Strpljenje je strip Danijela Klauza o ljudskoj patnji zamaskiranoj šarenilom svetova, koji objedinjuje naučnofantastično, detektivsko i ljubavno. Odlikuju ga snažan kolorit i pažljivo građena psihologija junaka. Ovu tešku priču upotpunjava i dašak duhovitosti koji se ogleda u otklonu junaka prema sižeu u kojem se našao. Džek će nekoliko puta pomenuti koliko mu je naporan saj-faj scenario, ali i da je zasićen igrama pogađanja i zagonetkama. Pogledajmo šta se krije ispod tankog sloja istorijskog i zakoračimo u neke od beskonačnih svetova Strpljenja.
Prvo šta privlači pažnju kada otvorimo ovaj strip jeste kontrast kolorita i tematike. Klauz se izuzetno vešto služi bojama. Obratimo pažnju na sam početak stripa i okruženje u zelenoj, žutoj, plavoj i roze, dok Džon i Pejšens ostaju u senci i njihovi obrisi prikazani su crnom. Da se junaci ne uklapaju u taj svet u bojama gumenih bombona videćemo i kasnije kada i sami progovore o tome kako ne žele komunikaciju sa drugima. Ne treba zaboraviti ni likove prostitutki, čija koža je u živim bojama okruženja, podsećajući na iluziju zadovoljstva ispod koje su skriveni grubost i nasilje. Scene nasilja izvedene su tako da izazivaju jezu. U kadru su velike šake koje pritiskaju glavu ili oko. Kompozicija je najčešće dijagonalna, tako da nasilnik bude u poziciji iznad žrtve, a kolorit ostaje nepromenjen i svet zadržava svoju šarenu masku.
Nakon prve i druge table, gde su junaci u senci, naredna nam donosi njihove likove. Pejšens i Džek prikazani su anfas, dvama krupnim kadrovima, ogoljeni pred čitaocima sa svojim strahovima i nemirima. Zatim, kroz nekoliko upečatljivih scena, ukratko saznajemo njihovu priču. Prikazana nam je uznemirenost junakinje, nervoza i uporno vraćanje u prošlost, kao i pokušaji da uveri sebe da će biti drugačije. S druge strane je Džek, sa svojim problemima da nađe adekvatan posao, mučen lažima kojim pokušava da uteši trudnu Pejšens. Kada odluči da se suoči i prizna joj u kakvoj se situaciji nalazi, biće prekasno jer će je pronaći mrtvu. Tada Džek izgovara: „I tu počinje moja priča“, i zaista, prethodni deo stripa možemo shvatiti kao uvertiru, a ono što je suštinsko tek dolazi, jer počinje njegova potraga za istinom, a priča koju smo već čuli sada se razgranava i dobija fantastičnu notu. Takođe, pojedine situacije prikazane su iz ugla oba junaka, jer se kasnije kao pripovedači smenjuju i Džek i Pejšens.
Kao jedno od najvažnijih pitanja nameće se problem vremena. Strpljenje počinje datiranjem u 2012. godinu, u kojoj Pejšens strada i Džek otpočinje potragu. Potom je umešno izveden skok u 2029. Sve vreme videli smo Džeka kao mladića i odjednom na sledećoj slici shvatamo da je pripovedač zapravo sredovečni Džek. Naglo smo se prebacili skoro deceniju unapred, a njegovo pripovedanje se prirodno nastavlja kao da ovog skoka nema. Na taj način, ekonomično i ubedljivo, prikazano je ono što će junak kasnije, kad počne bolje da razume vreme, naslućivati – iako ono protiče, nema promene, nemoguće je upravljati događajima i sve je predodređeno. Ta 2029. izdvaja se po tome što Džek otkriva Bernija i njegovu vremensku mašinu, u čemu će mu pomoći prostitutka, koja, kao i druge žene sa kojima ostvaruje kontakt, u nekim momentim gotovo potpuno poprima obličje Pejšens. Inetresantno je što i Berni i Džek nose naočare, kojima kao da žele da se odele od stvarnog sveta, jer je za obojicu sreća smeštena negde u prošlosti. Nakon otkrića vremenske mašine, Džek putuje u 2006, 1985, gde sreće Vulfa, koji je parnjak Berniju, što je još jedan dokaz da se istorija ponavlja, pa ponovo u 2012, čime će se krug zatvoriti.
