Usled nepredvidljivog okretanja svemirskog ruleta, u životu svakog čoveka može nastupiti kratkotrajni period kada se sve kockice slože i sve se odigrava po zamislima ili trenutnim hirovima. Na žalost, to ne znači i da će se dotična osoba usrećiti.
Probudio sam se jer sam se ujeo za jezik. Gornjom levom četvorkom koju je zubarka izvadila pre dvadeset godina.
Mašim se za naočarima, gurnem ih na nos da pogledam koliko je sati i… ništa ne vidim. Mora da su se isprljale. Skinem ih i… pred očima mi se sjaje jasne crvene cifre digitalnog sata: Šest sati i petnaest minuta. Promrdam se da vidim šta me danas boli. Ni leđa, ni ramena, ni ahilova tetiva… Interesantno. Mamurluk od sinoćne pijanke; nema ga. Čudno… Olga, moja žena, ujednačeno diše pored mene, spava snovima pravednika. Nema veze, vreme je za ustajanje. Kao što i svako jutro činim, u jednom zamahu ustajem iz kreveta i… uz ogroman prasak naletim na ormar. Izgleda da sam se prejako odrazio. Olga se uz bolni jecaj i obavezno gunđanje probudi:
– Šta ti je? Gde si navro? – pa me sanjivim očima pogleda i vrisne:
– Šta ti se desilo? Ko si ti?
Ja se pogledam po sebi. Ruke i noge su mi na mestu, sve je u redu, jedino što pidžama malo visi na meni. Mora da sam smršao u poslednje vreme. A ona raširenih očiju gleda u mene, kao da vidi neko, ne daj bože, strašilo.
– Šta ti je ženo?
Ona se hvata za dah, pokriva glavu čaršavom i ja kroz filtar platna čujem njene prigušene reči:
– Pogledaj se u ogledalu…
Dobro, kažem sebi, ako je to želja moje drage ja ću joj uslišiti, ništa to ne boli. Stigao sam do predsoblja, do velikog ogledala i… prestravio sam se kao nikad u životu.
Sa druge strane ogledala bio sam ja… Dvadesetogodišnji ja.
Nisam našao nikakvo suvislo objašnjenje za uzroke mog čudesnog podmlađivanja, mada, iskreno govoreći, i nisam previše razmišljao o tome. Nisam hteo da kvarim svoju sreću prizemnim stvarima kao što je razmišljanje.
Početak dana je bio fantastičan. Za doručak sam pojeo trostruku porciju. Bio sam zadovoljan, pun energije i elana. Probudila se i kćerka Ivona koja se nije naročito potresla novonastalom situacijom. Današnju generaciju, koja je odrasla u virtuelnom svetu, teško je iznenaditi.
– Uh ćale, što si dobar frajer bio! – reče, pa je odjurila na faks.
Skoknuo sam do igrališta da ovoj današnjoj mlađariji pokažem kako se nekad igrao basket. Otišao sam na bazen gde su me startovale dve devojke. Dogovorio sam se sa njima da se večeras nađemo u gradu.
Popodne sam, sa novostečenim društvom sa basketa, otišao na fudbalsku utakmicu. I pobegao navrat-nanos kad se moja grupa potukla sa nekom suparničkom.
Uveče sam s dna ormara iskopao neke pantalone koje sam poslednji put navukao pre deset godina. Bile su mi široke, ali sam ih koliko-toliko popunio dupetom.
Provod je bio katastrofalan. Našao sam se sa devojkama u kraju pa smo se vozili pretrpanim autobusima pa tramvajem… Kontrolori su me izbacili iz tramvaja pošto nisam imao kartu. Devojke su mi se smejale zbog odeće. Moj mobilni im se činio „retro“, muzika u kafiću mi je bubnjala po slepoočnicama. Kad su shvatile da nisam ni na kojoj društvenoj mreži, pa još kad sam odbio tablete koje su mi nudile, totalno su se ohladile od mene. Oko ponoći su me otkačile i pošle kod nekoga na „žuraju“. U pokunjenom raspoloženju i premoren od napornog dana pošao sam kući.
Tada su me presreli. Jedan Kinez i dvojica hrmpalija. Hteo sam ih zaobići ali bilo je očito da nemam šanse. Okomili su se namenski baš na mene.
– Vreme je za naplatu – reče Kinez savršenim akcentom. Ona dvojica su me držala za po jednu nadlakticu pa mi je sloboda kretanja bila prilično ograničena.
– Naplatu čega? – uspeo sam da iscedim.
– Za naplatu tvog duga – odgovorio je Kinez pa je iz svoje aktovke izvadio neki papir. – Po ugovoru koji si sinoć potpisao.
