Scena prva: Ispravna postavka stvari

„Kako to tako olako kažeš da ti roman spada u petparačke priče?“

„Što, ’oće li se bolje prodavati ako ga nazovem ’vrhunskom književnošću’?“

Kič, šund, palp fikšn (petparačke priče) i treš kultura. Pojmovi povezani sa popularnom kulturom koji svi imaju nešto zajedničko: brojne definicije koje na sav glas vrište: LOŠE. Iako se značenjski oslanjaju jedni na druge i nadopunjuju, u svakodnevnom ophođenju, primetno je veliko nepoznavanje i široko pogrešna interpretacija njihovog značenja i obuhvata, skoro jednako izražena kao pogrešna interpretacija onoga šta predstavlja vrednost u kulturnom, književnom i umetničkom smislu.

Stigmatizacija popularne kulture, pa i popularne književnosti, ide do te mere da se percepcija u potpunosti krivi u svoju krajnost, tvrdnjom da proizvodi za široke narodne mase nemaju ama baš ništa kvalitetno da ponude. Ambivalentnost koja se posledično javlja kod autora, kida ih držeći ih na stalnoj klackalici između želje za prihvaćenošću i popularnošću, kao merila uspeha, i želje da budu prepoznati i zapamćeni kao jedinstvena i istinska literarno umetnička vrednost.

Potrošačka groznica, u kojoj je i umetnost svedena na najobičniji konzumeristički oblik, dodatno pogoršava stvari iznoseći količinu, odnosno kvantitet (broj prodatih primeraka, broj lajkova na društvenim mrežama i sl.), najčešće kao jedini validni kriterijum za procenu kvaliteta umetnosti i time pospešuje ovu stigmatizaciju popularne kulture.

Sa druge strane, imamo široko rasprostranjenu pojavu kvazielitizma u umetnosti i književnosti. Ukombinovana sa savremenim trendovima menjanja socijalnih modela i koncepata, želja za posebnošću i priznanjem, jedinstvenošću, poprima, pa najblaže rečeno čudne odlike i na strani autora i na strani konzumenta. Nemogućnost da se iskomunicira sa publikom putem sopstvenog dela, bilo usled hermetičnosti, nedostatka veštine ili izbora pogrešnog, zastarelog ili neodgovarajućeg stila pripovedanja/izražavanja, pa i pogrešnog targetiranja krajnje publike, percipira se kao oličenje genijalnosti. Neshvaćenost se olako pripisuje sopstvenom geniju i banalnosti, neobrazovanosti čitaoca ili konzumenta, pa se ovaj suštinski promašaj u osnovnoj komunikaciji koja je esencija čitave umetnosti, doživljava kao odraz njene vrednosti umesto kao poziv na uzbunu. S druge strane, elitizam sa stanovišta konzumenta, odnosno publike, posebno ako tu publiku čine stručnjaci, dovodi do stagnacije usled kopiranja šablona i povinovanja autora ’stručnim’ ukusima, i disocijacije samih stručnjaka od savremenih tokova, omogućavajući pojavu i bujanje alternativnih pravaca lošeg, neusmerenog stvaralaštva, uz obavezno neprepoznavanje kvaliteta koji se nudi.

Kao što masovna proizvodnja nije dobra, tako ni hermetičnost i isključivost ni u čitanju ni u pisanju, pa ni u jednom drugom obliku umetničkog izražavanja nije poželjna.

Scena druga – Osnovni pojmovi

Kič – Cilj kiča je masovnost. Postoje brojne definicije ovog pojma i sve se slažu da je kič loš, da je tendencija da se ugodi masama, roba kojoj je jedini cilj da se proda. Umetnička dela niske vrednosti, koja teže da ugode čulima bez mnogo polaganja pažnje na estetiku. Na donjoj granici dobrog ukusa. Bleda kopija umetnosti, koja je samo to – bleda kopija nečeg daleko kvalitetnijeg. Ali kič je dopadljiv, povodljiv, pruža uživanje (često emotivno intenzivno), i ne zahteva dublju ili interaktivniju angažovanost publike. Svakako ima svoje mesto u ovom ludom, za čula preopterećujućem svetu, i to treba uvažiti. Mora, međutim, uvek postojati svest o tome da se kič ne sme veličati kao istinska umetnost, a to je momenat u kome nas čist konzumerizam tera da ’padnemo na ispitu’.