Već smo uočili da psiholoija junaka daje posebnu težinu ovom stripu. Nemir koji oseća Pejšens gotovo je opipljiv – strah u njenim krupnim očima, namrštene obrve, prćast nos (često je prikazana iz profila kada treba da osetimo njenu ljutinu) i iskrivljene usne. Ona je stalno ustreptala, a raspoloženje joj se često menja, s druge strane, Džekove spuštene oči reflektuju mirnu, ali duboku patnju. Njegovo dominantno osećanje otkad pronađe Pejšens mrtvu predstavljeno je znojem koji mu pokriva lice. U nekim trenucima to poprima i malo drugačiji oblik i stičemo osećaj da se junak rastače, gubi svoj oblik. Ne samo lica, već i položaj tela junaka reflektuje njihovo stanje. Za Džeka je karakterističan skupljen položaj tela sa spuštenom glavom, a za Pejšens fetus položaj. Treba obratiti pažnju na scene Džek kleči pored mrtve Pejšens, Džek u zatvoru, Pejšens nakon što je napadne Vili i sl. Interesantna je i ona kada Džek odbije seks sa prostitutkom. On prvo zauzima položaj kakav je imao i kada je pronašao Pejšens mrtvu, kleči glave spuštene na pod, a zatim nepomično leži na podu zatvorenih očiju, pri čemu je struktura njegove majice takva da deluje potpuno treperavo, kao da odražava nemir junaka. Njihovo ponašanje motivisano je i teškim odrastanjem, o kojem saznajemo retrospektivno. Pejšens mama ne dočeka kada se vrati kući posle dosta vremena, rođaka joj se uselila u sobu, uvek je u vezi sa problematičnim momcima, nailazi na nerazumevanje i nedostatak podrške, dok je Džek odrastao bez oca.
Priču o Džeku i Pejšens prekidaju apstraknte slike koje razbijaju monotoniju i pružaju stripu dinamiku. To su Džekovi snovi, priviđenja i boravak u međuprostoru prilikom putovanja kroz vreme. Akcenat je na nervima, mišićima, organima, srcu, mozgu, crevima, venama, raspadanju i rastakanju. Džekovi strahovi najbolje dolaze do izražaja u njegovim snovima i halucinacijama. U njima se oni ukrštaju. Ponavlja se scena kada ulazi u stan da se suoči sa Pejšens, kao i san da hoda go, što je sve povezano sa njegovom sumnjom u sopstvenu muškost, ali ga muči i strah da će se raspasti, nestati u vremenskom procepu ne uspevši da ostvari svoj cilj. Kada odluči da prizna Pejšens da nije pronašao bolji posao, govori sebi: „Biću muškarac“. Na trenutak čak želi da se ostvari kao svoj otac i muž svoje majke, od čega beži. Zapravo, ta potreba da potvrdi svoju muškost je taj „nesveti impuls koji je pomogao da se ne raspadne“ koji ga vodi kroz avanture.
Vidimo da je ovde značajno pitanje identiteta. Ono se pokreće i u vezi sa samim putovanjem kroz vreme. Džek u nekim trenucima ima osećaj kao da nešto nedostaje, izgubilo se prilikom putovanja i on je sad kopija. Kasnije, stičući iskustvo i samopouzdanje, čini mu se kao da je meso, hrskavica, nešto što pokreće odvijanje događaja. Iako poseduje Bernijevu svesku, to ne znači da zna sva pravila igre. Pred njim su nepoznanice i pitanja na koja će odgovoriti tek stičući iskustvo. Svoje prvo putovanje opisuje kao ponovno rođenje, što je i razumljivo jer stupa u novo, nepoznato i samim tim opasno područje. Njegovo putovanje možemo shvatiti i kao put inicijacije, jer on na njemu prolazi kroz različite stupnjeve ne bi li se potvrdio kao muškarac.
