Poslednjih godina sve češće se srećemo sa motivom nađene porodice kako u knjigama, tako i u filmovima, serijama, animiranim ili igranim. Kada pričamo o motivu „nađene porodice“, govorimo o narativnom postupku spajanja najrazličitijih ljudi koji nisu u krvnom srodstvu, ali uprkos svim izazovima i sopstvenim različitostima jedni u drugima nađu dom.
Ovaj postupak videli smo u mnogim delima: u skoro svakom serijalu Rika Riordana (Persi Džekson, Magnus Čejs i dr.), ekipa koju pratimo kroz avanture na kraju maltene postanu porodica: tu su i sestre Lilo i Nani iz Diznijevog filma Lilo i Stič, koje porodicu nalaze u vanzemaljcu Stiču i njegovim vanzemaljskim lovcima: naravno moramo pomenuti Bet-porodicu iz DC-jevih serijala stripova, Brus Vejn i njegova usvojena deca možda su najbolji primer nađene porodice.
Put heroja, oproštaj i porodica glavni su motivi originalne trilogije filmova Zvezdani ratovi. Iako se ostatak filmova iz ove franšize više bavi politikom, akcijom i intrigom, duh originalna tri filma i njihova poruka adekvatno je prenesena na novu seriju iz franšize Zvezdanih ratova sa platforme Disney+, Mandalorijanca.
Mandalorijanac je u suštini priča o nađenoj porodici. Mandalorijanska kultura bila je savršena postava za jednu ovakvu priču, uzimajući u obzir činjenicu da su generalno skloni usvajanju i građenju sopstvenih zajednica.
Serija prati Dina Džarina, profesionalnog lovca na glave, koji se već u prvoj epizodi suočava sa teškom odlukom: hoće li ostati dosledan Mandalorijanac i ubiti svoju metu, iako je meta samo dete?
Svako ko je pogledao seriju zna da je njegov odgovor bio „ne.“ U početku želi da se otarasi svoje pređašnje mete, ali dok skupa sa malim zelenim vanzemaljcem po imenu Grogu putuje galaksijom u potrazi za bezbednim mestom gde bi ga ostavio, Din shvata da je malac postao njegovo nahoče. Ovu činjenicu potvrđuje i Oružarka, koja mu govori da je detetovo mesto uz njega.
Jasno je da serija Mandalorijanac ne bi bila ista kada bi govorila samo o Dinovim usamljenim avanturama. Grogu je ključni deo razvitka glavnog junaka, i njegovog puta od samotnog lovca do brižnog oca.
Ali zašto je motiv nađene porodice toliko privlačan gledaocima?
Postoje dva glavna razloga. Motiv nađene porodice je savršena alatka za razvoj karaktera. U Dinovom slučaju, nalaženje nekoga ko mu tokom vremena postaje istinsko usvojeno dete, pomaže mu da razvije altruizam, da pređe preko potrebe za samovanjem, i da nauči da radi sa drugima uprkos sopstvenoj nepoverljivosti.
Još od prve epizode publika ima utisak da bi glavni protagnoista sve uradio za svoj posao. Preuzima svaki zadatak, bez obzira na njihovu težinu ili količinu novca koju donose. Dinov uvod u prvoj epizodi slika karakter nekoga ko ostaje dosledan svom Redu po svaku cenu. Ipak, kako se radnja razvija i veza između Dina i Grogua produbljuje, publika shvata, zajedno sa junakom, da postoje granice koje je voljan da pređe za svoje nahoče. Iako je do skidanja šlema, što je strogo zabranjenu u Redu kome Din pripada, došlo već na kraju prve sezone, Suočava se sa pravim testom u petnaestoj epizodi, „Verujući.“ Kako bi spasio dete, mora da uradi skeniranje lica, što od njega zahteva da skine šlem. Naravno, postoje rupe u sistemu koje koristi, ali je još uvek strogo zabranjeno da bilo ko Mandalorijancu vidi lice. U tom je trenutku odlučio da je Groguova bezbednost daleko bitnija od sopstvenih uverenja.
Drugi, možda bitniji razlog, zašto je ovaj motiv toliko privlačan jeste činjenica da nađena porodica okuplja izopštene. Biti neprilagođen je iskustvo sa kojim mnogi mogu da se povežu, zato i jeste lepo gledati kako se neko neprilagođen i izopšten iz društva pronalazi u jednoj osobi ili grupi ljudi sa kojima nisu u krvnom srodstvu. To nama, kao gledaocima, donosi zadovoljstvo. Drago nam je kada Din odbija da ostavi klinca, drago nam je kada vidimo šta bi sve uradio za njega, i neizmerno nam je drago kada Grogu na kraju svega bira da bude Mandalorijansko nahoče, pre nego džedaj (Knjiga Boba Feta).