Retrospektivna introspekcija sa tribine „Religijski motivi u fantastici“
Budući da sam, možda čak i prvi put posle Beokona, pratio jednu žanrovsku tribinu – nisam znao šta precizno da očekujem. Iz kratke najave očekivao sam pokretanje mnogih velikih pitanja oko još većih pojmova. Religije. Mitova. Naučne fantastike. Epske fantastike. Njihovo osvetljavanje.
Nakon simpatičnog i svedenog uvoda, gospodin Beuk je prepustio kormilo prvom gostu.
Prvih tridesetak minuta koliko je trajalo izlaganje gospodina Ristića, sa oduševljenjem sam pratio njegovo iznošenje mora informacija od jednog do drugog ostvarenja. Gomila konkretnosti, pažljivo izdvojenih u kontekstu teme tribine. Pregršt zamisli koje sam tokom slušanja proživljavao formirale su osećaj sličan skijanju – po talasima literature o različitim svetovima. Bio sam impresioniran količinom zapažanja koja se mogu dovesti u kontekst religije. U mojim razmišljanjima se otvorilo hiljadu tema i bivao sam zadivljen širinom i iscrpnošću sa kojom se religija može neumorno pronalaziti od ostvarenja do ostvarenja.
U nekim trenucima sam, frustriran mnogim ranijim tribinama srodnih sadržaja, čežnjivo posmatrao neiskorišćeno platno za projektor koje je visilo iznad trojice predavača. Setivši se kako su nas još na fakultetu učili da čak i kada izlažemo seminarski rad od 5 strana – moramo napraviti adekvatnu prezentaciju koja bi u sebi sadržala vizuelne primere i verbalne sisteme značenja koja smo apstrahovali iz literature, a posebno iz samog seminarskog rada. Kako se izlaganje ne bi pretvorilo u čitanje istog. Ponovo sam se zapitao zašto se tehnologija ne koristi dovoljno, dok se na njoj pak insistira u SF-u. Zašto se najlošije osobine univerzitetskih profesora mogu pronaći kod većine izlagača na većini tribina? Zar moja radna memorija mora biti kažnjena svaki put, a vizuelni korteks osuđen na tavorenje u halucinatornom prizivanju ikoničke gratifikacije? Šta bi se desilo da sam osoba koja ima oštećen sluh? Kako bih pratio 99 procenata tribina po Beogradu, svih tih zanimljivih i informisanih izlagača i naših zajedničkih tema? Hoće li izaći snimak sa titlom, budući da je korišćena kamera? Zašto opet srećem malograđanski fenomen kulta ličnosti koje “ne treba posebno predstavljati”, a ja kao novozainteresovani jedva popamtih imena prisutnih? Ko su ovi zanimljivi ljudi ispred mene i kako da se uklopim u društvo koje se tako samodovoljno raspričalo, kao da im ne treba niko drugi do nekoliko sagovornika? Da li je opet stvar u tome da su se teze obrnule, pa je “mi predavači smo tu zbog Vas publike” postalo “ vi publika ste tu zbog nas predavača”? Zar nismo i jedni i drugi tu zbog nečeg mnogo većeg, a to je tema? Zaslužuje li ona da zauzme hijerarhijsko mesto iznad glava predavača, na platnu predviđenom za korišćenje? Zašto su predavačima u najavi za ovu tribinu istaknute master titule, ukoliko ne postoji težnja da se ispolji koncizni format akademskog izlaganja sa nekakvim suvislim pitanjem, razradom i zaključkom, a sve to zapakovano u atraktivnu prezentaciju? Kuda ide ovaj brod, osim što veoma prija ušima dok srazmerno ne zamori ili uspava? Da li sam ja tradicionalan ukoliko imam potrebu za formalnijom strukturom? Ili samo možda lenji potrošač koji voli da gotovanski sedi u toplom kontekstu prijateljskih žanrovaca i oseća se pametno?
Nastavio sam da prisustvujem potisnuvši ove utiske privremeno, bivajući napojen razuzdanim mozaikom ideja koje je prvi izlagač izneo, očekujući da će gospodin Blagojević sada ovu, što prelepu što zastrašujuću divergenciju prethodnika, nekako premostiti konvergiranjem perceptivnog polja.
Nabrajanje uzvraća udarac. Ovaj put iz oblasti epske fantastike. Pride je manje poznajem. Pride sam slomljen prvim udarnim talasom SF informacija. Najradije bih otišao kući da mljackam onih milijardu podataka iz prvog akta i istražujem sam dalje.
