Autostoperski vodič je imao prilike da na čaju (u kontrolisanim i bezbednim uslovima) ugosti mladu, svestranu autorku fantastike, Jelenu Vučić, animatorku i strip autorku, čiji roman prvenac „Pratnja“ u izdanju System Comics-a i Lokomotive, nedavno ugledao svetlost dana.
1. Kako ste se zainteresovali za fantastiku i fantastično stvaralaštvo?
Kao i svako dete, gledala sam crtane filmove, čitala knjige i stripove i tada se nisam preterano obazirala na to šta pripada kom žanru, niti šta su „pravila“ nekog žanra. Prosto sam uživala u svemu na šta bih naišla. Od samog početka sam volela da smišljam priče, crtam i imitiram ono što sam videla u tim medijima, ali neko ozbiljnije istraživanje i izučavanje svega toga je nastupilo tek kada sam sa 14 godina upisala školu stripa „Đorđe Lobačev“. Tamo sam upoznala ljude najrazličitijih ukusa i iskustava, ljude koji su znali mnogo više od mene i prosto me „gurnuli“ u ogroman svet stripa, filma pa i knjiga. A ja sam bila i ostala „štreber“ pa sam sve njihove predloge, uputstva, savete i kritike ozbiljno shvatala. Maštala sam tada da postanem animator i pisac jer sam obožavala da crtam, a ideje su mi samo nadolazile. Ipak, bila sam svesna da je to samo maštanje.
Kada sam osvojila nagradu Mladi Lav i nagradu za najbolju ideju za učesnike do 15 godina na 6. Međunarodnom salonu stripa u Beogradu shvatila sam da moj san možda i nije nemoguć, da moj trud nije beznačajan. Ostala sam u školi stripa i nastavila da se obučavam i da radim na svom hobiju, a onda je taj hobi postao moja profesija. To mi je dodatno raširilo vidike i kreiralo moj ukus.
Zanimljivo je da sam, kao starija, razumela šta je fantastika kao žanr, ali sȃmo ime žanra nikad nije bilo presudno u mom odabiru knjige kojoj ću posvetiti vreme. To važi i za umetnički pravac, ime umetnika, vrstu muzike i nacionalno poreklo stripa – takve stvari prosto nisu nikada bile razlog zašto me nešto inspiriše. Zbog toga, svi moji umetnički radovi, animirani filmovi, stripovi pa i knjiga „Pratnja“ su uvek neka čudna mešavina svega što mi se u nekom momentu dopalo. Nije čudno da se u mojoj jednoj ilustraciji krije i Freskopis, i nemi filmovi i Gustav Klimt, Takeši Obata, Serđo Topi i svašta nešto drugo. Zato mi je uvek teško da objasnim ljudima kom tačno žanru pripada knjiga „Pratnja“. To je sigurno fantastika, ali ne baš onakva na koju su ljudi možda navikli.
2. Odakle crpite inspiraciju za svoj rad?
Inspiraciju, kao što sam rekla, crpim iz bukvalno svega. Šta me najviše inspiriše u momentu stvaranja dela, zavisi isključivo od teme dela i mojih emocija u tom trenutku. „Pratnja“ je poseban slučaj zato što sam na njoj radila više od deset godina, pa je spisak uticaja na to delo dugačak i komplikovan. Tema knjige se razvijala istom brzinom kako sam ja odrastala, a za tu deceniju života moja osećanja su se promenila nebrojeno mnogo puta.
Ipak, glavna inspiracija za knjigu jesu bili stripovi i animacija, te je sama knjiga prilično filmično pisana. Zbog toga, mnoge stvari nisu direktno rečene u tekstu, već se priča oslanja na „show, don’t tell“ način pripovedanja. Takođe, trudila sam se da kroz tekst ubacim mnoštvo „nevidljivih“ nagoveštaja onoga što će se tek desiti u priči. Na taj način, nadam se, svako ko bude drugi put čitao knjigu moći će da ima novi doživljaj – kao kada ponovo gledate neki detektivski film.
„Pratnja“ je knjiga koja pripada žanru fantastike, ali, osim što postoje dva kraljevstva koja su u sukobu epskih razmera, to nije epska fantastika koja se može naći u Tolkinovim knjigama. Ne postoje fantastična bića poput patuljaka, vilenjaka i zmajeva. Fantastični elementi su „realniji“, možda kao u knjigama „Hari Poter“ i „Igra prestola“, ali magija i odnos prema magiji u svetu „Pratnje“ funkcionišu potpuno drugačije. Magija, na primer, ima matematičke i hemijske elemente u sebi, a opet, veoma je povezana sa religijom ovog sveta koja u određenom smislu vuče inspiraciju iz pravoslavlja. Maske, besmrtna i legendarna bića, se čak mogu porediti sa anđelima. Ali, ovde dobroćudni anđeli pomalo liče na Nazgule iz „Gospodara prstenova“ i Homunkuluse iz „Fullmetal Alchemist“ mange. I ti anđeli imaju moć da kontrolišu vodu, zemlju, vatru i vazduh.