Šund – je kič u književnom smislu, pa otuda i onaj izraz „šund literatura“. Nemačka reč „schund“ znači trice, otpaci, nešto nepotrebno ili bezvredno. Upravo to je i oznaka kvaliteta koja se pripisuje danas čitavim žanrovima, kao što su ljubavni romani, određeni žanrovi fantastike, krimići ili, drugim rečima, nekadašnja kiosk literatura (vikend i roto romani). Pojedini žanrovi su toliko obeleženi lošim izdanjima, da se ona zaista kvalitetna ne prepoznaju, ne dobijaju šansu, ili autori ’beže’ u druge žanrove, formalno deklarišući svoje delo kao potpuno drugačiju vrstu. Propuštaju se dela koja zaista u sebi nose umetničku vrednost.

Pulp fiction (ili petparačke priče) je prvobitno bio naziv za jeftine (američke) beletrističke časopise koji su izlazili od 1896. do kasnih 1950-ih. Naziv „palp“ potiče od jeftinog celuloznog papira na kome su štampani ti časopisi. Sam naziv palp ili petparačka fikcija odnosio se na nekvalitetnu literaturu. Iako je veliki broj uglednih autora pisao za ove časopise, oni su prvenstveno bili poznati po senzacionalizmu, temama koje su bile u vezi sa seksom, drogom ili nasiljem (uglavnom bez eksplicitnih sadržaja i sa određenom moralnom poukom). Pokrivali su veliki broj žanrova od detektivskih romana, preko horora, avanture, vesterna, naučne fantastike i mnogih drugih, a stripovi o superherojima se smatraju naslednicima ovih časopisa.

Vrhunac doživljava u periodu između 1920-ih i 1940-ih, kada petparačka fikcija masama pruža pristupačnu zabavu, da bi kasnije, posebno nakon drugog svetskog rata usled promena na tržištu, i konkurencije u vidu stripova i romana s mekim povezom, kao i širenja televizije, ovaj tip časopisa se polako gasio. Krajem 1950-ih, sa gašenjem najveće kuće koja je izdavala ove časopise, dolazi i do velikih promena na tržištu. Nestaje prostor za objavu kratkih priča a pojavljuje se sve veći broj romana.

Danas se ovaj izraz pogrešno koristi za lošu, jeftinu literaturu u mekom povezu. Mada, ako razmislimo o tome da su vodeći izdavači koji su srozali kvalitet papirnih izdanja uglavnom pokrenuti od strane nekadašnjih izdavačkih kuća palp časopisa, onda je ova upotreba možda donekle i opravdana.

Sve u svemu, i za palp literaturu važi isto što i za šund dela – usled zaslepljenosti odrednicom, može se propustiti neko zaista kvalitetno delo.

Treš – Izraz „kultura smeća“ pojavio se 1980-ih godina i odnosi se na knjige, filmove, TV emisije, itd. obično obojene vulgarnošću, lošim ukusom, i temama odabranim da privuku publiku šokiranjem i kroz loš, nekvalitetan ili kulturno osiromašen sadržaj. Iako obe stvari ciljaju široku publiku, za razliku od kiča, ovde se ne teži imitaciji umetnosti ili njenom pojednostavljanju,  da bi se ona bila svima dostupna, već se kulturi vrlo otvoreno pristupa kao konzumerizmu koji se ne ograničava na sirotinju već se širi i na druge društvene slojeve. Sve se prilagođava potrošačkom društvu. S druge strane, paradoksalno, treš je prerastao i u pravi pojam bunta protiv svakidašnjeg i elitnog, i izrastao u potpuno novu supkulturu, pa se može reći da se ovaj pojam opasno klacka između onoga što je smeće u najizvornijem smislu te reči (npr. rijaliti programi) i onoga što je uspelo da ispliva iz tog smeća i dokaže da poseduje umetničku vrednost.

