Nemo je posmatrao pozorišnu predstavu koja se pred njim odigravala. U početku veoma tiha, odvijala se samo kroz pokrete glumaca. Mimikom su naglašavali osećanja u čijoj su vlasti bila njihova tela, kao slova priče koja se mora ispisati pred publikom. Postepeno, zvučnost predstave se intenzivirala. Noge su udarale o daske pozornice besnije, tela su padala uz tup i prodoran zvuk, grebući i čupajući jedno drugo uz cviljenje i krikove besa, potom se opet grleći i spavajući na hrpi kao da su ih pripremili za spaljivanje.
Mogao se zakleti da i sam spava, da je sve to san, ako ni po čemu drugom, onda po odsustvu iznenađenja i vanrednoj pomirenosti sa svakim prizorom, koji bi mu u budnom stanju izazvao lupanje srca i nepoželjno uzbuđenje. Ali se iz tog sna, ako je bio san, nije mogao probuditi, isto onako kako se čovek nikad ne može probuditi iz jave.
U jednom trenutku spoljni prostor je počeo neosetno da se menja, i gomila u belo odevenih devojaka sa bine odvedena je, laganim i svečanim korakom, pred zidine ogromnog zdanja. Na čelu ove čudno mirne kolone smernih devica, lomnih kao klasje, nalazili su se sveštenici u odori, pod kukuljicom; hodali su sa rukama sklopljenim pred sobom, mrmljajući nerazumljive molitve. Povorka nije imala čuvare koji bi upravljali njenim kretanjem ili sprečili nečije bekstvo, pa ih je bez ikakve bojazni pratio, nesvesno usvajajući ritam kojim se nema procesija kretala. Ruka sveštenika lupnula je zvekirom o drvenu oplatu velikih i gvožđem povezanih vrata. Vratnice zamka su se raskrilile i devojke su, jedna po jedna, nestajale u njegovoj unutrašnjosti iz koje se širio zlokoban mir, tišina skopčana sa odsustvom svakog života i radosti, rađanja i obnavljanja. Ušao je kao poslednji član povorke, spustivši samo malo glavu ne bi li na taj način odagnao svaku sumnju u neophodnost i njegovog prisustva.
Znao je i bez da mu iko kaže da u toj tvrđavi živi Minotaur. Zidovi u unutrašnjosti bili su od veoma velikih blokova grubo tesanog kamena; zamak je izgledao kao jedan od onih čiju gradnju niko ne pamti, koji su oduvek tu, zaprepašćujući svojom nepromenljivošću. Tu i tamo na zidovima se mogla razaznati poneka lobanja; to i nije bilo tako neočekivano i nije ulivalo toliku jezu koliku bi, verovatno, pronicljivo oko otkrilo u vazi sa cvećem ili možda kolevci, da je nečeg takvog moglo biti u nekom uglu zavijenih hodnika. Bilo je ovo mesto žrtvovanja, imalo je svoju dobro poznatu svrhu, i niko nije postavljao suvišna pitanja, niko nije tražio da se priča ublaži, zataška ili pred svima potpuno zataji.
Znalo se da sveštenici imaju neke veze s Minotaurom, bićem koje sem njih niko nije mogao videti, osim devojaka odabranih za žrtvovanje jednom u devet meseci, ali se nijedna od njih nije vratila da ispriča nešto o njemu i zamku. Sveštenici su bili tu da Minotaura hrane, tumače njegove potrebe, drže ga zatočenog unutar zamka nikome o njemu ništa ne govoreći, osim najpotrebnijeg, pravdajući sve to zavetom jednom zauvek sklopljenim sa silama koje održavaju ovaj svet. Smisao žrtve mogao je biti filozofska tema za raspravu u nekoj od kultura koje su odbacile stare rituale, ali mu je nešto govorilo da su te kulture odavno propale i opstale samo one koje su se vratile starom, moćnom, veličanstvenom životu iz dubina prošlosti.