Knjiga ima primese steam punk-a, ali taj steam punk se samo nazire u knjizi, jer neka vrsta industrijske revolucije tek treba da se desi u „Pratnji“. „Pratnja“ vuče dosta inspiracije iz zapadne i istočne kulture u našem realnom svetu, te se u „Pratnji“ ova dva morala i sistema sukobe. Ali, cilj knjige nije da poduči i „soli pamet“ čitaocima, već samo da iznese stavove i filozofiju likova. Šta je dobro i tačno od toga, ako je išta, na samim je čitaocima da procene, jer u knjizi ni likovi ni njihova dela nisu crno-beli.
Možda je najbolje reći da fantastika u knjizi „Pratnja“ ima atmosferu i emociju kakvu imaju animirani filmovi studija GHIBLI („Howl’s moving castle“, „Kiki’s delivery service“, „Princess Mononoke“ itd).
3. Nedavno je u izdanju kuće System Comics i Lokomotive izašao Vaš roman prvenac. Kako je nastao roman „Pratnja“ i možete li nam ukratko reći nešto o samom delu?
Prve ideje za „Pratnju“ su nastale kad sam imala 14/15 godina. Tada sam htela da uradim strip na osnovu tih ideja, ali sam ubrzo shvatila da nisam dovoljno vična da ono što mi je u glavi prenesem na papir, pa sam odlučila da zapisujem ideje kako ih ne bih zaboravila do momenta kad budem imala dovoljno veštine. U nekom trenutku sam shvatila da imam zaista mnogo ideja i da bi bilo možda zanimljivo umesto stripa napisati knjigu. Otvorila sam Word i počela da pišem. Sa 16 godina sam imala 200 napisanih strana. Tada sam napravila pauzu zbog škole i vratila se tekstu tek dve godine kasnije. Kada sam počela ponovo da čitam tekst shvatila sam da to više nisam bila ja, da sam se za dve godine toliko promenila da se više uopšte nisam slagala sa napisanim. Obrisala sam svih 200 strana i počela iz početka. To nije bio jedini put da se tekst tako drastično menjao, jer ja sam bukvalno odrastala uz svoje likove i čak nesvesno u njih i u priču stavljala stvari koje su me pogađale tokom mog sazrevanja. Neke osnovne ideje koje sam imala sa 14 se i dalje mogu naći u knjizi ali su one „uvijene u sasvim drugu oblandu“.
Negde sa 23 godine rukopis je bio gotov i onda sam krenula u potragu za izdavačem. Nakon skoro dve godine traganja System Comics i Lokomotiva su odlučili da izdaju knjigu. Onda je usledio aktivan rad sa urednicima i lektorkom, a potom i sa dizajnerkom, tako da je knjiga bila spremna za štampu sa mojih 26 godina, više od deceniju nakon prve napisane rečenice u Word-u.
„Pratnja“ u sebi ima magiju, avanturu, misteriju, romansu pa čak i malo psihološkog trilera i horora. U knjižarama se može naći u odeljku za tinejdžere ali je knjiga namenjena svima koji su ljubitelji ovog žanra, od 13 pa do 113 godina starosti.
4. Imate li neku anegdotu ili neki zanimljivi detalj koji biste podelili sa nama?
Kao devojci od 14 godina bilo mi je zanimljivo da Istočno kraljevstvo u knjizi bude inspirisano zapadnom kulturom našeg sveta, a da Zapadno kraljevstvo vuče inspiraciju iz kineske i japanske kulture.
U knjizi ima nekoliko glavnih likova. Žan Žak Pijol očigledno ima francusko ime.
Elmori Bil Teksas se zove po jednoj od Američkih država i nosi šešir kao kauboj. Sećam se da sam u jednom momentu razmišljala da mu promenim ime jer mi je zvučalo nezrelo, ali sam ga na kraju ostavila, jer to je ipak bio deo šarma ove knjige koje druge možda nemaju.
Čo Ming je dobio ime po čuvenoj dinastiji Ming.
Princ Ričard nosi isto ime kao Ričard I Lavlje Srce. Njegov otac kralj se zove Artur. Glavna čarobnica se zove Morgan. To su sve likovi koji jesu delimično inspirisani legendom o kralju Arturu i vitezovima okruglog stola.
Princ Remil je takođe dobio ime na zanimljiv način. Njegovo ime je nastalo tako što sam pomešala imena Romul i Rem, po rimskoj mitologiji imena osnivača Rima.
5. Sa kojim sve problemima se mladi autori/stvaraoci susreću? Da li je ženama možda teže da se izbore ili su predrasude u današnjem svetu manje?
Definitvino srazmerno postoji više kolega nego koleginica, ali sa mlađom generacijom počinje da se smanjuje ta razlika.