Scena treća – Između muzeja i kante za smeće

Odavno je tačna ona izreka da je ’jednome smeće, drugome blago’, ali objektivno, jedini pravi kriterijum kvaliteta umetničkog i književnog dela jeste vreme. Mnoge razlike između onoga što poimamo kao ’nizak kvalitet’ u kulturi i tzv. ’visoke’ kulture ukazuju samo na prilagođavanje umetnosti i umetničkog izraza (pa i književnog) promenljivom okruženju, odnosno uticaju različitih društvenih, ekonomskih i drugih okolnosti.

Što dovodi do toga da je „smeće“ vrlo promenljiv pojam podložan percepciji, koji ide u oba smera, i vraća nas na problem popularne kulture kao mača sa dve oštrice.

Sa potrošačkog/konzumentskog stanovišta, kritikovanjem popularne kulture u celini i apriori, i odbijanjem da se sagledaju svi njeni aspekti, posebno pod izgovorom da to nedostatak izvrsnosti, i usled opčinjenosti klasičnim i vrhunskim, ispušta se iz vida činjenica da je „upravo pop-kultura izvorište iz koga se crpe dela koja će postati jednoga dana klasici, i da su veliki klasici današnjice, često pripadali pop-kulturi svog vremena“. Apriori isključivanje određenih umetničkih tehnika ili književnih žanrova, može posledično dovesti do upadanja u istu zamku.

Nasuprot tome, stoji urlanje publike koja bira svog favorita, poput pomahnitalih devojaka sa manjkom donjeg veša koje skiču pred likom i delom Džastina Bibera ili, ako ste moja generacija, pred grupom New Kids on the Block (ako ste napravili grimasu uz jedno zbunjeno ’a?’ to je upravo poenta onoga o čemu govorim). Sa pojavom društvenih mreža, raznih influensera i ’kulture od klika’, uz poplavu tutorijal stručnjaka, glas gomile postaje jači nego ikad pre. Kada je u pitanju književnost, vrlo glasni pripadnici ’fandoma’ pojedinih žanrova, dela ili čak multimedijalnih franšiza, često preuzimaju ulogu ovih opsednutih obožavateljki. Tako dolazi do toga da se u potpunosti zanemari činjenica da, recimo, izuzetno delo određenog književnog žanra, koje može čak i predstavljati klasik žanra, ne mora nužno da poseduje u dovoljnoj meri književne kvalitete koji ga klasifikuju u rang književnih klasika. Može, ali nije nužno.

Rastrzani između ove dve krajnosti, između gomile i elitista, plivaju i autentnični stručnjaci i umetnici/autori. Ovi poslednji – rastegnuti poput žvakaće gume – balansiraju između popularnosti i umetnosti, želja publike i autentičnog iskaza, između želje da stvaraju i ambicije, objektivne kritike i ličnih mišljenja na granici uvreda, nesigurnosti u sebe i preterane samouverenosti, pitajući se kom taboru da se priklone.

Čak i publika stoji zbunjena, posramljena sopstvenom emotivnom reakcijom na delo procenjeno kako popularno i bez umetničke vrednosti (ili šokirana klasifikacijom), reagujući na jedan od dva moguća načina: foliranjem i sakrivanjem sopstvenih izbora ili preterano agresivnom odbranom svog ukusa. Nekako mi se čini da se niko ne usuđuje da kaže da je potpuno u redu uživati ponekad i u kiču i šundu, kao što je u redu ponekad jesti brzu hranu ili se pretovariti kolačima, dokle god smo svesni njihove prave svrhe i mesta na lestvici kvaliteta, odnosno dokle god se ne zanosimo mišlju da je brza hrana zdrava da se konzumira svakodnevno i da se od svakodnevnih slatkiša nećemo ugojiti.