„Hej, hajde da odemo do paba, biće žurka.“
„Može“, rekao je dok je srknuo još jedan gutljaj piva.
„Da, ali moramo da se kostimiramo“, odgovorio mu je.
„Zašto?“
„Pa zato što je Noć veštica.“
Već sam video, u njegovim očima taj ljutiti plamen kako se rasplamsavao i kako se zahukvavao sa njegovim govorom. Bio je pravoslavac po potrebi, iliti što ih moja žena zove PPP, a čim je počeo da trabunja kako je sve to „njihovo“ i da sam ja (ružna reč) i da smo svi mi koji to pratimo (još jedna ružna reč).
„E, ali deliće besplatno piće za sve koji dođu pre 22 h.“ I naravno, pristao je odmah.
Ovo je samo jedan od odgovora koji sam dobila kada sam radila istraživanje o Noći veštica. Jedna devojka je spomenula kako joj je taj dan slava, i da bi želela da se maskira, i kako ove godine planira sigurno, jer joj je sve to zanimljivo. Ima onih kojima ovaj praznik nije toliko interesantan, ali im je sasvim u redu – Neka ga oni slave, ja neću.
Bilo je i nekoliko oduševljenih, i manje oduševljenih. Oduševljeni kažu – Obožavam taj praznik, slavim ga jer ima dosta zanimljivih običaja i zabavno mi je to maskiranje. Manje oduševljeni kažu kako im je ponekad zabavno da se maskiraju (I to samo ako ima neka žurka), ali ono što je najzanimljivije jeste da većina baš tu zastaje sa odgovorom. Odnosno, sa odgovorom na pitanje – A zašto se oblače kostimi?
Ali istorijske činjenice i slično je možda još i za zanemariti, ali mišljenja kako je sve to „njihovo“ i kako se sa tim podriva sve naše, i kako je sve to nešto sa čim se „peru mozgovi“, dovodi do zaključka da ima i ljudi koji su uplašeni da ovaj praznik može i da naruši naš identitet, što sam i otvoreno čula od jednog dečka.
„Ma pusti me, šta ti ja znam o tim vešticama”, rekao je jedan simpatični deka i nasmejao se.
Ali onda sam ga pitala da li želi da sazna nešto. Bila sam pomalo iznenađena kada je rado pristao.
“To je praznik koji potiče još od starih Kelta.”
Deda se skoro zagrcnuo.
“Ma nevera. Daj šta pričaš to?”
“Ali zaista, ovaj praznik se kod starih Kelta nazivao “Samhain” i njegov glavni cilj je bio da se oteraju zli duhovi. Ljudi su se kostimirali u nadi da će uplašiti te zle sile od kojih su zazirali, i nadali se da će ih preduhitriti pre nego što oni dođu da ih zaposnu ili da ih nešto još gore. Palili su velike lomače, u nadi da će vatra da im pomogne.”
“Pa zašto si onda maločas rekla da je to kao Nova godina za veštice?”
“Pa zato što jeste. Kelti koji su živeli u raznim predelima Evrope, uglavnom na oblasti današnjeg Ujedinjenog Kraljevstva, Irske i Francuske, slavili su svoju Novu godinu prvog novembra. To im je predstavljao kraj žetvene sezone, i početak hladne zime. I upravo zato su je povezali sa smrću. Ali, su verovali da noć pre Nove godine, veo koji postoji između sveta mrtvih i živih bude podignut.”
“Eh, a ja mislio da su ti Kelti pametni. A oni terali duhove. Znači Noć veštica je zapravo prastaro sujeverje.”
“Pa da. A imali su oni još sujeverja, posebno za taj dan. Smatrali su da njihovi sveštenici i Druidi mogu da iskoriste energiju tog dana kada je veo podignut, pa su proricali budućnost. Nekad im je to bilo ono što ih je držalo smirenim u toku hladnih zimskih dana. A kada bi čitava ceremonija bila gotova, oni bi oblačili svoje kostime, koji su se sastojali od kože ili glava životinja, i ponovo bi palili lomače.”
“Čekaj, pa kako je običaj ostao živ ako je bilo toliko davno, posebno sa svim ratovima koje su Kelti vodili?”, deda se već blago namrštio na moju priču. Imao je želju da pronađe eventualnu, da je tako nazovem, grešku, što mi je kasnije i priznao. Nadao se da će ipak iskupiti svoje neznanje o prazniku, time što će se voditi starom pričom (o “ispranim mozgovima”).
“Rimljani su imali slične praznike, jedan za drugim. Prvi je imao sličnu tematiku, obeležavali su svoje mrtve, i odavali im počast, a već sutradan su imali slavlje povodom rimske boginje voća i drveća. Taj dan su zvali Pomona, a kako su se Samhain i Pomona pomešali, tako je u keltskom prazniku ostala rimska tradicija sa jabukama. Deca (uglavnom!) se okupe oko velikog krčaga sa jabukama, gde one plutaju, a deca imaju zadatak da ih samo zubima uhvate. Nije dozvoljeno igranje sa rukama, zato se ponekad može i videti kako su nekima ruke vezane.”
“I kako je onda Katolička crkva od svega ovoga napravila njihov praznik?”
“Papa Bonifacije IV je proglasio dan “svih svetih” za Katoličku crkvu. Prvobitno se slavio trinaestog maja, da bi nešto kasnije, Papa Grgur III izabrao prvi novembar. Kako se hrišćanstvo širilo među Keltima, a i kako je Crkva nekoliko puta menjala datum, smatralo se tada da je to bio njihov pokušaj da zamene keltski festival sa sopstvenim. Ipak, i katolički praznik se slavio na izuzetno sličan način kao i keltski.”
