Filmski uspeh superheroja kom svedočimo u poslednjih desetak godina bio je neminovno propraćen njihovom ekspanzijom na male ekrane koja se uglavnom odvijala u dva najveća tabora. The CW je pokušao da ponovi uspeh koji je davne 2001. napravio sa „Smolvilom” (Smallville) i ponudio nam čitav niz DC heroja začinjenih zdravom dozom sapunice. Netfliks je krenuo sa dosta drugačijim pristupom i probao da nam nekoliko Marvelovih manje popularnih likova prikaže u dosta prizemljenijem i krvavijem svetlu.
Međutim, nakon prvobitnog uspeha, oba konkurenta su u jednom trenutku izgubila dah. Dok Netfliks pokušava da revitalizuje svoju ponudu nakon dosta mlako primljenih „Branioca” (The Defenders), a The CW istražuje minimum publike sa kojim može da operiše pre nego što počne da otkazuje serije, na teren nastavlja da nam stiže lavina novih takmičara koji žele deo ovoga kolača, a među kojima se nalazi i „Kripton” (Krypton). Pitanje je, da li na ovoj žestokoj žurci ima dovoljno hrane za novog pridošlicu?
Daleka planeta osuđena na propast
Tragovi koji ukazuju na odgovor mogu se sažeti u jednu rečenicu – „Kripton” je serija SyFy Channel-a koju je Dejvid S. Gojer 2014. godine zamislio kao prikvel „Čoveku od čelika” (Man of Steel) Zeka Snajdera. Ovo što ste upravo pročitali osudilo je „Kripton” na propast na podjednako mnogo načina koliko i odluka lokalnih starešina da burgijaju po planetarnom jezgru dok ne dignu sve u vazudh.
Prvo, 2014. godina je u svetu današnje industrije zabave bila toliko davno, da su čak i čelnici Warner Bros-a zaboravili da se „Čovek od čelika” ikada desio (ili barem žele da vi zaboravite), a Kriptonov duhovni pobratim „Gotam” će ove godine otpevati labudovu pesmu u svojoj petoj sezoni. Može se reći da je publika pomalo zasićena. Drugo, SyFy nikad nije bio poznat kao kuća koja ima previše duboke džepove, a za razliku od pomenutog „Gotama”, prikazivanje Supermenovog rodnog sveta zahteva dosta izdašna ulaganja.
Treće, Dejvid Gojer je autor čiji je rad poprilično klimav, a priče koje je osmislio variraju od dobrih („Trilogija o Mračnom vitezu”), preko onih o čijem kvalitetu su mišljenja podeljena („Čovek od čelika”), do onih koje su jednostavno loše („Blejd Trojstvo”). U svakom od ovih slučajeva njegov rad je obeležen obilatom ekspozicijom i odsustvom kvalitetnih ljudskih interakcija, koje su, manje-više, okosnica jedne dobre serije koja treba da vas drži ispred ekrana desetak sati.
Kao da sve ovo nije dovoljno, kreatori su uspeli da se upucaju u nogu na još par mesta. Negde tokom dugog razvoja, a verovatno nakon što je Zek Snajder pao u nemilost javnosti, odlučeno je da se veze serije sa filmskom franšizom prekinu i krene svojim putem, što je projekat u velikoj meri lišilo privlačnosti koju je izvorno imao. Drugo, kako bi se scenaristima dala veća sloboda, radnja Kriptona izmeštena je daleko u prošlost.
Tako da, umesto prikvela „Čoveka od čelika” u kom bismo videli Supermenovog oca Džor-Ela kako jaše svemirske zmajeve i spašava rodnu planetu od propasti, dobili smo priču o Supermenovom dedi (neki Seg-El) koju apsolutno niko nije tražio. Znajući da stoje na veoma klimavom tlu, Gojer i ekipa su ipak bili dovoljno pametni da ovu slabašnu udicu okite poznatim negativcem kom Supermenovi fanovi neće moći da kažu ne i probaju da na taj način pronađu svoje mesto pod suncem.
Vaš svet će uskoro biti dodat kolekciji Sakupljača svetova
Dakle, priča prati mladog Seg-Ela (Kameron Kaf), pripadnika kuće El koji pokušava da spase svoj rodni grad Kandor od Brejniaka, vanzemaljske veštačke inteligencije koja putuje svemirom i sa odabranih svetova krade čitave gradove kako bi ih, zauvek zamrznute u vremenu, sačuvala u svojoj „kolekciji“. Sam Brejniak je negativac koji je u svim svojim inkarnacijama zauzima veoma bitno mesto u Supermenovoj mitologiji. U većini slučajeva njegov napad na planetu predstavlja vesnik kriptinske apokalipse, a kada je DC 2011 ributovao svoje stripove i pokrenuo New 52 kontinuitet, Supermen upravo uz pomoć Brejniaka saznaje o svom poreklu i postaje heroj kakvog danas znamo.
