Sklopila sam poslednju stranicu ove knjige sa suzama u očima. Ne govorim ovo zbog neke melodramatičnosti ili udarne prve rečenice, nego vam sasvim iskreno pružam uvid u te poslednje emocije koje je izazvala ova knjiga u meni. Čak i odlaganje ove knjige nije značilo samo suze, već i osmeh, jer je knjiga sve.
Rolerkoster emocija. Nežno, ali opet toliko grubo, pisac nam je oduzimao i davao likove. Dopuštao nam da ih čas volimo, a čas mrzimo, čas razumemo, čas ne razumemo. Nimalo jednostavni, nimalo komplikovani, ali najbolje od svega je što se u isto vreme možete poistovetiti sa njima.
Čitala sam ovu knjigu nešto manje od mesec dana, što nimalo ne liči na mene. Obično umem da u jednom danu ili eventualno dva, pročitam štivo koje me je veoma zainteresovalo. Ipak, ovu knjigu sam jedva pročitala. Zašto?
Zato što mi se nije dalo da je završim. Zato što mi je bilo teško da pomislim da me čeka poslednja stranica, sa poslednjim redom i poslednjom rečju, zbog kojih ću morati da se oprostim od daljeg uranjanja u ovaj svet i da se zadovoljim prethodnim stranicama i oformljenim scenarijima.
Bilo je izuzetno teško.
Ponavljam, ne težim dramatičnosti u ovom tekstu. Knjiga je jednostavno izazvala veoma burne reakcije u meni. Momenat kada je baka umrla, kada je oštrodlak umro, kada sam čula priču koja objašnjava zašto je Vukosrce onako opterećen, priču iza dečaka sa sindoromom, priču o mami, priču o baki, o taksisti, o čudnim komšijama koje vole kolače, o ženi pijanici i njenim mrtvim sinovima… I tako u nedogled.
Na dinamičan, lagan i veoma čitak način, skoro pa detinjim opisivanjem i poređenjima, sa nekom lakoćom me je uveo u čitav taj svet. Konstatno preplitanje mašte i stvarnosti, bajki i života toliko je realistično urađeno, sa toliko detalja da se jedva i setite da biste možda trebali da preispitate svaku pročitanu reč.
Pa vas onda opet ispočetka iznenadi.
Sklapao je priče za svakog lika sa bajkom koju je baka pričala svojoj unuci Elsi, koja je nakon bakine smrti, dobila zadatke da svima iz zgrade u kojoj su živele dostavi pismo u kom se baka svima ponaosob izvinjavala.
Sa svakim pismom, sve više upoznajemo bakinu miljenicu, Elsu, baku i njen život pre nego što je dobila titulu „bake“ i Elsinog superheroja, kao i sve komšije koji su stanovali u toj zgradi.
Najveći akcenat je zapravo bio na tome da Elsa dobije priliku da upozna svoju baku, ne onako kako ju je znala dok se trudila da bude njen heroj, nego da je upozna i van tih okvira koje je baka sagradila dok je bila živa.
Dakle, upoznala ju je kao prezauzetu majku, koja nije imala mnogo vremena da se posveti svojoj ćerci, odnosno Elsinoj mami. Potom kao neustrašivog hirurga koji se uspešno snalazio u vreme haosa, a kada nestane haos, koji je bio bakino prirodno stanje, baka ga je pravila ni iz čega. To je rezultiralo raznim zanimljivim pričama o baki i Elsi u policijskoj stanici, pa o svađama bake sa direktorom škole, i najviše od svega, bakinom stavu o „političkoj korektnosti i kako sve mora da bude tako prokleto politički korektno“.
Ipak, sa svakim novim pismom u Elsi su se sve više komešale razne emocije. Od apsolutnog divljenja, postepeno i do mržnje. Sve više se ljutila na nju, prvenstveno jer je krila mnoge stvari od nje, kako bi u Elsinom očima bila savršena baka.
Baki je najviše bilo stalo do te titule. Kako su joj godine prolazile, sve više je uviđala da nije bila onakva majka kakva je bila kao hirurškinja i kao heroj mnogima u doba haosa. Zato je videla svoju ulogu Elsine bake kao onu najvažniju i kao onu kojom će se iskupiti za sve što je propustila.
Najvažnija poenta ove knjige je da je svakom detetu potreban superheroj. Neko ko će učestvovati u blesavim poduhvatima, ko će biti beskrajna podrška i štit i nekog ko će umeti da sasluša i možda najvažnije od svega – nekoga ko će umeti da priča bajke, toliko da bajke budu prijatelj kada heroja više ne bude bilo.