Šta dakle da se radi, a?
Sajt nam je zvanično proradio i novi tekstovi se kače. Sa njim se vratila i rubrika obaveznih klasika žanra. S toga sam, dok je sajt bio na odmoru da tako kažem, iščitavao jednu distopiju koju sam hteo da predstavim u ovom tekstu. Ne, nije 1984, ni Vrli novi svet, a kamoli Mi i Farenhajt 451 o kojima će biti reči u nekim od narednih tekstova. Sada je na redu delo koje je udarilo tamo gde pojedini autori tog doba nisu smeli.
Kladim se da vam je poznato ime Entonija Bardžisa (Anthony Burgess). Da, to je autor kontroverzne Paklene pomorandže, romana koji je izazvao pravi šok kod publike kada se pojavio. Pored ovog dela napisao je još 50 knjiga, proze, poezije i esejistike. Nije tajna da je bio lingvista što se vidi u njegovim knjigama. Uz Pomorandžu ljubiteljima fantastike je interesantna i 1985, moderni nastavak Orvelove 1984 u kojem Britanijom vladaju radnički sindikati koji i za mrvicu nezadovoljstva stupaju u masovni štrajk dovodeći tako društvo do opšteg kolapsa. Ovo delo se, pored kritike kapitalizma, našlo na meti kritika zbog prikazivanja islama u negativnom kontekstu u kome su doseljenici sa Bliskog Istoka od Britanije napravili muslimansku državu. U ovom tekstu se neću baviti 1985 već, pogađate, delom koje predstavlja njegov magnum opus, Paklenom pomorandžom.
Kao što sam već naveo, Paklena pomorandža (The Clockwork Orange) je svojim pojavljivanjem izazvala pravu polemiku u britanskom društvu (svetlost dana je ugledala 1962. godine.) Radnja je smeštena negde u budućnosti i prati doživljaje Aleksa, vođe maloletničke bande, koji sa svojim drugarima uživa u bezrazložnom nasilju, pljačkama i silovanjima. Tokom jednog od tih izleta, Aleks je završio u zatvoru gde je dobio višegodišnju robiju. Tokom tuče ubija jednog zatvorenika i biva podvrgnut novom eksperimentalnom tehnikom kojom bi se prestupniku fizički ogadio svaki vid nasilja što ga svodi na nivo dresirane životinje.
Pitanja koja Paklena pomorandža postavlja su aktuelna i dan danas. Da li je potrebna eksperimentalna metoda kojom bi se prestupnici obuzdali ili je reč o sredstvu manipulacije kojim autoritativni režimi drže svoje građane u potčinjenom položaju i koja se koriste u obračunima sa neistomišljenicima. Tokom čitanja vidimo da je delotvorna metoda zapravo sredstvo kojim se nepodobni drže pod kontrolom svodeći ih tako na osobu bez ikakvog izbora. Sam Aleks posle tretmana biva predstavljen predstavnicima Vlade kojima se prikazuje delotvornost terapije činivši ga tako zamorčetom nad kojim se uspešno sprovela metoda.
Druga tematika kojom se knjiga bavi je maloletnička delikvencija. Svedoci smo da su iz godine u godine prestupi čiji su akteri maloletni sve teži i gori. Dovoljno je pogledati samo naslove iz crne hronike da nam se kosa digne na glavi. Pošto su zakonske regulative kojom se kažnjavaju prestupnici očigledno bez rezulatata, postavlja se pitanje iz prethodnog pasusa. Da li je neophodna Ludovikova metoda kako bi se ovaj problem sveo na minimum uprkos tome što je reč o nehumanoj tehnici? Da li je jedna nehumana tehnika pravi lek kako bi se pobedilo zlo u pojedincu?
Roman je zbog specifičnog stila težak za čitanje i na matičnom jeziku. Bardžis je, kako bi dobio na uverljivosti, za njega kreirao nadsat, žargonski jezik kojim govore maloletni delikventi koji se sastoji iz reči iz engleskog i ruskog jezika. Iz tog razloga se na stranim izdanjima na zadnjim stranicama nalazi rečnik koji bi čitaocima koliko toliko olakšao čitanje. Uprkos tome potrebna je velika koncentracija kako bi se pratila radnja iako je roman napisan Bardžisovim prozaičnim stilom. Zbog ovog navedenog predstavlja i pravi izazov za prevodioce.
Vredi pomenuti i poznatu filmsku adaptaciju u režiji jednog od najvećih velikana sedme umetnosti, Stenlija Kjubrika gde je lik Aleksa maestralno dočarao Malkolm Mekdauel. Verno se držao Bardžisovog literalnog dela u kome je uporedio pojedinačno i institucionalno zlo. Bio je na Aleksovoj strani što se vidi po toku filma i samom završetka koga ne bih želeo da spojlujem ukoliko postoji neko ko još nije pogledao ovaj film, ako takav uopšte i postoji.
Ono što je zanimljivo da je zbog cenzure na američkom tlu iz romana izostavljeno poslednje dvadeset prvo poglavlje koje je ključno za razumevanje knjige. U sledećem pasusu ću objasniti tako da ko nije čitao neka ovde stane zato što sledi potencijalni spojler.
Kroz poglavlja pratimo Aleksov razvoj. Od delikventa do zamorčeta u eksperimentu koji i sam postaje žrtva društvenog poretka i na kraju do čudotvornog izlečenja. Ovde se stiče utisak da se Aleks vratio na staro i postao isti onakav kakav je bio na početku knjige. Međutim, u izostavljenom poglavlju vidimo da je prerastao ultranasilje, kako ga naziva i odlučio je da se uklopi u kalup društva u kom su bili njegovi roditelji (da pronađe posao i zasnuje porodicu). Ne, ne Ludovikova metoda nije promenila našeg junaka već je on sazreo. Treba sagledati simboliku broja 21 jer po anglosaksonskim zakonima svaki građanin nakon navršene dvadeset i prve godine postaje punoletan.
Ovaj klasik je pred domaćim čitaocima doživeo brojna izdanja od kojih vredi izdvojiti celovito Algoritmovo izdanje. Ne, nije u pitanju istoimeni hrvatski izdavač, već beogradski. Za prevod su bili zaduženi Zoran Živković, koga nema potrebe da predstavljam, i Aleksandar B. Nedeljković, koji je u izostavljenom poglavlju preneo duh romana.
Šta dakle da se radi, a? Ako ste gledali film, a niste čitali knjigu ispravite tu nepravdu. Garantujem da ćete uživati uprkos tome što vam je poznata radnja. Još bih napomenuo da ovaj roman treba da predstavlja upozorenje da se protiv zla, kako u pojedincu tako i institucionalnog, treba neprestano boriti.