Međutim, ipak sam sudio nestrpljivo. Na polovini izlaganja pojavljuju se pojedini nadređeni pojmovi. Tu i tamo između šumskih putića i potočića epike, počinju da izranjaju simpatični pojmovi koji mi pomažu da donekle integrišem ono što sam do sada čuo. Počinjem da se nadam da ću najzad ugledati neki trenutak prosvetljenja i okončati golgotu memorisanja konkretnosti. Da li zbog umora, da li zbog toga što je jednom slušaocu pored mene pala glava… nisam preterano u tome uspeo. Delom svakako i sopstvenom krivicom usled nepoznavanja literature.
U završnici koja bi me pod drugim okolnostima možda mogla izvesti na zelenu granu integracije – dogodio se preokret. Neplanirani treći gost je sa sobom doneo jednako neplaniranu promenu teme i njeno proširenje. Udubivši se u treći akt, shvatih da je u pitanju izraziti autoritet SF scene – harizmatični gospodin Nedeljković.
Nakon što je oteo šou i razbudio publiku svojim doskočicama, dogodio se momenat koji je osujetio moje nade da ću otići kući sa nekakvom jedinstvenom „teorijom svega“. Na iznenađenje moje neupućene persone zaplašene ležernom nepristupačnošću dominiona onih sa jačom memorijom – gost izražava nekoliko strogih negacija tematske relevantnosti epske fantastike i horora – martinovski bacajući rukavicu u lice dobrom delu ranijeg izlaganja svojih prethodnika. Jasno razdvojivši SF od „fantazije“, dosledno nastavlja da determiniše temu u neočekivanom, ali takođe nagrađujućem smeru. Blagovremeno akreditovani gosti počinju da negoduju pokušavajući da argumentuju drugačiju poziciju u odnosu na ove opaske. No to ne rezultira konsenzusom već uzajamnim zanemarivanjem i razilaženjem pažnje na više smerova. Do malopre tiha i bubalačka tribina je procvetala u gladijatorski meč retoričkih veličina.
Nisam mogao da ne razumem gledišta gospodina Nedeljkovića, jer sam odrastao u „plemenu“ muškaraca orijentisanih na pozitivistički diskurs. Moja kuća je bila puna svih mogućih enciklopedija. No, kada se prisetim, tu su ipak bili i Meri Šeli, Stoker, Barker, King, Miroslav Antić, Herman Hese itd. U tom smislu, mogao sam da prepoznam značenje onoga što je konstruisano kao granica o kojoj govori. Ali istovremeno i velika ograničenja kreativnosti koje sa sobom donosi. Kao i svaka hrabra naučna hipoteza, SF je došao do inercije svojeg područja primene. Ono je počelo da se pomera ka istoriji promašenih vizija mnogih velikana žanra.
Kao što sam razmišljao i u analizi diskursa Ursule Legvin, sama naučna fantastika kao pozitivistički orgazam – je programirala sopstveni kraj. Time što se oslonila na anticipaciju u uskim okvirima proverljive nauke. Time nam neminovno otkrivši nemogućnosti dosezanja konačne istine. Samu sebe ograničivši na strogi branik preko kojeg dalje ne želi da zakorači. Ovaj vek je momenat kada SF radije bira da prestane da dalje nastaje, nego da umre njegova pozitivistička hipoteza. Problem je u tome što je u samoj fizici odavno sprovedena komemoracija esencijalizmu, a relativizam je postao svakodnevica novih kvantnih hipoteza.
Stoga slutim da nam je potreban novi SF koji dopušta više različitih budućnosti, što bi rekla blaženopočivša Ursula Legvin. Onakav kakav neće da odumire zajedno sa patrijarhatom, manje ksenofobičan za nove elemente, a ovaj put i hrabar da poradi na mnogo većim nedostacima od prolazne tehnološke uverljivosti – kao što je tranzicija karaktera u delima. SF koji je više psihološki futurizam, a manje materijalni spekulacionizam. SF koji je i dalje politički aktivan, ali ovaj put nešto više od komentatora bliske budućnosti na koju nas priprema. Neophodna je tranzicija dosadašnje vizije budućnosti kao linearne utopije ili antiutopije sa gomilom muške suveniromanije. Tu dihotomiju smo naučili napamet i ona više nema ništa da nam ponudi osim nostalgije za starim dobrim naslovima. SF koji je inkluzivniji prema alternativnim svetovima, ili makar dobrosusedski nastrojen, uz fokus prema alternaciji budućnosti, a ne ponovljenoj istoriji poluuspešnih anticipacija. Koji se ne plaši svega što leluja i migolji se analizi. Naučno-tehnološka verbalna diktatura tradicionalnog SF-a i neverbalna senzitivnost epske fantastike mogu da pospeše napuštanje te rigidne dimenzije u kojoj moramo da biramo između dva iskustva, mnogima jednako poželjna. Da u strahu od te androginosti ne počinimo mizoginu ekskluziju svega što nije „uradio muškarac“(“man made”). Inače će se dogoditi isto što i sa likovima u SF-u: ostaćemo zaleđeni u vremenu od početka do kraja priče, bez ikakve tranzicije i uvida u sebe. Nećemo videti dalje od naših lenjira, a prestaćemo da prepoznajemo svoja osećanja. Travestirani u mačo naučnike koji su potisnuli ljudskost u pozadinu tehnologije.