Sveštenici nisu dozvoljavali da Minotaur posumnja u svoju svetu misiju. Njegov bi izlazak iz zdanja u kome se mahnito kretao, izluđen od samog sebe i bezbroj hodnika u čudnom rasporedu, mogao značiti prihvatanje zakona ljudi, odbijanje da se vrši zadata služba, potpuno izneveravanje sopstvene sudbine. Isto je bilo i sa ljudima van zamka; njima nije bio dozvoljen ulazak u hram žrtvovanja, da ne bi saosećali sa Minotaurom, spoznali težinu njegove žrtve, a ne samo onih njemu žrtvovanih, shvatili da je on oruđe u rukama drugih a ne moćno božanstvo koje, zadovoljeno, garantuje rodnu godinu i naklonost čitavog univerzuma.
Nije postojao jezik kojim bi ljudi sa njime mogli govoriti; sveštenici su bili ti koji su se pobrinuli da se taj jezik nikad ne uspostavi. Zvali su to stanje harmonijom, ona je sasvim počivala na nerazumevanju.
Slika sna ponovo se neosetno promenila odnevši ga iz tvrđave pre početka svetog rituala. Obreo se na ulici senovitog grada, tužnog i naizgled pustog, iako su se njime kretali ljudi i vozila. Izgledalo je kao da je sve sasvim u redu, osim što je iz svega isisan život, pa se samo duhovi kreću po inerciji, održavajući privid, trudeći se da opstane forma. Po uzoru na Minotaurov dom, napravljeni su u celoj zemlji veliki gradovi, čudno zavijenih ulica, kuća od grubo klesanog kamena, visokih i nerazumljivih zidova, i mostova koji spajaju mesta svima nepotrebna. U svakom gradu jednog su proglasili Minotaurom, zatvarali ga u najvišu zgradu sa kulom, i njemu su donosili žrtve svakih devet meseci. Ljudi su instinktom znali da je najgore što može da im se desi za života bilo upravo to – da ih izaberu za Minotaura. Svi su radije podnosili ulogu sveštenika, anonimnog građanina, pa čak i žrtve. Biti odvojen od drugih, silom naučen jeziku koji niko sem tebe ne govori, nateran na večitu samoću prekidanu samo ritualnim krvoprolićem – sve je to bilo suviše teško za nejake naraštaje koje je duhoviti istoričar nazvao Narodom Senki.
Da bi Minotaur mogao da prihvati žrtve, sveštenici su obrazovali i njegovom jeziku naučili poseban soj pesnika, zaduženih da u svojim spisima opevaju bezvrednost postojanja i besmisao života u zajednici. Niko sem Minotaura nije čitao njihove spise. Neke od tih knjiga govorile su o potonulim civilizacijama sa kojima je nestalo sve što je bilo vredno; iz toga je Minotaur morao da zaključi da je princip po kome sve funkcioniše takav da ono najbolje uvek prvo mora da strada. Sve što je lepo nastajalo je iz Haosa, i u Haos se moralo i vratiti; bila je to svima očigledna cena lepote.
