priroda svakodnevno čini.
Umeo je da se igra kao dete. Deca ne primaju svakoga u svoje društvo. Nisu deca stidljiva, već samo oprezna pred nepoznatim. A Dobrica nikada nije bio nepoznat deci, jer je umeo ono što mnogi nisu, da sačuva čisto, iskreno i razigrano dete u sebi i da posmatra ovaj svet očima deteta. Nije to nezrelost. To je najveća umetnost. To se ne izučava u školama.
Bilo bi lepo kad bi se u školama učilo o iskrenosti. Ne bi svi ljudi zidali zidove oko sebe, nastojeći se da svoju nesigurnost i slabost sakriju unutar tih zidova i da se tako pokušaju zaštititi od svega u svetu oko sebe. On nije imao taj zid, niti ikakav gard. Potpuno iskreno, slobodno i otvoreno je prilazio svakoj travki, ponirući nežno u njenu dušu i moleći je da bude nežna kad jednom bude prorastala kroz njegovo telo. Osećao je kako se Priroda budi, cveta, zri, rađa i umire i o svemu tome je u svojim bezbrojnim pesmama i proznim delima spevao ode, zdravice i tugovanke.
Potpuno otvoreno, iskreno i slobodno, prilazio je svakom čoveku, govorio i slušao. Ostali su oni koji su umeli da govore i čuju.
Treperavim stihovima govorio je o velikim istinama. Njegove metafore, zavijene u najprirodnije rime, mogu i treba da budu osnove naučne discipline DOBROLOGIJE u kojoj će se izučavati prirodna postavka stvari i učiti svet da sluša osnove svog postojanja i ne uništava samoga sebe i svega oko sebe.
Dobrica nije imao veliko formalno obrazovanje. Nije završio velike škole, ali je zato čitavog života bio najdraži gost svih škola.
Na njegovom primeru može se izučavati razlika između školovanja i obrazovanja. Obrazovanje je mnogo, mnogo širi pojam koji, pored učenja iz knjiga, podrazumeva istraživanje sveta oko sebe otvorenih očiju za kritičko posmatranje, boravak u prirodi i među ljudima, razgovor sa ljudima, ali i sposobnost komunikacije sa biljkama, životinjama, stvarima i pojavama…
Nije se izražavao u citatima i fusnotama, prepričavajući istoriju ili nečije misli. Poštovao je tuđu misao, ali je imao sopstvenu i govorio je ono što misli. On je samo ispisivao sebe. Ono što je spoznavao hodajući prirodom, ispredao je, kako kakava spretna predilja, u savršenu tananu nit, koju je vezivao po obroncima Gruže, da bi na nju sletale ptice i pridruživale svoje glasove njegovom, u savršenom sazvučju.
„Srpski jezik je poezija. Samo ptice pevaju lepše…“ – priznavao im je.
To beskrajno bogatstvo prirode, boja, zvukova i čista misao, provetrena ružom vetrova koju duvaju Gružom brusili su njegove pesme koje su tekle iz njega i uvirale u svakog onog ko je umeo da ih čuje i dozvoli da proteku kroz njega.
Upoznala sam ga kad sam pošla u četvrti razred osnovne škole. Bila sam dete, tek prešla iz svoje seoske škole u školu u Svrljigu, zbunjena i uplašena u tuđem svetu u kome sam, umesto najlepših brežuljaka, livada i njiva i svih bića iz čiste prirode okoline Svrljiga, naišla na podsmevanje mom skromnom izgledu i govoru, seoskom poreklu i ostalim stvarima koje su me odvajale od ostale dece. Došao je nekom prigodom u Svrljig i pregledao dečje radove pristigle na neki konkurs. Pročitavši pažljivo sve, promenio je redosled koji je neko napravio i dodelio mi prvu nagradu. Rekla sam mu da ne želim to, jer će me deca prekorno gledati. Sredina u kojoj živim ne voli izuzetke. On je rekao da „ako hoćeš da postigneš bilo šta u životu, moraš biti izuzetak, ponekad i izrod u sopstvenoj porodici, selu, gradu…“. U životu, do dana današnjeg, nisam čula veću istinu.
Onda me uzeo za ruku, izveo me na pozornicu, pročitao pesmu koju sam napisala i rekao deci da pred njima stoji budući veliki pesnik. Svi su se smejali. Dve krupne suze kanule su mi niz obraze. Samo mi je stegao ruku, kada sam pokušala da pobegnem i sakrijem se pod najveći kamen.
„Ćuti i budi to što jesi“, rekao je.
Onda je uzeo moju sveščicu, koju sam mu dala s puno poverenja i odneo je. S vremena na vreme mi je slao primerke časopisa u kojima je objavljivao moje pesme. Nisam to pokazivala deci. Ćutala sam i čitavog života nastojala da budem to što jesam, svesna svoje malenkosti u odnosu na Onoga koji veruje u mene.
Erić je bio stamen, visok, gorostasan, kao hrast. Grmeo je gromkim glasom i govorio naizust svoje duge pesme jasnih poruka i pouka. Slušala sam i učila. Ne njegove pesme. Njegov način bitisanja: biti sasvim prirodan i sasvim svoj. Bez obzira koji vetrovi duvaju i bez obzira šta misli čitav svet. Ne zaklanjati svojom senkom nikoga, a opet, pružiti hlad svakome ko ume da u njemu po dobroj nameri boravi.