Sakupljač svetova ovde ima podjedno značajnu ulogu, a njegova invazija može imati ogromne reprekusije ne samo po Kandor, nego i po kompletno nasleđe kuće El i sudbinu DC univerzuma. Pitanje na koji način će se ovo razrešiti ujedno predstavlja i glavni izvor dramske tenzije u seriji, budući da čak i obični gledaoci znaju da se, bar što se tiče Kriptona, priča neće završiti dobro.
Nažalost, pre nego što dođe u priliku da ukrsti koplja sa Sakupljačem (uglavnom u poslednjoj epizodi), Seg će morati da se izbori sa gomilim problema koji čine deo njegove svakodnevnice. Sam Kandor je poprilično neveselo mesto za život. Gradom gvozdenom pesnicom vlada okrutna teokratija koju predvodi verska figura poznata kao Glas Raoa (Blejk Ritson), a vladajuće plemićke porodice daju sve od sebe da se, kako znaju i umeju, uklope u prevrtljivi politički sistem. Veksovi uz pomoć političkih manipulacija, Zodovi slepom odanošću svom vojnom pozivu.
Kuća El je iz tog sistema prognana nakon pogubljenja Segovog dede Vala (Ijan MekElini) koji je prekršio verske zakone ukazujući na opasnost koje predstavljaju vanzemaljski oblici života (Elovi baš nemaju sreće sa nepoverljivim organima vlasti), a na Segu je da spašavajući svet osvetla porodično ime, izbegne manipulacije korumpiranog sudije Darona Veksa (Eliot Koan) i i osvoji srce mlade pripadnice kandorskih bezbednosnih snaga Lajte Zod.
Ipak, serija ulazi u punu brzinu tek kada se negde na polovini sezone u Kandoru pojavi još jedan kultni negativac, general Dru Zod, kriptonski patriota genocidnih namera koji ovaj put postaje nevoljni saveznik kuće El u borbi protiv zajedničkog neprijatelja. Međutim, kao što se može pretpostaviti, Zodovi motivi su daleko komplikovaniji nego što se čine na prvi pogled.
Šta ako bi dete poželelo da bude nešto više?
Nažalost, serija je uprkos ovoj solidnoj premisi nije uspela da prevaziđe svoja ograničenja. Uz sve dobre namere, tim scenarista koji je okupio Gojer je ovde daleko izvan svoje lige, a sporedni zapleti koji čine „meso“ serije po kvaltitu mnogo više naginju na stranu „Zvezdane kapije” a mnogo manje ka „Igri prestola” (čiju svemirsku verziju autori misle da pričaju). Likovi su tu uglavnom da nas informišu o stvarima koje guraju radnju dalje dok njihova karakterizacija ostaje nedorečena.
Seg je hrabar, ali pomalo nagao i tvrdoglav. Lajta je plemenita, ali je spremna da uradi sve kako bi ispunila svoje pravedne ciljeve. Daron je pohlepno smeće. I to je sve. Izuzetak predstavlja general Zod, kog je zapravo jako teško loše napisati, a Kolin Salmon nam portretiše jednu moralno sivu i proračunatu verziju lika koja je u suštoj suprotnosti sa ranijim tumačenjima Terensa Stampa i Majkla Šenona.
Drugi lik koji bih izdvojio je Nisa Veks, ćerka korumpiranog Darona Veksa i potencijala „treća noga“ u Segovoj i Lajtinoj poprilično malokrvnoj vezi. Sam Nisin lik je pomalo stereotipna „loša cura“ koja kako vreme odmiče otkriva da na svetu postoje stvari bitnije od ličnih interesa, ali je čak i tako daleko najzanimljiviji deo Segove družine. Ovome svemu ne odmaže ni činjenica da je Volis Dej, koja je tumači jedno od najlepših lica koje sam u skorije vreme imao prilke da vidim na TV-u (a i pristojna glumica pride).
Pitanje vizuelnog doživljaja serije nije ništa bolje. Neki od kostima (Strelci) i specijalni efekti upotrebljeni na Brejniaku izgledaju dobro, ali već nakon pola sata, kada likovi deseti put protrče u svojim svemirskim kožnim jaknama pored ista četiri stuba koja treba da predstavljaju kandorsku ulicu može se primetiti da finansijska ograničenja koja je SyFy postavio pred svoj tim nisu dopustila da Gojerove epske ideje adekvatno budu prenete na ekran.