Najednom, ulogu posmatrača koju je u snu imao, snu tako nametljivom da ga nikako nije mogao razbiti, zamenila je sasvim druga uloga. Postalo mu je jasno da je upravo on taj koji je izabran za Minotaura. Užas je preplavio čitavo njegovo biće, osetio je kako mu se telo napreže u pokušaju bekstva iz nove kože, tvrde i hrapave, kao da je i sama načinjena od grubo tesanog kamena. Zatim su veoma brzo krenuli da se ređaju njegovi dani, vrtoglavo i nezaustavljivo. Devet meseci neprekidno su mu ostavljane knjige o besmislu i opravdanom uništenju svega što u sebi poseduje ma i tračak duha. Nije želeo da ih uzima, ali je neka neodoljiva sila upravljala njegovom voljom. Knjige su govorile o mestima na kojima se odjednom spaljivalo po više stotina ljudskih tela, čije su duše uzletale na nebo zajedno sa plinom kojim su bili ugušeni. Na njihovim stranicama pronašao je detaljne opise vozova u kojima su ti ljudi dovoženi u ove lavirinte užasa. Spakovani kao životinje, neki su umirali stojeći, ne stigavši na konačna odredišta, i ta je njihova smrt sigurno bila blagoslov u odnosu na ono što je imalo da usledi. Druge su knjige govorile o mestima masovnih okršaja, vrelom ulju na bedemima, trovanju izvora vode, spaljivanju baštine čitavih naroda koji su porobljavani i obespravljani, mučeni gore nego životinje, izlagani u menažerijama, upotrebljavani za kojekakve hirove porobljivača. Na jednoj slici bila je korpa puna ljudskih očiju; uzalud je sebe ubeđivao da mu podmeću laži, i da se takve stvari ne mogu dešavati u svetu ljudi. Vođen je veštim perom posebnog soja pripovedača kroz poljane pune krvi i odsečenih udova ljudi i konja, kroz spaljena sela i bombama srušene gradove, gotovo je mogao u nozdrvama osetiti kako mirišu spaljeni na trgovima, i nikako nije mogao zaboraviti njihove već sasvim neljudske krike agonije u kojoj su umirali.
Knjige ga nisu dovodile u stanje u kome bi mu postalo sasvim svejedno što će njegove žrtve biti u belo obučene device. Da bi od njega nastao pravi, veliki Minotaur, njegov je svet morao sadržati neku trunku dobrote, neki privid smisla, neku nadu u buduće razrešenje, u to da sve žrtve, sva ta spaljena tela i uništeni gradovi, na kraju ipak nečemu služe, negde vode. Da postoji iskupljenje za svaku patnju, da postoji protivteža, obećanje neprocenjive naknade svakom pojedinačnom patniku, na nekom drugom mestu. U takvom svetu, makar i izmišljenom i izmaštanom, svaka se uloga mogla prihvatiti, pa i najomraženija. Negde na nekoj od stranica knjiga koje je čitao morala je da postoji osunčana morska obala i ribarske barke, beli, čisti gradovi sa rubljem koje se suši na konopcima između zgrada, cvetne livade i dečiji žagor, smeh, muzika, iznad svega muzika i ples, harmonija pokreta, zajedničko ritualno ponavljanje, učešće u lepoti, horsko pevanje mnoštva različitih, savršeno uklopljenih glasova, priziv uzvišenosti koja je neobjašnjiva i privremena kao miris… Pesnici su sasvim pogrešno procenili stvari. Umesto da ga njihove knjige učine ravnodušnim, spremnim na prolivanje tuđe krvi bez preispitivanja, nije želeo ništa drugo no da sam sebe uništi, u nastupu očaja većeg od bilo kakve volje za nastavkom života. Ali njegova izolovana soba nije dozvoljavala nikakvu mogućnost za spas u samouništenju; sve mu je bilo oduzeto. Sve sem sivih, grubo tesanih zidova.
Nastupi ludila koji su usledili pretvorili su ga u mahnitu životinju. U više navrata pokušao je da se zaleti glavom u zid i tako zauvek završi da tim. Rogovi su udarali o kamen, ali sem toga ništa se nije desilo. Nije znao ni kad mu se glava tako deformisala, nije bio svestan rogova pre tih sumanutih pokušaja, niti je u kuli u kojoj je bio zatočen bilo ogledala da osmotri promene nastale na licu. U očaju je pokušao da grize svoje ruke, no koža je bila tvrđa od najotpornije gume. Probao je i da zaustavi disanje, ali nije mogao. Život ga je silovao svojom upornošću i užasom. Ludovao je sobama, potpuno nem i zaprepašćen, nalik na glumce iz predstave koju je jednom gledao, davno, glumce koji su skičali, čupali jedni druge, padali u ludom besu jedni preko drugih, umoreni i očajni. Želeo je da vikne, znajući da ga samo prodoran krik još može izbaviti iz stravičnog sna. Otvarao je nema usta, dok se prostor oko njega sve više punio naelektrisanjem kao pred prvi udarac groma. Kao pred veliki prasak.
Jadranka Milenković