I onda se setih: Sinoć sam se malo zapio u kafani. U početku je to bilo poznato društvo, svi iz kraja ili sa posla, pa je bilo i nekih veseljaka za susednim stolom, baš su dobro pevali, pa hajde da spojimo stolove… Bilo je baš veselo. A konobarica, mlada, u miniću, čoveku dođe da je dohvati…
– E da mi je dvadeset godina – uzdahnuo sam.
Čovek koji je sedeo pored mene se nasmešio:
– Nije to nemoguće, ako si siguran.
– Siguran sam, sto posto – rekoh veselo.
Čovek, mora da je bio Kinez, ili Koreanac, ili Japanac, uozbiljio se:
– Može se to urediti, ali je cena prilično visoka!
– Nisam te pitao za cenu – odvratio sam nehajno pa sam drmnuo još jednu lozu.
Ne sećam se kako sam stigao kući.
I tako sam se našao među trojicom namrgođenih uterivača mog duga.
– A čime ću da platim? – pitao sam, očekujući najgore. Očekivanja su mi bila opravdana.
Kinez je nezainteresovano slegnuo ramenima: – Jeftino si prošao. U tvom slučaju to će biti jedan bubreg, malo kičmene moždine, jedan testis i dva umnjaka. Ništa bez čega ne bi preživeo.
– Šta ste mi uradili da se podmladim?
Na Kinezovom licu se jasno videlo da mu je dosadila ova diskusija.
– Izvršili smo regeneraciju tvog organizma koristeći nanotehnologiju i malo molekularnog inženjeringa. Sad ti je telo bolje nego što je ikad bilo. Shvatićeš da to ne može da bude besplatno. Poštena je to trgovina. Tebi treba mladost, a nama neki tvoji nebitni organi.
– I te moje nebitne organe ćete presaditi u druge pacijente. Što ih niste tretirali nanotehnološki, kao mene, pa bi im organi sami izrasli?
Kinez je prevrtao očima: – Je li te stvarno interesuje?
Stvarno me je interesovalo. Naročito zato što nisam imao drugu ideju, kako da dobijem na vremenu.
– Problem je mozak. On se ne može regenerisati. A podmlađeno telo zahteva više moždanih resursa koje on posle određenog vremena ne može obezbediti. To su sitni nedostaci ali jedna ozbiljna naučna institucija, kakva smo mi, to ne može sebi dozvoliti. Naši klijenti su ugledni, bogati, koji traže savršenu uslugu. Zato smo bili primorani da sklapamo ugovore sa nepouzdanim osobama kao što si ti. Dosta je priče! Idemo!
– Čekaj, čekaj – viknuh uspaničeno, – šta će biti ako raskinem ugovor?
On je opet slegnuo ramenima: – To se neće desiti. Ali ako bi se ipak dogodilo, ti bi za dva dana bio opet onaj išijalgični matorac kao što si bio. Ova prva doza nanorobota koju sam ti ubrizgao nije dovoljna. Tvoje ćelije bi se vrlo brzo degenerisale.
Sve sam čuo. Vremena za gubljenje više nije bilo. Istina, u moje vreme još nisu postojali tekvondo i kik boks, ali se pojavio karate, a ja sam posetio nekoliko treninga. Iznenadnim udarcima laktovima oslobodio sam se tiska ovih gorila oko mene. Brzi okret, udarac nogom i… bežanija, koliko su me obnovljene noge nosile. Samo sam se nadao da degeneracija, koju mi je Kinez obećao, neće uslediti pre nego što uteknem.
I svim srcem sam želeo da sam nevoljni učesnik jednog ružnog sna i da ću se brzo probuditi.
Probudio sam se na Olgin vrisak.
Uzeo sam naočare da vidim koliko je sati: Šest i petnaest. Mučio me je užasan mamurluk. Sinoć sam se baš napio. Protegao sam bolna ramena, razradio ahilovu tetivu i otišao u obavezni toalet. Tek nakon toga sam zapitao Olgu, šta je muči.
– Dođi da me vidiš!
U predsoblju se Olga gledala u ogledalu. Pogledao sam i ja. I video devojku zbog koje sam pre trideset godina hteo u vatru da idem. Posmatrao sam dvadesetogodišnju Olgu.
Ivona se oduševila kad je ugledala majku. Dobro ju je osmotrila pa izjavila:
– Kevo, odlično su ti uradili lifting. Bolja si mačka nego što sam ja bila u najboljim danima. Treba da središ frizuru, izgledaš kao da si iz prošlog veka. Aj’ ćao, idem na faks. Imam predavanja, pa popodne kolokvijum. Naveče izlazim sa društvom. Ne čekajte me do dvanaest!
