„Kako možeš da se ne sećaš da majku svi imamo, a oca samo neki?”
Roman nobelovke Olge Tokarčuk „Ana In silazi u Donji svet” objavljen je u Poljskoj 2006. godine. Kod domaće kritike dočekan je kao mala idejna revolucija, nova postavka za razumevanje sveta, obogaćena interesantnim formalnim rešenjima.
Sajberpank okruženje je za mene uvek interesantno rešenje, a neobične matafore i poigravanje jezikom ne kvare utisak. Zvuče veoma dobro čak i u prevodu, ne koče niti opterećuju pažnju, nego doprinose napisanom makar izražajno, ako ne i u nekom višem smislu.
Neka vas ne zavara lakoća čitanja niti mali obim ovog romana. Za dan do dva se prođe koroz njegovih sto trideset strana, tako da tek pri kraju čitalac postane svestan bogatstva koje mu je stavljeno pred noge. Kao da ga je darovala lično Inana.
Poput svih priča koje su „revolucionarne’’ ili „nove”, opasna pustolovina Ane In ima korene duboko u ovoj našoj Zemljici. Zasnovana je na jednom od najstarijih mitoloških narativa o božanstvu koje umire, tj. prolazi kroz iskušenja smrti, da bi se pobedonosno vratilo u život. U ovom slučaju, božanstvo je drevna sumerska Inana (za čitaoce romana Ana In), a rad Olge Tokarčuk, koji je sama autorka nazvala „književnom arheologijom’’ podrazumeva spajanje tekstova sa tablica ispisanih klinastim pismom sa vizijama šljašteće, užurbane i nervozne budućnosti zaboravnog ljudskog roda.
Izvorna priča o Inani ima nekoliko verzija. Kod Semita, Amorićana i Asiraca boginja je slavljena kao Ištar, a odjek njenog trijumfa nad smrću se očuvao dugo nakon nestanka gradova i hramova koje je štitila. Arapske žene, na primer, i danas izvode „ples sedam velova’’, koji nije ništa drugo nego simbol Inaninog prolaska kroz sedam kapija podzemnog sveta, iako njihovi pokreti više nemaju religijsko značenje.
Po rečima autorke, lik boginje je u najvećoj meri zasnovan na stihovima sveštenice Enheduane, koja je napisala i prva u nama znanoj istoriji potpisala književno delo – tri poeme posvećene Inani.
Ukratko, prema predanju, veličanstvena kraljica neba i zemlje, boginja ljubavi, plodnosti i seksualne ekstaze, ratnica i prosvetiteljka ljudi, „upravlja svoju misao’’ ka podzemnom svetu i odlučuje da siđe u grobnice da sretne svoju tamnu bliznakinju Ereškigal. Znajuči da je putovanje rizično i da se iz Donjeg sveta niko nije vratio, zaklinje prijateljicu Ninšubur (Ninu Šubur) da zatraži pomoć od otaca (bogova), ukoliko se u grobu zadrži duže od tri dana. Doterana i naoružana magičnim predmetima moći, Inana prolazi kroz sedam podzemnih kapija, te na svakoj, prema pravilima Donjeg sveta, ostavlja deo svog dostojanstva i moći. Pred sestru izlazi naga i nezaštićena, tako da ne uspeva da joj se suprotstavi. Podzemna gospodarica Ereškigal, ljubomorna i okrutna, pogledala je Inanu ledenim okom smrti i isisala joj svu životnu energiju, a potom je njeno telo obesila o kuku, na kjoj će ostati tri dana.
Pošto se Inana nije vratila, Ninšubur odlazi po pomoć i ta potraga postaje najuzbudljiviji deo priče, iako je ishod očekivan. Vaskrsla Inana se vraća u svet iz koga je došla ali, promenjena podzemnim iskustvom, uviđa svoje mesto i svoju izvornu moć. Ujedno, spoznaje ko joj je ostao odan, a ko je izneverio. Zanimljiva varijacija ove pobede nad smrću ogleda se u zahtevu da Inana, napustivši zemlju mrtvih, pronađe sebi zamenu. A šta može biti ravno spasenju boginje? Ko će svojim životom platiti za njen? Ispada da to može biti samo onaj kog boginja najviše voli. A ona nije jedina koja voli. Život se iskupljuje ljubavlju, ljubavlju se plaća smrt.
Zaključak poetičan i neobično moderan. Tačnije, bezvremen.
Stara priča izgleda veoma pristalo u ruhu koje joj je dala Olga Tokarčuk. Prebivalište Ane In je futuristički grad na čeličnim stubovima. Ona se ka Donjem svetu spušta mrežom liftova, vođena hologramskom mapom koja je delo bogova. Možda se neće svakom dopasti ova modernizacija. Meni se, paradoksalno, upravo na toj fantaziji zasniva uvrljivost pripovedanja. Teško je rauzmeti i ljude i bogove ako nas dele hiljade godina, bez obzira da li ih tražimo u prošlosti ili u budućnosti, a za slobodne interpretacije i maštanje, budućnost se čini prikladnija. Smeštanje priče u vreme kom zaista pripada vezalo bi pažnju za raskoš istorijskog dekora, udaljilo bi nas od simbola i verovatno bi umanjilo snagu filozofskih poruka.
A šta nam u filozofskom smislu Ana In (i preko nje Olga Tokarčuk) poručuje? Da buntovnica odgovarajućeg porekla, uz nešto duševne snage i podržana od strane pravih prijatelja može srušti korumpirani i nepravedni patrijarhalni poredak? Samo na prvi, najpovršniji pogled.
Ne poričem da ovaj roman ima angažovanu notu, sama autorka je u pogovoru nagovestila mogućnost takvog čitanja, ali sam ja sklona da vidim i nešto više od pobune sa razlogom ili bez razloga. Mit o Inani nije tako jednostavan. Ozbiljna stara priča zaslužuje dublje tumačenje. Olga Tokarčuk je više od poeme o pobuni napisala.
Ana In je umrla i oživela. Pobedila je smrt, pa može li, posle toga, imati moćnijeg neprijatelja?
U Donjem svetu se, dragovoljno, srela sa sestrom bliznakinjom, onom koja bi joj „mogla biti ogledalo kada bi ovu svetloputu malo zlostavljao, ukalajao, zacrnio joj usta i prste…’’ Nadvladala je, dakle, mračnu sebe. Nagodila se, donekle, ali se, što je najvažnije, iz mrtvih vratila. Za boga, i pogotovo za čoveka, ne može biti većeg trijumfa.
Sa druge strane, ne može se poreći da je žensko božanstvo u našoj kulturi prinuđeno da deluje iz podzemlja, sa periferije zvaničnih kultova, iz nesvesnog i teško dostupnog, tako da se samo povremeno nasluti sila kojom raspolaže.
Kao da smo zaboravili da, pored oca, imamo i majku, baš svako od nas.