Doživela sam da mi taj hrast više puta zašumori: „Hvala ti što čuvaš poeziju“ i „Hvala ti što čuvaš maternji jezik“.
Pred Dobricom se nije stajalo sa strahom, ni sa bilo kojim drugim osećanjem koje sadrži rezervu, odbojnost ni šta slično. Pred njega staneš, ako si spreman da čuješ istinu, ostaneš, a ako nisi, odeš da misliš to što misliš, odeš da mrziš Erića zato što mu zavidiš jer nikad nećeš biti Erić, umesto da voliš sebe i nastojiš da budeš ti, onaj koji jesi, prirodan i svoj i svome imenu daš svoj smisao.
Mislim da sam imala veliku privilegiju da me smatra iskrenim prijateljem i da blagonaklono, gotovo očinski gleda na mene, moju porodicu, moju decu, moj rad. Bio je urednik nekoliko mojih knjiga, recenzent i kritičar koji ne sudi, već podstiče da dozvolim sebi da pronađem ono najbolje i prepoznam ono što vredi, ne po njegovom, već po svom aršinu. Zvao me je „vilom srpskog pesništva za decu i mlade“.
Kakav je čovek bio Erić, govori odnos prema drugim ljudima, kojima je uvek govorio istinu u lice. Voleli su ga oni koji su umeli da čuju istinu, poštovali oni kojima je istina vodilja u životu. Zazirali su od njegove istine oni koji imaju drugu viziju života. Nikome taj nije sudio. Puštao je ljude da misle šta misle i odlazio dalje uspravan.
Uspravno je i otišao u svetlost, u večnost, u plavetnilo iznad gružanskih livada, iz koga se pruža pogled na sve ono što želi da vidi.
Nepotrebne su i sasvim neumesne spekupacije oko aleje velikana.
Zaboga, gde je Dobrica Erić, tu je aleja velikana! Za njega nije aleja betona kojoj pristup administrativno treba da se odobri na zahtev porodice ili udruženja kandidata za mesto u aleji. Erićeva porodica nisu samo njegova deca i unuci, već svi oni koji su ga voleli, ali i svaki delić Prirode kome je on samo prirodno vraćen, jer tu i pripada isve drugo bi bilo neprirodno. Budući da je tako, njegovo biće nastavlja da živi u Prirodi, u svoj svojoj snazi i lepoti, dobroti i čestitosti, a mi ostajemo da učimo od Prirode da cenimo darove i koristimo prilike koje nam daje, ne bismo li poput njenog najlepšeg cveta Dobrice Erića, zaslužili pravo da se jednog dana dostojanstveno vratimo Prirodi i nastavimo da trajemo dok je nje, kroz oblike koje nam bude dodelila.
Čini se, kao da ga je sama Priroda stvorila i poslala u svet da javi svetu o njoj, a onda ga je uzela sebi i pozvala nas sve da vidimo kakav je trag ostavio svedočeći o moći Prirode. I sve to tiho, a da se ništa jače od toga ne čuje.
ORFEJ MEĐU NEBESKIM ŠLjIVAMA
Pesnik narodne duše,
Položajnik i zdravičar,
Najdraži gost u avlijama svitaka,
Hroničar jetki svih naših bitaka,
Kršan kao hrast gorštak,
A opet, mek kao lebac crepnjar
Iz crepulje majke vile Radmile,
Dičan i skroman i goroloman
Borac za srpsko ime i obraz,
Nosilac ordena belih rada,
Zlatnih tačaka maslačaka
Na zelenoj dolami Kalipolja
I ljubičica stidljivih lica,
Koga su bolele sve rane
Njegovog stradalnog naroda
I iz čijih su reči
Zvonili svi dečji osmesi,
Tekle i pekle sve suze dečje,
Oblači svoju dušu u plavo
U vreme cvetanja šljiva
I odlazi u večnaju pamjat,
Odakle će se oriti njegov glas
Kao AMIN na kraju nebeskih liturgija
Nad svim našim poharanim svetinjama.
Da li je ovo sablasni predznak
Da Srbijica više nikada
Neće biti zemlja šljiva,
Ili će šljive i dalje cvetati
Ali to više niko neće umeti
Kazati svetu na način
Da svaka reč mirisom šljiva zamiri?
Plačite šljive, imate pravo,
I nek se barem jedna smiluje
I svoje čedo blagosilja
Da nikne na grobu pesnika,
Koji je životom i rečju
Slavio ovu razapetu zemlju,
Predao svetlu dušu nebesima
A telo rodnoj zemlji,
Da počiva među svojima
Svedočeći o tome
Kakvi Srbi postaju nebeski ljudi.
Glas koji će vetrom bohoriti
Dokle se Gruža i Srbijica pruža
I žuboriti svim Moravama
I rekom krivom Drinom,
Nad livadama i rodnim njivama,
Glas je Orfeja među nebeskim šljivama
Čija je pesma odjutros,
Ustala bez njega i nastavila da peva
O svemu našem svetom.
S rukom na grudima i pogledom ka nebu,
Violeta Jović