Olga je radosno shvatila da bi mogla za jedan dan da prečisti čitav stan. Sa puno elana je prionula na posao. Nakon pola sata se požalila da je polomila nokat pa je prisela da zapali cigaru. Uzela je uveličavajuće ogledalo pa počela pomno da proučava svoje lice.
– Znaš šta, stvarno bih mogla do frizera. Očajna mi je frizura – reče.
Odlično, pomislih, taman mi treba malo samoće da se izlečim od mamurluka. Olga ode.
Frizura, koja se vratila, vriskala je od ekstravagancije. Šljašteće loknice ovamo, umetci onamo… Iz čisto sebičnih razloga, radi svoje dobrobiti, uzdržao sam se od iskrenih komentara.
Popodne sam imao neke ideje, ali mi je žena glatko dodelila korpetinu:
– Beži matori perverznjakoviću, pedofilu jedan, mogla bih ti ćerka biti!
Umesto toga je naglavačke okrenula ćerkin ormar u potrazi za odgovarajućim krpicama. I onda je iznela ono što joj se verovatno čitav dan motalo u glavi:
– Znaš šta, ovako kamuflirana neću biti upadljiva. Mogla bih u kafić gde ide Ivona, pa da iz prikrajka pazim na nju…
Najblaže rečeno, njena ideja me nije iznenadila.
– Da te otpratim?
– Šta će mi matora kenjčina, još će ljudi pomisliti da sam sponzoruša!
Prošao je dnevnik, odgledao sam film, pa krimi seriju, pa ponoćne vesti. Moje žene nigde. Da se nije uvalila u neku nevolju? Ćerka zna da se snađe u noćnom životu, ali supruga…
Tada sam se setio. Sinoć u kafani, u društvu sa kojim sam veselo proslavljao ne znam tačno šta, našao se i jedan Kinez. Ja mu, gledajući u noge konobarice, rekoh:
– Šta bih dao da još jednom spavam sa dvadesetogodišnjakinjom!
– To se lako može srediti – odvratio mi je Kinez.
– Ne, ne može. Ja sam se zakleo u sebi da neću prevariti svoju ženu.
Kinez se nasmejao: – To je malo teže, ali nije nemoguće. I cena će biti malo viša. Hoćeš li?
Ja sam pomislio da je ovaj Kinez (Koreanac? Japanac?) baš šašav.
– A što da ne? – rekoh i zapalih cigaru.
Jeza me je uhvatila. Kroz maglu mi se promaljalo da sam potpisao neki papir. Šta je pisalo na papiru, pojma nemam.
Kao bez duše, pohitao sam u ćerkin omiljen kafić. Mora da su tamo! Inače, pojma nemam gde da ih tražim.
Olgu sam našao ispred kafića, u pratnji dvojice nabildovanih mladića i mog sinoćnjeg Kineza. Iskoristivši činjenicu da me još nisu primetili, glavom sam naleteo na onog bližeg. On se počeo teturati od siline mog naleta i pustio je Olgu. Ja sam, naravno, pao na kolena.
– Beži! – viknuo sam ženi.
Ivona je, zajedno sa svojim društvom, baš tad našla da izađe iz kafića.
– Mama, tata, šta radite ovde?
Iskoristivši dobrodošlu gužvu koja se stvorila, ja sam nekako stao na svoje noge pa jednom rukom povlačevći Olgu, drugom rukom Ivonu, počeo da trčim prema kući.
– A što me osramotiste – reče Ivona, ali je poslušno trčala sa nama.
Kad sam pogledao preko ramena, video sam da se ona dvojica opasno približavaju. A ja sam se molio Svevišnjem da ovo bude san ili privremeni boravak u nekom paralelnom svemiru iz kojeg ćemo se vrlo brzo vratiti u svoj.
Probudio sam se. Nisam ni pogledao sat, znao sam da je šest i petnaest. Olge nije bilo u krevetu. Iz dnevnog boravka mi je dopirao miris sveže ispečene kafe. Ustao sam i pridružio se supruzi.
– Da znaš – rekao sam joj – nikad u životu nisam popio slađu kafu.
Sve je bilo u redu. Košmari su prošli, život je lep i normalan. Kinezi, eliksir mladosti, doniranje organa, sve je to samo u ružnim snovima. Nisam ni primetio da sam počeo da pevušim, pomalo iskrivljujući tekst:
„Letio bih noćas, letio bih ja,
eh da imam krila, krila leptira“
I osetio sam užasni, narastajući svrab na leđima, ispod obe plećke.
Dobro smo prošli. I vi, i ja. Mogao sam prouzrokovati svetsku kataklizmu da sam zapevao:
„Zaustavite Zemlju, silazim!“
Autor: Autor