Putevi su uvek izvesni. Jedina konstanta u životu. Ako kreneš nekuda, nekuda ćeš i stići. Nijedan put ne vodi nikuda. Onaj koji putuje uvek stigne nekud. Samo, ne uvek onuda kuda veruje da će stići.
Bio mi je dvadeset peti rođendan. Uspešno sam ubedio devojku da ne dolazi čak iz drugog grada samo zbog tog datuma. Videćemo se svejedno narednog vikenda, kao što smo i planirali. Mada je istina bila da danas nikako nisam želeo da budem sam. Već nekoliko meseci sam u ovom gradu i još nisam upoznao nove prijatelje. Posao koji sam dobio zahtevao je preseljenje u manje mesto, gde su stanovnici ljudi drugačije kulture i melanholičnog temperamenta. I sada je sva ta mirnoća i jednoličnost počinjala da me davi. Odlučio sam: Obući ću cipele za kišu, ogrnuti dugački, sivi kaput i polako krenuti. Na nekih deset kilometara od smeštaja, nalazila se velika reka. A ja sam obožavao vodu. Da je bilo koji drugi dan bio u pitanju, ne bi bilo sile koja bi me naterala da iz čista mira krenem napolje, u martovsku izmaglicu, u nameri da prepešačim deset kilometara u jednom pravcu. Međutim, sada sam već neko vreme udisao sveži vazduh ovog ušuškanog dela grada i čudio se kako brzo prelazim razdaljinu. Poslednja dva kilometra bila su izuzetan prizor. Napustivši ulice načičkane malim kućicama i ljupkim dvorištima, došao sam do dela gde je tek po koja vikendica šarala velike, divlje, zapuštene placeve prepune visokog šiblja i izraslog, neorezivanog drveća. Pomislio sam kako sam već ranije viđao ovakve šikare. U mom rodnom selu je bilo tih kuća koje su zjapile prazne kao kakvo rđavo znamenje, a šiblje i sasušeni korov su umotavali dvorišta i ograde čak i u zimskim mesecima. Ubrzo sam video nasip.
„Zar sam već stigao!” pomislio sam i nasmejao se. Konačno sam dospeo do reke. Pažljivo sam se popeo na nasip a zatim spustio ka malom šumarku koji je zaklanjao samu obalu. Svaki korak je odavao rezak zvuk probijanja tvrdih, zimskih cipela kroz poluvlažno bilje. Mogao sam da vidim vodu kroz sve veće pukotine između drveća. Konačno sam prošao kroz šumarak i izbio na travnatu čistinu, uokvirenu rekom sa jedne strane, i pojasem stabala sa ostalih. Najveće i ujedno najstarije stablo raslo je uz samu obalu, zaronivši svoje korenje duboko u samo srce vode. Na trenutak ophrvan lepotom prizora, shvatio sam da me obuzima još jedna snažna spoznaja. Već sam video ovo mesto. U snu, koji sam imao još kao student. Sanjao sam da se nalazim na istom ovakvom mestu, koje je tada predstavljalo skrivenu kapiju raja. Tu, uz samu vodu, bio je smešten stari, zarđali lonac u kom su se nalazila zrna graška koja su se mogla uzbrati sa one druge, rajske strane kapije i krišom doturiti u ovaj svet. Kao kroz maglu sećao sam se smeha radosnih žitelja ovog neobičnog raja na ‘drvetu graška’ koji su se zabavljali tako što su brali i skupljali zrna u svoje male lončiće, dobacujući veselo jedni drugima šale i doskočice.
Sličnost prizora koji sam upravo gledao sa onim iz sna bila je zapanjujuća. I kada sam ga sanjao, imao sam utisak da je to jedan od onih značajnih snova koje treba zapamtiti, jer nose dublju poruku, koju s početka ne možemo da vidimo. Pitao sam se šta li to znači. Prišao sam samoj obali vrlo oprezno, vagajući sopstvenu težinu i čvrstinu tla sa svakim korakom. Želeo sam da dodirnem vodu, prizivajući u svom umu osećaj svežine i hladnoće koji reka pruža koži. Naslanjajući se na dasku koja je ležala uz obalu, uspeo sam da ispunim svoju želju a da pri tom ne pokvasim cipele. Hladnoća je bila još lepša nego što sam zamišljao. Osvežila me je. Osećao sam da sam već dugo žedan na jedan čudan način a da to nisam znao. Pustio sam pramenove kose da slobodno padaju, uokvirujući mi lice i sklopio oči, uživajući u ovom neobičnom kontaktu.
***
Kuckajući prstima po drvenom oknu prozora ponovo sam skrenula pogled sa dugačke, poluprazne ulice koju su već neko vreme osvetljivale kovane ulične lampe, na tortu koja se topila na stolu. Pored nje stajala je boca vina i poklon upakovan u šuškavi papir. „Nisam smela ovo da dopustim. Dobro znam kakav ume da bude kada se bliži ovaj datum. Daće sve od sebe da nas ubedi da mu nismo potrebni, da nije važno. A važno je. I sad ga nema.”
Nakon što sam prethodne večeri prekinula poziv, shvatila sam da ne smem dopustiti da provede rođendan sam. Otkad je prešao u ovaj grad, osećam da je drugačiji, tiši, mirniji. Kao i ovdašnji ljudi. A to je umelo biti opasno stanje po njega. Spakovala sam neophodne stvari i nakon završene smene sela na prvi voz, stiskajući u džepu kaputa rezervni ključ njegovog stana.
Satima sam ga čekala. Telefon mu je bio isključen, a gotovo ga nikad nije isključivao. Mrak se već dobro zavukao u prostor oko mene, te sam upalila svetlo. Sve je bilo gluvo, osim sitne buke koju je stvaralo cupkanje mojih nogu ispod stola. Tome se uskoro pridružilo tiho šmrcanje. Telefon je i dalje bio nem.
***
Otključao sam oprezno vrata, čudeći se svetlosti koja je dopirala iznutra. „Ne sećam se da sam ostavio svetlo uključeno.” Plačući je pritrčala i čvrsto me zagrlila. „Došla si…” nasmejao sam se, grleći njeno toplo telo. „Naravno da sam došla.” izgovori, ne puštajući me.
Uživao sam u njenom zagrljaju, milujući joj jednom rukom kosu, dok sam u drugoj stiskao zrna graška.
Autor: Jovana Banić