Pre desetak dana, potpuno slučajno (a bolje da nije), u ruke mi je dospela zbirka naučnofantastičnih priča, “Tamni vilajet 2”, antologija iz 1992. godine. Očekivala sam 500 stranica zabave, a šta sam dobila? Čir na želucu, verovatno.
Da se ne lažemo, bilo je tu nekoliko finih pričica, lepo zaobljenih, pitko napisanih, sa dobrom temom i razradom iste, ali to nije bilo dovoljno da me spase gorušice zbog ostalih koje su – antologijske? Neke sam bila prinuđena da čitam ponovo, u pokušaju da proniknem u smisao istih, ali se na kraju ispostavilo da su besmislene.
Takva je „Cenjeni“ Zlatka Nagliča, napisana u epistolarnoj formi, gde junakinja putuje kroz vreme – čitajući knjige? Zapravo, uopšte nisam shvatila zašto putuje i gde putuje, a dva puta sam je pročitala. Koja je poenta te priče? Mislim da ju je autor odlično prikrio. Možda je to cilj, otkud znam.
Definitivno su se autori ovih priča potrudili da sakriju mnogo toga od nas, čitalaca. Humor, recimo. U priči „Slovenska“ Dragana R. Filipovića, mogla bih da se zakunem da sam negde spazila humor, kako stidljivo promalja ćelavu glavu, u nekom redu besmislenog teksta, dugog kao gladna godina. Šta je Dragan pokušao sa tom pričom – mogu samo da naslutim. Sve te neke paralele koje je povukao, pa ih uspešno iskarikirao do neprepoznatljivosti, dovele su do totalno konfuzne priče koju je teško pratiti. Dobro, nisam u toku, možda postoji takav žanr fantastike.
Takođe, u priči „The only thing I feel“ Nevena Jovanovića, humora ima u nekim traljavim naznakama. Bar se nadam da je humor u pitanju, jer rečenicu „Pljusak je vrištao kao svinjče“, ne smem ni da zamislim u nekom, iole ozbiljnijem tekstu. Osim te tako upečatljive rečenice, u priči ima još svega i svačega: iskvaren ruski, novi nazivi za sve što postoji (gradpojezdmetro-metro) koje niti pročitati, niti izgovoriti; radnja, poput humora – nevidljiva, a kraj srezan, na brzinu odrađen i nedorečen. Da postoji „Zlatna malina“ za priče, ova bi se priča visoko kotirala.
Jedan od boljih kandidata za gore pomenutu nagradu je i „Begunci, krv“ Ilije Bakića. Naš Ilija je smelo opisao krompir kao „skočanjen“, glavnog odraslog junaka kako se češe po „guzi“, a zube mu – „kao da je pušio petarde“. Inače, priča je, kao, ozbiljna. Stil pisanja je… pa, ne bih ja to više čitala.
Sa druge strane, Basarin stil pisanja je odličan, ali mi je njegova priča „Klaus Fon Klosovski – Tri dimenzije sanjanja“ – nepotpuna. Proveo nas je kroz razgovor sa Jungom, trening i pokušaj dostizanja treće dimenzija, što čini veći deo priče, pa preko neke imitacije Danteovog pakla do, konačno, same treće dimenzije gde je stupio u filozofsku raspravu i… U suštini, to je to. Ostaje par pasusa objašnjenja da je tu nagoreo pergament. Prazno.
Priča „Veliko vreme“ Vladimira Lazovića mogla je da bude odlična, ali zaista, samo da autor nije uspavao čitaoce bezbrojnim činjenicama iz alternativne istorije Srbije, Rusije, Francuske. Cele Evrope! Dobro, ne sve, ali nas koji istoriju nismo čitali ni kada je trebalo – nas je uspavao. Šteta.
Rok Blenkuš i njegova priča „Sutrašnjica“… Pokušala sam da se setim o čemu se uopšte u njoj radi, ali nisam uspela. Krenula sam ponovo da je pročitam, bacila pogled na svoje beleške i odustala. Zapisala sam: “Potpuno nečitljivo, nejasno, bez ideje“. Dovoljno da je više nikada ne pogledam.
Odgovor na pitanje: “Šta ima u Šapcu na vašaru?“, opširno nam daje Vesna Gorše u svojoj „Zak Odmetnik i Belzebub Lutkar, lopovski mag“. Između nabrajanja svega i svačega, rekla bih da ima i neke radnje, ali je dobro skrivena. Rekoh već da su naši pisci stručnjaci u skrivanju onoga što mi, čitaoci, treba da otkrijemo. Ovde se čak nisam ni potrudila da u beskonačnom spisku nađem niti nečega drugog.
Slobodan Ćurčić je uspeo da upropasti svoju priču „Na kolenu Jude“ – filozofijom. Znam, filozofija je dobrodošla, ali kada neko zna. Ovako je priča, koja je imala zanimljiv tok radnje, postala – psihodelična fantastika – prepuna asocijacija i neshvatljiva.
Opet, kod Bobana Kneževića, autora „Ljudi ne ubijaju svoje sestre“ i urednika ove zbirke – nema psihodelije. Sve je jasno, pa čak i to da, dok je u narativnom delu siguran, dijalozi opasno škripe. Posebno iritantno u njegovoj priči je to što je ponovio reč „sekica“ isuviše puta.
Darko Macan u priči „Teksas Kid, moj brat“ nas je odveo u svet stripa. Iako ta priča nije moja šoljica čaja, moram da priznam da zna da konstruiše rečenice. Svako slovo i svaki znak su na svome mestu… I to je sve. Priča mu je prazna. Jednostavno, nema žara.
Konačno, posle gomile priča koje želim što pre da zaboravim, iako su antologijske (još uvek se čudim tom detalju da su zbirku nazvali antologijskom), došli smo do onih nekoliko, pomenutih na početku. To su:
„Kuća na brdu“, Goran Skrobanja
„Balada o Safikadi“, Željko Jungić
„Dan Mitre“, Radmilo Anđelković
„Jeka“, Zoran Jakšić
„Tragovi“, Veronika Santo
Poslednju moram da izdvojim jer je Veronika maestralno opisala unutrašnju borbu sa samim sobom i poraz ( u toj borbi, čini mi se, nikada i nema pobednika). Pored toga, priča ima svoju dinamiku i atmosferu. Priča koju je bilo uživanje čitati.
Da nije bilo ovih 5 priča koje su, svaka na svoj način, dobre i mogu da se čitaju, a da se ne stvori gorušica ili, nedajbože, čir, hemoroidi, pa čak i bubuljica na nosu , knjiga bi bila dobra samo za – pod sto, kad se klima. Ako je ovo bilo najbolje od naše fantastike u tom momentu, onda bolje da je nismo uopšte imali. Ova zbirka deluje kao da su priče skupljene pomoću „štapa i kanapa“. Jedno drvo je umrlo zbog ove knjige. Molila bih da se misli o tome kada se sledeći put kvantitet stavi ispred kvaliteta.