Iako će Džeka ohrabriti činjenica da nije ništa pokvario bez obzira na to što nije uspeo da se suzdrži od delanja, postavlja se pitanje da li on zapravo upravlja događajima. Odgovor je – ne. To smo videli kada pokuša da ukloni Adama, koji je još dete. Tada mu se čini da ga je zaustavila neka sila. Obratimo pažnju i na skicu koja treba da predstavi ubicu Pejšens, na kojoj ga Džek, poput razjarenog dečaka, udara nemoćno pesnicama po leđima, a kasnije ga naziva nadljudskim demonom. Junak često sumnja na to da događajima upravlja neka viša sila. Treba obratiti pažnju na momenat kada se i sam sklanja od Pejšens pomišljajući da nekim čudom može postati ubica, a na kraju shvata da nije njena smrt ono što je nepromenljivo, jer postoji mnoštvo varijanata sa različitim ishodima, ali se ne može izmeniti njegova sudbina, za koju mu se čini da predstavlja najgori mogući scenario.
Tako smo došli do još jednog važnog pitanja, a to je pitanje istine. Ono šta je interesantno je to što Džek traga za svojom malom istinom – odgovorom na pitanje ko je ubica njegove žene, a otkriva veliku istinu o univerzumu sačinjenom od beskonačnog niza varijacija i obrazaca. Te razlike među međusobno sličnim svetovima prikazane su i variranjem scena, za koje je ostavila dosta prostora kružna kompozicija stripa. Katkad se menja perspektiva iz koje posmatramo, katkad tekst, nekad su događaji izmenjeni drugačijim ponašanjem junaka. Sve to doprinosi tome da steknemo utisak o mnoštvu svetova koji se međusobno razlikuju i trenucima koji se ponavljaju beskonačno puta. Čini se da je Džek mali, obični čovek, jer iako je delovalo kao da ima priliku da unese veliku promenu u istoriju čovečanstva, ostaje veran svojim ličnim ciljevima. Ipak, otkriva mu se nešto veliko i univerzalno. Setimo se da on na početku mora da „pređe tanki sloj istorije“ da bi našao istinu. Kada je spozna, on nestaje iz istorije. Dakle, ona se pojavljuje kao nekakva protivteža univerzalnom, jer je za svaki mogući svet različita. Tako da, iako se junak pitao da li njegov put ima za cilj osvetu, ostvarenje porodične sreće ili možda potvrđivanje muškosti, na kraju ipak ništa od toga, već otkrivanje istine, što i jeste bilo prvo za čim je pošao. Dakle, junakov put se osmišljava na jedan viši način nego što je mogao da pretpostavi.
Za kraj istaći ću i to da, zbog pažnje koju Klauz posvećuje detaljima, ovaj strp zahteva nekoliko čitanja kako bismo uočili sve znakove koje nam šalje. Variranjem događaja autor nas izaziva da se vraćamo prethodnim stranicama. Npr. prvo ne primećujemo da Pejšens ima drugačiju frizuru kada je ubijena, već pomišljamo na to tek kasnije kada nam je prikazana scena njenog odlaska kod frizera. Zatim, na početku ne obraćamo pažnju na sadržaj kutije koju joj je dao Džek, ali kasnije, kada upoređuje dve identične fotografije, jednu iz kutije i jednu nastalu tog dana, imamo potrebu da pogledamo šta je bilo u kutiji kada smo je prvi put videli. Dakle, ne putuje samo junak čas unapred, čas unazad, već je Klauz i čitaocu namenio sličnu avanturu.