Sada je tri godine kako nas je prevremeno napustio jedan čovek koji je odisao spisateljskim talentom. Njegove priče su objavljivane po raznim antologijama i u časopisima, objavio je jedan jedini roman „Nemezis“ koji je stekao kultni status. Njegovo ime je Radoslav Slavnić i ovaj tekst posvećujem njegovom delu kako bih ga sačuvao od zaborava.
U maju je u Rumi, rodnom Rašinom gradu, organizovano memorijalno veče na kom je predstavljena knjiga njegovih izabranih dela. Veče je bilo zatvorenog tipa za Rašinu porodicu i prijatelje koji su na poklon dobili po jedan primerak knjige besplatno. Spadam u onu malobrojnu grupu zainteresovanih sa strane koja je uspela da dobije svoj primerak, a to sve zahvaljujući Borisu Mišiću, kolegi po peru, koji je održao ovo emotivno veče praćeno Srpskim pevačkim društvom iz Rume čiji je Raša bio član.
Ova knjiga sadrži kratki roman „Produženi bez mleka“, zbirku priča „Rabid Serbia“ koju je Raša godinama pripremao, ali nažalost nije dočekao da je izda i zbirka ostalih priča objavljivanih po antologijama, sajtovima i ostalim zbirkama. Svoju analizu ću započeti najboljim delom u knjizi, zbirkom „Rabid Serbia”.
Ova zbirka je trebalo da bude kapitalno delo gde je Raša predstavio naš mentalitet i sve probleme srpskog društva. Nije jedan od pisaca sa lakim stilom koji se guta u dahu. Potrebno je udubiti se u tekst kako bi se pouke shvatile i doprelo do svesti čitaoca šta je pisac hteo da kaže. Na surov način i bez pardona je predstavljeno ono najgore u nama. To je, pored naslovne priče, najbolje prikazano u „Trulež, meso i sitni kolači“, „Obora poslednja generacija“, „Tkivna“ i „Zlatna deca i zlatne godine“. Da li su ostale nepomenute priče manje kvalitetne? Naprotiv.
Zatim bih prešao na treći deo „Ostale priče“ gde su sakupljene sve priče koje je Raša objavio za života. U njima je dokazao da nije samo vezan za jedan žanr te da je znao da piše i horor i mračnu fantastiku, satiru i kratke priče. Jedna od najemotivnijih priča je svakako „Mijazma“ objavljena u antologiji „HAARP i druge teorije zavere“ izdavačke kuće „Paladin”. U njoj je Raša uneo sebe kroz glavnog junaka koji se bori sa opakom bolešću od koje je i sam preminuo. Istovremeno je iskoristio priliku da uputi kritiku stanju zdravstva u Srbiji prema obolelima od malignih bolesti. Sledeće priče koje bih izdvojio su „T – Letač“ objavljena u antologiji „Nešto diše u mojoj torti 3“, „Mišolovka“ koja je takođe našla svoje mesto u „Torti2“, „Partija“ koja je postala zaštitini simbol antologije „Nešto diše u mojoj torti.“ Od ostalih priča bih izdvojio „Garmonbozia“, „Živko“, „Ono u zemlji glagola“, „Lošim vinom protiv pet minuta“ i „Largo al factotum.“ Ipak, i ostale nepomenute priče zaslužuju pažnju jer su dokaz Rašinog talenta i dubine njegovih reči.
Kratki roman „Produženi bez mleka“ je lakše štivo, za razliku od priča, koje može da posluži kao lagani uvod u ovu knjigu. Ovde se srećemo sa studentom provincijalcem koji počinje sa radom za šankom u metal kafeu i njegovim doživljajima do povratka kući.
Pored Rašinih radova knjiga sadrži i emotivne posvete i pesme Rašinih prijatelja koji dokazuju njegovu ljudsku veličinu. Poslednji, ali najveći pogovor je napisao Boris Mišić, recenzent i jedan od Rašinih najboljih prijatelja. Čitajući ga nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Kao specijalan dodatak su priložene fotografije iz Rašinog života sa jasnim pokazateljem da je bio osoba pozitivne energije i punog duha.
Ovaj tekst neću tužno završiti, kao što bi Boris rekao u svom pogovoru. Radoslav Slavnić nam je ostavio značajan opus koji će uvek imati svoje mesto na našoj spisateljskoj sceni. Priče koje je napisao i njihov kvalitet su dokaz da nikada neće biti zaboravljen, a ova knjiga je prava uvertira za tu misiju.
Nažalost, dostupan je samo ograničen tiraž koji poseduju Rašini prijatelji i po koji srećnik, ali se iskreno nadam da će se i ova knjiga naći pred širom čitalačkom publikom jer Radoslav Slavnić Raša to zaslužuje.