Shvatam shodno tome, da je treći predavač ostvario verovatno najintenzivniji podsticaj za moja razmišljanja o tribini, budući da mi je istraživački neodoljivo istovremeno i slediti i kritikovati implikacije koje je ukratko izneo.
Što se tiče ukupne atmosfere kolektiva, simpatični krešendo je okončan obaveštajnim doprinosima iz publike. Imao sam želju da postavim hiljadu pitanja gostima. Ipak, bio sam preumoran i nesposoban da odredim odakle bih pošao, kao i kuda želim da stignem sa pitanjem. Razumem šta bi religija mogla da potraži u SF-u, ali nisam najbolje razumeo šta je SF pronašao u religiji, u kontekstu zajedničke tribine? Da li je cilj bio razbijanje predrasude o ateističnosti SF-a? Ili sam žrtva sopstvenog nepraćenja ciklusa tribina o religiji u savremenom društvu? Tešiću se da je poslednje u pitanju, jer svoju odgovornost mogu lakše da rešim. Nedostajala mi je megastruktura koja će sve to povezati, ali „to će i dalje biti moja želja“, što reče Dr. Erovej iz „Kontakta“.
Otišao sam kući, osećajući se kao srećni, ali sluđeni hrčak. Koji nosi sa sobom gomile stvari u kućicu, ali će tek posle da shvati šta sa njima uopšte može da se uradi. Budući da nije bilo znatne akademske konvergencije, već samo trorogi rokenrol kultnih gostiju – pitao sam se je li moguće da je moja omiljena literatura toliko mršava da ne može da se iz nje izvuče makar neki ozbiljni akademski socio-političko-filozofsko-psihološko-teološki proračun? Ili smo osuđeni na večno komparativno bauljanje po univerzumu subjektivne stvarnosti u kojem ćemo samo pronalaziti puke korelate, čije nadređeno značenje ne verbalizujemo, već samo upražnjavamo na nivou nepreciznih osećaja? Hoću li i ja jednog dana prepričavati scene iz romana pritom se raspravljajući sa drugim prepričavaocem drugih romana oko toga čiji je žanr gluplji…dok publika od potencijalnih analitičara devoluira u voajere? Ne smem da se zareknem da neću!
I tada sam ponovo shvatio duboku važnost toga da se SF znatno kompetentnije poveže i sa postmodernom sa naukom i sa postmodernom umetnošću, jer užas konkretnosti bez jasnih konsekvenci ne može da se toleriše predugo – osim u introspekciji. SF samoizolacijom bira prošlost, dok strogim osporavanjem susednih žanrova bira dodatno uniženje sopstvene i ovako nagrižene naučnosti. Proterivanjem pola literature iz žanra, neće krava sa ove strane tarabe postati prefinjenija. Nadam se da će pored neodoljivog retro naziva SF – zaživeti u široj upotrebi naziv koji inkluzivno dopušta nove podžanrove, dok neki novi nadređuje sve njih, pa i sam SF – bez ekskluzije. Te da u takvom jezičkom multiverzumu ne moram da se pitam da li naslov odgovara koricama, i da li ću u sali za tribine zateći kiborge, vampire ili vilenjake. Ili još gore – svetlucavu, ali konfuznu raspravu to troje o religiji. Možda je to poruka tribine o religiji? Međusobno nesaglasje i ratobornost? Hm, dramatična pomisao. Pangea ekumenizma se prebrzo završila kubanskom krizom između trojice uvaženih gostiju.
Zahvalan sam učesnicima što su na tako autentičan način dočarali arhipelag naše svakodnevice i podarili nam živost polemike. Verujem da je uzavrelost iste upravo gradivni elemenat koji će omogućiti da konstantno težimo nečem boljem i većem od naših subjektivnosti. Mi smo više od naših imena, master titula, ili obima memorije. Mi smo istraživači nepoznatog. A radoznalost je dragocenija od svakog znanja ili starog iskustva, i to istinska fantastika razume.
Mi dižemo čelo, u projektor smelo.