Druga knjiga u ediciji Zov heroja Ukradeni bog donosi novi pristup žanru epske fantastike.
Čvrsto i samopouzdano – autoritativno, kao da se radi o drevnoj umešnosti starog majstora u klesanju kamena, a ne o modernoj umetnosti i savremenom stilu tkanja imaginacije mladog autora… Ma koliko daleko od stvarnosti bio odveden, kakvim god stravičnim opasnostima bio svedokom, vođen sigurnom rukom naratora, čitaoca ni na tren ne napušta osećaj bajkovite bezbednosti…
KunterNo
… Često me je mučilo to kako sam ovakav pokolj posmatrao kao da je u pitanju pozorišna predstava. Smrad smrti visio je u vazduhu, poput dima koji peče oči i cepa pluća. Lagano sam ustao, pokušavajući da nađem prostor bez krvi na podu. Ovako nešto nikada nisam video, niti verujem da ću ikada videti. Kada se sve završilo, tišinu je krasilo samo slabo ječanje umirućih Maski. Nisam mogao da prebrojim tela, niti sam želeo. Oluja napolju se završila u toku borbe, tako da je samo vlažan vazduh klizio unutra. Mnoge svetiljke su utrnule, a ja u polutami konačno pogledah u krvlju umrljano krčmarevo lice.
Premda je imao sedu kosu, lice mu je bilo mladoliko, prošarano sitnim ožiljcima, koji su podsećali na bore. Proćelav i glatko izbrijan, odavao je utisak nekog sa autoritetom, nekog sa iskustvom. Oči su bile iste boje kao kosa, ali hladne. Odmeravao me je. Promišljao i pitao se. Nisam znao šta da kažem niti uradim. Zaprepaštenje me je još držalo paralisanog.
„Zolou hvala, na sigurnom si… Obećani dar je ipak našao svoje odredište“, progovorio je krčmar. Kratkim pokretom ruke dao je naredbu Maskama na podu. Ustali su i krenuli da iznose mrtve napolje. Posmatrao sam kako hladnokrvno ubijaju svoje saborce na samrti. Jedva sam uspevao da ostanem na nogama: sve više su trnule, počinjale da klecaju… Spazivši to, krčmar me je izveo na vazduh.
U mraku, na blagom vetru, treperele su noćopojnice. Oblik im je bio sličan ljubičicama, ali bile su duplo veće. Danju su bile tamne, zatvorene i naizgled suve, a noću bi se otvarale poput zevalica, dok im je središte treptalo sablasno belom svetlošću u ujednačenom ritmu. Ta svetlost je predstavljala zamku za insekte, jer su se noćopojnice njima hranile. Bio je to neobičan cvet, poput mesečevih pratilja koje su bile još lepše, i menjale boju u skladu sa mesečinom.
„Zovem se Pen Jakin. Ja sam beli Zoloov sveštenik visokog reda. Znam da ti je to strano, ali vremenom ćeš naučiti.“, govorio mi je, dok smo odlazili u mrak. Vlaga posle kiše mi je prijala. Oluja je odnela oblake nad nama, tako da su nas šarene zvezde posmatrale. Ljubičasta svetlost meseca dala je sablasne konture Pen Jakinovom licu. Nisam znao ni šta da kažem, ni šta da mislim. Moj um je zapao u neki svet ništavila, uspavavši sve živo u meni. Život me je podsetio na Filit. U svom umu sam se okrenuo ka vratima od opsidijana, ali put mi je prečila Darijina plava runa. Opet sam želeo Filit, želeo sam taj oganj života i smrti.
Pen Jakin mi je spustio ruku na rame.
„Ne plaši se. Mi smo tvoji čuvari“, rekao je tiho. Sećam se da je ta ruka na ramenu u meni proizvela neobuzdanu histeriju. Plašio sam se da je sklonim, a opet, taj dodir toliko mi je smetao da bih ga spalio.
„Dosta mi je čuvara – za ceo život. Hoću da budem sam!“, izlete mi. Strepeo sam od onog što sledi. Krčmar je ćutao; slaba mesečina nije uspela da mu osvetli oči, ali lice mu je ostalo mirno.
„Pustiću te da razmisliš“, reče na kraju.
„Ja sam već razmislio“, odgovori mu treći glas.
Pred nama je stajala prilika ogrnuta plaštom, koji je na mesečini delovao plav sa zelenim šarama. Lice mu je bilo mladoliko, a kosa bela, sa ljubičastim odsjajem. Oči u senci gledale su ka nama.
„Svratište je puno. Izvini, putniče, ali večeras spavaš napolju“, odgovori Pen.
„Ja večeras neću spavati, Pene Jakine, izgubljeni Iluzionaru“, reče stranac. Pen Jakin oštro uzdahnu. Digao je pesnicu u vazduh i tada iz svratišta iskočiše preostale Maske.
„Dosta mi je vas Lisica. Uništiću vas sve, makar morao da ubijam jednog po jednog!“, reče Pen.
Stranac se zakikota dok su ga Maske okruživale. Nije se pomerao niti je obraćao pažnju na njih; licem beše okrenut ka ka krčmaru.
„Pravo da ti kažem, i meni su dojadile njihove spletke. Više odmažu nego što pomažu kraljevstvu. Ako ikada u životu budem imao vremena da se bavim glupostima, zgaziću ih.“, odgovori stranac.
„Ko si ti?“, upita Pen napeto.
„Ja sam onaj koji će ti poslednji put otvoriti Sferu Mrtvih.“ …