Iako se nekad čini kao da kritičari ulaze u bioskopsku salu sa a priori negativnim stavom, mislim da nema niti jednog kritičara koji se nada da će film koji ga čeka biti gori od onoga šta je očekivao! Sa druge strane, prosto se zna koje su tendencije određenih filmova, pa je nemoguće ulaziti na projekciju filma bez izvesnih očekivanja, bila ona negativna ili pozitivna. Liga pravde (2017) je film za koji su očekivanja bila izuzetno niska! Tom filmu ništa nije išlo u prilog, i činilo se kao da je nemoguće da dotakne još dublje dno od onog koje je Betmen protiv Supermena dotakao pre njega. U tom smislu svakako nije, iako se oseti ozbiljna montažerska intervencija, mnogo je blaže od BvS: Zora pravde (2016), ali film uspeva da razočara na totalno drugačiji način… time što je bolno prosečan!
Ono šta mi celu stvar čini čudnijom i komplikovanijom prilikom sabiranja utisaka o filmu, je to što se nekako osećam kao papagaj kada su u pitanju ovi filmovi. Iste zamerke i konstruktivne kritike ponavljaju iz filma u film! Ali hajde da idemo po nekom redu. Pre svega, da li je bolji od Odreda otpisanih i Zore pravde? Da, u onom smislu da ne deluje kao da ga je sastavljalo dete koje ima problema sa pažnjom, ali zato film kompletnu publiku tretira kao da su deca koja nemaju ni trunku pažnje. Ako stripovi i animirani filmovi ne tretiraju publiku na taj način, zašto to rade u filmovima? Liga pravde je korak unazad ka vremenima Betmena i Robina (1997), što ukoliko jeste namera – blago njima, ali trenutno stanje DC filmova ne ostavlja prostora za takvu naglu promenu tona! Ove verzije likova su smeštene u svet koji obiluje „mračnim“ momentima, a teme kojima se bave uopšte ne gaje porodične vrednosti već su teme granično “egzistencijalne” (Čudesna žena je izuzetak). Ovakvo usiljeno dodavanje bezveznih fazona može samo da vređa bazu fanova koju su uspeli da okupe oko ovih filmova (bez obzira na godine). U tom smislu, zaplet i struktura ovog filma više odgovaraju crtanom filmu, a ne jednoj „ozbiljnoj“ Holivudskoj produkciji! Najverovatniji izvor tog gubitka identiteta je Džoš Vidon, koji je otprilike u maju ove godine pozvan od strane studija da nadgleda post-produkciju ovog filma i ako bude potrebe, dosnimi još scena. Vest koju su fanovi, uglavnom, pozitivno ocenili. Bilo je onih koji su se bojali da će Vidon razblažiti Snajderov cinizam, ali su ljudi mahom dobro odreagovali na Vidonov dolazak s obzirom da je imao buran rastanak sa Marvelom pa je onda to suparnišvo još više bujalo. Niko nije obraćao pažnju na rane naznake haosa koji će nastati, jer potrebno je samo virnuti u Vidonov odbijeni scenario za Čudesnu ženu koji je, po mnogima, junakinju tretirao kao predmet, a ne osobu, kao i njegova dva filma o Osvetnicima, da bi se uverili da to nije najbolja ideja. Celu situaciju čini gorom to što se Snajder u potpunosti povukao, u sred post-produkcije filma koji je već bio previše dosnimavan i menjan. Prvobitna zamisao bila je da se klice izvesnih narativnih linija uspostave u Zori pravde, a da onda Ligu pravde snime kao dva filma gde bi prvi film bio okupljanje družine, a Supermena bi verovatno dobili pred kraj tog filma i bio bi spreman za treći film u trilogiji. Na ono šta bi nas čekalo upućuje Flešovo pojavljivanje u Zori pravde kao i Betmenov košmar i još mnogi drugi, manje očigledni momenti. Momenti koji nisu dobili svoju naplatu u ovom filmu jer su, zbog loših reakcija odmah odustali od plana i film počeli da menjaju i rešili da spoje dva filma u jedan. Prva ruka Snajderovog filma, bila je puštena na test projekciji negde na leto i navodno je trajala tri sata. Publika na toj projekciji nije najbolje odreagovala na tu verziju pa je Vidon dobio zadatak da ubaci malo humora u film i svede ga na neku manju minutažu. Film koji je sada u bioskopima traje dva sata, što će reći da su u periodu od leta do novembra snimili scene sa celom glumačkom postavom koje su prosute po celom filmu, i taj film opet ima sat vremena manje nego prvobitna verzija!