Međutim, sve ovo bi bilo daleko podnošljivije da je serija bar malo zabavnija. Gojer, iako je samo delimično učestvovao u pisanju scenarija, ostavio je veoma snažan pečat na ton serije. Kao i njegove prethodne adaptacije DC materijala, „Kripton” je opterećen sopstvenim značajem, ozbiljnošću i potrebom da materijal bude prizemljen. Ovo je potpuno u redu, ali jedino ako je sam materijal dovoljno kvalitetan da na svojim plećima iznese ovako teške koncepte. U slučaju „Kriptona” , gledanje dugih deset epizoda u kojima nema Olivera Kvina i Berija Alena da svako malo uskoče na ekran i pobiju se sa nekim ume da bude naporna rabota.
U ovakvoj podeli karata, kao najjači adut „Kriptona” lagano se izdvojilo građenje sveta. Gojer ovde koristi priliku da nastavi priču koju je započeo u „Čoveku od čelika” i prikazuje nam jednu posrnulu civilizaciju koja odbrojava svoje poslednje dane.
Međutim dok su u filmu kao uzrok propasti kriptonske civilizacije izdvojeni eugenika i odsustvo inovacija, ovaj put dobijamo poptuniju sliku i vidimo Kripton kao planetu prokletu razorenom klimom, teokratijom, nepotizmom, strahovitim klasnim razlikama i političkim previranjima. Mesto gde je Brejniak samo jedno od mnogih zala. Na kraju, nisam imao ni malo problema da poverujem da Segov svet nezadrživo srlja u jamu koju je sam sebi iskopao, što nije uvek slučaj sa adaptacijama priča o Supermenu. Poželeo sam da otkrijem još.
Na mom svetu „S“ označava nadu
Kada se sve sabere i oduzme, ne mogu da pobegnem utisku da je „Kripton” serija koja je će jako teško pronaći svoju publiku. Ukoliko ste fan Čoveka od čelika, vrlo brzo ćete primetiti da, iako očijuka sa nekim idejama iz filma (npr. Kodeks građana), serija neće na smislen način proširiti svet Kavilovog Supermena (osim ako ne pronađete maštovit način da sebi objasnite to što Zod nema izvesne tegobe u predelu vratnih pršljenova).
Poštovaoci nacrtanog predloška bi sigurno cenili ovaj otklon da serija vizuelno i tonalno ne prati Snajderovu i Gojerovu turobnu sliku Supermenovog sveta koja je svojevremeno dobila dosta kritike. Ljubitelji superherojskih serija će teško naći za shodno da u svoj prebukiran raspored dodaju još jedno ostvarenje koje nema pretereno svetlu budućnost, a slučajni gledaoci koji nisu upoznati sa Supermenovom mitologijom, ovde nemaju šta da traže.
Ukoliko pak, kao i iskreno vaš, imate urođenu potebu da pročitate/pogledate sve što ima zalepljeno ogromno „S“ na sebi, a niste previše zahtevan gledalac, nemate ništa da izgubite dajući seriji šansu (osim deset sati života). Kripton je, vrlo simbolično, podlegao problemima koji su se od začeća nalazili u njegovom jezgru, ali i pored toga, ne može se reći da na njegovoj razorenoj površini nema zanimljivih stvari.
Svet u kome se odvija radnja je intrigantan i dobro realizovan, Brejniak, iako nije ni izbliza dovoljno iskorišćen, je konačno dobio svoju prvu (dobru) igranu adaptaciju, likovi ostavljaju mesta za napredak, a klifhenger sa kojim je završena prva sezona garantuje da nastavak neće tapkati u mestu. Takođe, autori najavljuju da ćemo u nastavku imati prilike da vidimo i pripadnike Zelenih fenjera, tako da eto još jednog razloga za radovanje.
Ono šta je meni lično najviše zasmetalo u seriji i gde bih najrađe želeo da vidim korekciju je odsustvo zanimljivih likova koji će nam na pravi način prikazati humanost i emocije koje očekujem da vidim u jednoj sagi o kući El. Bez obzira na okolnosti u kojma se odvijaju, dobre priče o Supermenu su u svojoj suštini uvek priče o osobama koje snagu da savladaju prepreke pronalaze u sopstvenoj ljudskosti. Ovo ne mora biti izvedeno na uštrb mračnog tona ili integriteta priče koji nam autori pričaju. Krstarica Galaktika je to uradila bez problema, a ona je došla iz iste kuhinje.
Ko zna, ukoliko scenaristi nauče nešto iz svojih grešaka i shvate da dobri protagonisti guraju radnju napred i čine je interesantnom a ne obrnuto, možda i dobijemo seriju koja će zaista pronaći svoje ja i ispuniti ogroman potencijal koji Supermen i njegova mitologija pružaju. Ako nešto sigurno znamo o Kriptonjanima, to je da se neće predati bez borbe.