“Pa stani – ovaj praznik je najzastupljeniji u Americi, zar ne?”
“Da, ali tamo je došao zahvaljujući kolonizaciji. I kako se postepeno mešao sa Indijanskim tradicijama i običajima, polako su počeli da prave javne proslave, gde se slavio kraj žetve. Onda bi pričali strašne priče i spominjali svoje mrtve. Do 19. veka Noć veštica još uvek nije bio praznik kakav je poznat danas. To se zapravo desilo u 20. veku, nakon Velike depresije.”
“Zašto? Kakve veze ima ekonomska situacija sa tradicijom?”
“Ima. Deca su u to vreme u Americi, tačnije tinejdžeri smatrani problematični, što zaista i u većini slučajeva jeste bila istina. Onda su smislili nešto slično našem korinđanju. Išli su od kuće do kuće, u potrazi za slatkišima, koje bi iskamačili od njihovih domaćina govoreći im: “Trick or treat!”
Nešto kao kada i mi za Badnje veče kažemo :”Ako nećeš dati, ja ću Božić oterati!”
“Šta? I oni korinđaju?”, deka je stao zaprepašćen.
“Pa ja nisam zapravo ništa znao o ovom prazniku. Još ja sve “propaganda”, a ono ispade da se smire deca iz čega je izašlo sve ovo što je danas.”
“Pomoglo je i dosta kada su irske izbeglice naselile Ameriku. To je dodatno pospešilo ubrzanu popularizaciju praznika. Danas, posle Božića, ljudi u Sjedinjenim Državama potroše najviše novca na Noć veštica.”
“Ja sada ne znam šta da kažem. Iako nisam pristalica ovog praznika, mislim da sam dobio drugačiju perspektivu svega. Čekaj dete, da sve sažvaćem.”
A da deku ne bih dodatno porementila, nisam mu spomenula kakvi se sve to kostimi mogu pronađi u Americi. S obzirom na količinu novca koju neki ljudi potroše na isti, može se reći da često imaju spektakularne kostime. Ali ove godine nećemo spominjati druge, osim onih koji su proglašeni najjezivijim kostimima.
Poznata manekenka Hejdi Klum, svake godine obeleži Noć veštica sa izuzetno skupim, ali i poprilično jezivim kostimima. Jedne godine su je uvela dva doktora, sa krvlju po svojim mantilima, a kada su otkrili čaršav, videli smo je kako leži kao telo kome je sva koža skinuta. Pored nje, mnoge poznate ličnosti rado dele na svojim Instagram profilima sve vezano za Noć veštica.
Ali, kostimi koji su proglašeni najboljima definitivno jesu – iz filma “Testera”, zatim i klovnovi, kojih se pored dece, u Americi boje i odrasli (imaju čak i fobije od njih – KOULROFOBIJA).
A kada se uzmu u obzir “realniji strahovi”, tada apsolutnu pobedu nose kostimi srednjevekovnog doktora koji je lečio kugu. A usled popularizacije strašnih časnih sestara, zahvaljujući trendu u horor filmovima, još jedan pobednik može biti kostim strašnog kaluđera ili kaluđerice.
I naravno, oni uvek popularni – prinčevi, princeze, vile, vilenjaci, kraljevi, kraljice i naravno – veštice!
A kad sam bila manja, obožavala sam da gledam film “Halloweentown”, što je zapravo jedan presladak film za decu. Ali, ukoliko vam je stalo da se to veče dobro uplašite, preporučujem vam “Halloween”, koji imate u čak nekoliko delova. Mada, ja sam ove godine saznala da mi je jedna draga osoba nikada dosad nije gledala “The Addams family”, što je jedan od filmova koje jednostavno morate pregledati. U ovu kategoriju, može se staviti i film “Hocus Pocus”. A da dalje ne bih dužila, uvek je pun pogodak za ovo veče bilo šta iz režije Tima Burtona ili Hari Poter.
Ipak, ukoliko više volite da stvarate filmove u sopstvenim glavama, onda su moje preporuke “Keri”, od Stivena Kinga ili “Neobični slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda”, Robert Luis Stivenson. Ipak, Noć veštica kao takva se kroz književna dela nešto slabije provlači, ali na našem jeziku nema toliko knjiga u kojima možete pronaći elemente ili običaje iste. “Ulica straha – Žurka na Noć veštica”, od R. L. Stajna, s tim da ova knjiga po kategorijama pripada knjigama za decu, tinejdž knjigama, iako joj je glavni žanr – horor!
Noć veštica je praznik za koji se u Srbiji itekako zna i često i slavi. Neki gradovi, poput Novog Sada i Zrenjanina su nekoliko puta imali proslave istog u svojim lokalima. Ali ono najbitnije jeste shvatiti, da svaki praznik, vredi slaviti. Jer svaki praznik je deo ogromne istorije, kulture i ljudi. Naših predaka. Možda ne direktnih, ali svejedno, predaka. A možda baš to, ako svako od nas iskaže dovoljno poštovanja da istraži druge, ili kad već moram da upotrebim tu reč – tuđe praznike, možda i otkrije da i nismo toliko različiti. Ili to romantičar u meni govori. Ali bitno je slaviti i poštovati!