Sve ovo, je bilo previše očigledno i u samom bioskopu, i razlog zbog kog sve ovo spominjem je zato što mislim da poznavanje pozadine ovog filma pre njegovog gledanja, zapravo obogaćuje iskustvo (na jedan čudan mazohistički način). Bilo mi je izuzetno zabavno teoretisati u glavi koje je scene snimio Snajder a koje Vidon. Jedan od prvih indikatora stvari koje je Vidon snimao je svakako gornja usna Henri Kavila, koji je bio obavezan ugovorom da ne sme da obrije brkove dok radi na drugom filmu, pa su morali digitalno te brkove da odstrane. Nadao sam se da neće biti toliko preočigledno, ali stvarno jeste, i ne pomaže što je to prva stvar koja nas dočeka u filmu. Dalje od toga možemo videti grublje poteze četkicom, kao na primer, načini na koji su pojedine scene osvetljenje, kako su sekvence snimljene, jer kako smo govorili u prethodnom članku Snajder je na ovim filmovima primenjivao izvestan polu-dokumentarni stil snimanja, dok je Vidon ovde pokušao da imitira starog Snajdera i izuzetno je primetno i usiljeno. Vidi se da je Vidon prvobitno dodao scene koje je trebalo da učine Supermena simpatičnijim, zatim scene koje razbijaju napetost humorom, a onda scene koje je trebalo da razrade ljubavni odnos Lois i Klarka, kao i Dajane i Brusa, ali samo su ispale granično šovinističke… kada ukačimo koje scene jeste snimio on, lako je ići u šire spekulacije, a moja spekulacija je da je Vidon prepravio skoro pola filma! To se najbolje vidi za vreme akcionih scena gde se u izvesnim trenucima gubi geometrija prostora, a Henri Kavil čas ima normalnu usnu a čas je… presmešna. Scene gde očigledno Gal Gadot nije bila prisutna, pa su snimane sa njenom zamenom… Ne bih previše pažnje da posvetim ovim aspektima filma, ali ovo je fascinantno loše. Kada sam čuo rane utiske ljudi koji su film gledali, svima je film delovao ujednačeno, što mi je bilo začuđujuće jer sam bio svestan svih onih produkcijskih problema, ali je postalo jasno kada sam film gledao. Film je delovao ujednačeno jer su, malo po malo, seckali Snajdera i ubacivali Vidona, izbacivali digresije i ostavljali suštinu, da je posle svega ostao jedan krajnje prosečan film bez ikakve ambicije i duše.
Ono šta najviše boli, je što postava jeste interesantna. Lik Viktor Stouna (Kiborga) deluje izuzetno zanimljivo, ali je upoznavanje sa njim svedeno na jednu ekspozicionu scenu od pet minuta. Slično se može reći i za Fleša, dok je Akvamen prošao najgore po tom pitanju. Ben Aflek i Gal Gadot daju sve od sebe da inače loš scenario izdignu i učine svoje likove barem malo simpatičnim, ali ne može to biti dovoljno. Džonatan K. Simons i Ejmi Adams su strahovito izostavljeni u ovom filmu. Predpostavljam da su imali nešto veće i drugačije role u prvobitnoj verziji filma, ali da su im uloge osakaćene kako bi sabili film u dva sata. U slučaju Džej K. Simonsa, očigledno je da su vizualno dinamičniju (Snajderovu) scenu koja je bila i u trejlerima prebacili na kraj filma, a umesto nje dosnimili novu koja je više ekspozitorna. Ovo otvara prostor za još veće spekulacije oko toga koja je namera iza pojedinih stvari u filmu. Stepenvulf (Steppenwolf) je iznenađujuće tanak, jedan od najlošijih negativaca u Holivudskom filmu zadnjih nekoliko godina sigurno! Dumzdej je bio loše ekranizovan ali ovo nekako uspeva da bude još gore jer je do te mere obično da scene u kojima je nemaju apsolutno nikakvu težinu. Činjenica da je lik u suštini ceo kompjuterski generisan ne pomaže ni malo, jer je posao na animaciji očigledno otaljavan. Iako su Novi bogovi bili implicitno najavljeni u već pomenutom, Betmenovom košmaru, ovde toga nema ni u najavi. Takođe, nema na vidiku ni objašnjenja Flešovog pojavljivanja u Zori pravde, a pretpostavljam da ga nećemo ni dobiti. Štimung čitavog filma ostavlja utisak nekih ranih dvehiljaditih, ne samo u smislu loše kompjuterski generisanih likova već i zbog kompleksnosti pripovedanja ovakvih priča. U svakom od prethodnih DC filmova mogli smo da nađemo izvesnu dozu društvenog komentara i simbolizma iza same žanrovske postavke, nekad je to delovalo kao preterivanje ali je bilo nekog pokušaja. Ovde su ili