Iskreno, ja do sad nisam primetila da mi je teže ili lakše u odnosu na moje kolege samo zato što sam žena. Mislim da postoje predrasude da žene ne umeju da crtaju i pišu određene žanrove zato što su „više emotivne“, ali ne znam koliko me je to sprečilo da radim šta želim. Crtala sam razne „horor“ stvari, crtala sam nage ljude i ljude koji vode ljubav, moje ilustracije su generalno mračnije, u knjizi „Pratnja“ ljudi ratuju i umiru. Mislim da šta ko više crta ima veze sa karakterom dotičnog umetnika, a ne sa njegovim polom. Na kraju krajeva, ovo je moja profesija i crtaću i ono što se od mene traži.
Što se tiče stvaralačkog puta kao mladi autor, ja sam možda imala sreće jer sam ipak s vremena na vreme naletala na ljude koji su bili spremni da mi pruže šansu da pokažem šta umem. Znam da sam imala veliku sreću sa odabirom škole stripa, jer sam tamo imala mentora koji je bio izuzetno kritičan i iskren, ali uvek dobronameran. Taj „trening“ me je posle pripremio za fakultet i mnoge druge stvari i prosto me učinio boljim čovekom i umetnikom.
Ali, i uz svu tu sreću svi mi mladi konstanto nalećemo na zid. Da nisam radila pre ove knjige sa System Comics-om i da oni nisu kroz taj višegodišnji rad izgradili poverenje u mene kao autora i čoveka, od „Pratnje“ vrlo verovatno ne bi ništa bilo, jer niko od drugih izdavača nije hteo da rizikuje sa nepoznatom „klinkom“ od dvadeset i nešto godina. Sećam se vrlo dobro svih mejlova gde su me lepo, a negde i jako ružno odbijali. Sećam se svih koji mi nikada nisu ni odgovorili. Sećam se konkursa gde su rezultati kasnili, a negde nikad nisu ni izašli. To je jako teško preživeti i verujem da, nažalost, mnogi odustanu nakon svega toga, jer vi u nekom momentu počnete da verujete da je sav vaš trud bezvredan, da vam je priča loša i da vaša knjiga možda i ne treba da se izda.
Jednim delom ne možete da krivite sistem, jer realno, naše tržište je jako malo i nikome se ne isplati da rizikuje. S druge strane, kako da se ikad bilo šta razvija ako se ne rizikuje? Kako da privučemo nove ljubitelje ako nikad ništa novo i drugačije ne ponudimo? Kako da ohrabrimo mlade da jure neke svoje snove i „odlepe se“ od telefona, rijaliti programa itd, ako oni vide da se njihovim vršnjacima koji su pokušali nešto da urade sva vrata zatvaraju?
Ja ne znam koji su odgovori na ova pitanja i kako da se svi problemi reše. Moj jedini savet je da kad se nešto lepo, novo i zanimljivo desi, kad neko nešto postigne da se o tome govori na sav glas, da svi znaju i pričaju o tome i da prosto nateraju „prolaznike“ da obrate pažnju i zapamte. To je način da jedni druge podržimo i pomažemo, jer ako neko nešto uradi i za to „prolaznici“ saznaju postoji veća šansa da će ti isti „prolaznici“ tražiti još. A to još ćete možda upravo biti vi.
6. Kakvi su Vam planovi za dalje?
Knjiga „Pratnja“ je u potpunosti „stand alone“, sama sebi je dovoljna. Sva pitanja koja su postavljena na početku odgovorena su na kraju knjige. Likovi imaju svoj „character development“, svoj početak i kraj. Ali ja imam brdo ideja za nove priče u ovom magičnom svetu.
Ukoliko se ljudima dopadne „Pratnja“ ja sam spremna da pišem nastavke. To neće biti klasični prequel/sequel nastavci, nećemo pratiti iste junake u nekoj novoj avanturi. Bili bi to novi likovi u nekom novom vremenskom periodu u ovom svetu koji jesu i nisu povezani sa događajima iz „Pratnje“. Maske bi, naravno, opet bile tu, jer, kao što rekoh, Maske su besmrtna bića koja čuvaju ljude i njihovu sudbinu i kroz njihov beskonačan život bi moglo štošta da se ispriča.
7. Budući da se ne ograničavate na jednu vrstu fantastične umetnosti, sa kojim autorom/umetnikom, bilo da je živ ili ne, biste najradije popili kafu ili čaj, uz neobavezni razgovor?
Prvo bih otišla na čaj sa Hajao Mijazakijem, jer zbog njegovih filmova sam odlučila da studiram animaciju. Neizmerno ga poštujem i cenim i prosto bih to želela lično da mu kažem. Volela bih potom da sednem u kafić sa Satoši Konom. On je umro mlad i nije stigao da se do kraja razvije kao umetnik. Verujem da je imao mnoštvo zanimljivih ideja za svoje filmove i mange i volela bih da saznam koje. Onda bih se našla sa Nobuo Uemacuom, kompozitorom koji decenijama stvara fantastičnu muziku za video igre. Muziku koju ja redovno slušam dok radim. I na kraju bih se prošetala sa Botičelijem i Mikelanđelom, dvojicom majstora za koje verujem da bi, da stvaraju danas, bili „stripadžije“.