digli ruke od toga, ili je sve to isečeno u potpunosti, a nije da nema mesta. Na trenutak je delovalo da će imati izvestan konflikt po pitanju uloge tehnologije u društvu, što zbog načina na koje će pokušati da ožive Supermena (svi smo znali da se vraća u nastavku, tako da nije spojler), što zbog samog lika Kiborga. Ali ništa ne urade sa tim, već urade nešto što bi trebalo da bude tabu… ožive Supermena. I osim što ima jedna scena gde je delimično zbunjen (što je vrhunac filma), film preko te činjenice prelazi kao da se ništa naročito nije ni dogodilo. Možemo reći da je ovaj film više o timu kao porodici nego o većim društvenim problemima, ali to pre svega ne ide u kontekstu uvodne špice koja podeća na špicu iz Nadzirača (Watchmen, 2009), ali nema smisla ni u okviru univerzuma koji je Zek Snajder postavio sa Čovekom od čelika (2013); a to je da su ovi filmovi smešteni u naš svet i da su kao takvi uvek komentar na njega. Ovde toga nema, već je pred sam kraj filma naracijom usiljena priča o porodici, u filmu o likovima sa kojima smo inače proveli jako malo vremena i koji se međusobno slabo poznaju. Moja pretpostavka je da je to studio tražio od Vidona da dosnimi takav kraj. Osim toga, film je izuzetno epizodičan, u onom smislu u kom imamo iscepkane deliće od po pet minuta kroz koje uspostavljamo likove i lokacije, što sve treba da vodi ka krajnjem okršaju. Supermen, ako izuzmemo problem sa brkovima, potpuna je suprotnost onome kakav je bio u prethodnim delovima. Film počinje sa kadrom koji je neka devojčica snimila na telefonu gde se Supermen ponaša zapravo… kao Supermen. Nema depresivnog Čoveka od čelika već je ovde on dobro poznati simbol nade, što je opet Vidonova intervencija koja nema smisla u kontekstu Čoveka od čelika (2013) i Zore pravde (2016). Jeste da je taj prelaz mogao da se uradi veštije a ne samo da se naprave blesavi; ali bolje ikad nego nikad. Ostali likovi, takođe, imaju momente u kojima kao da su doživeli amneziju, pa imaju maglovito sećanje radnje prethodnog filma (kad bolje razmislim, ceo film je takav a ne samo likovi unutar njega), i to opet pokazuje koliko malo petlje zapravo ti ljudi imaju da nisu u stanju da se drže onoga šta su uspostavili, već se konstantno igraju mačke i miša sa publikom, pokušavajući da im se dodvore „ispravljanjem“ starih grešaka.
Da sumiramo, film kao takav je legendarno loš! U isto vreme uspeva da bude bolji od svojih prethodnika, a opet nekako uspeva da me više iznervira i izbaci iz takta jer što više razmišljam o njemu, sve manje mi se sviđa. Jeste da film nije mračan do te mere da ništa ne može da se vidi, jeste da nijedan lik nije iritantan kao Džejsi Ajzenberg u BvS, da nema zapleta koji je bez potrebe zamršen kako bi pojedinim likovima dali šta da rade i veštački generisali konflikt i društvenu kritiku, i da ovaj film nema vrhunac koji spektakularno pada u vodu kao „Spasi Martu!“ vrhunac u Zori pravde ali… ovaj film nema skoro ništa! Osim par gegova i po koje interesantne sekvence, ovaj film skoro pa nema ništa. Jeste, uspeva da u lik Supermena udahne malo optimizma, tim je oformljen i hemija među članovima se oseti… Ali je sam film bez ikakve ambicije. „Betmen protiv Supermena: Zora pravde“ je film koji, iako zaista jeste loš, takođe film koji je pucao na veliko. Koji ima sebi svojstven i autentičan autorski pečat (što može biti i pozitivno i negativno)… Film koji je možda imao previše ambicije. Ovaj se, sa druge strane, toliko bojao neuspeha da je ostao samo prosečan i isprazan. Možda jeste gledljiviji za gledaoca koji ne obraća pažnju, ali bih čak i takvima preporučio da film sačekaju kada bude u digiralnom formatu, jer potrošiti preko četiri stotine miliona na produkciju filma, pa onda još stotinu za marketing, da bi publika plaćala duplo skuplje karte za 3D projekciju filma poput ovog je čista prevara! Jedina pozitivna stvar u vezi sa ovim je da su napokon prošli tu prvu fazu okupljanja tima. Pošto su ovde raskrstili sa prethodnim filmovima skoro pa u potpunosti, nadam se da ove likove čekaju bolji dani. U suprotnom, ne vidim poentu jer očigledno više troše nego što zarađuju.