Potomci (2006)

Stotinu puta sam čula izreku ‘Na mladima svet ostaje’ i nije da nisam imala isto toliko prilika da mi se ista dokaže kao istinita, ali je film Children of Men (Potomci) Alfonsa Kuarona čitajući između redova u svakom smislu opravdava.

Ovaj film, koji se uklapa u žanr trilera je mnogo više od puke izmišljene priče, smešten u ne tako daleku budućnost, prikazuje sliku sveta kakva se ne razlikuje mnogo od one koju trenutno poznajemo.

Pre osamnaest godina rođena je poslednja beba na svetu, nakon čega je busledila apsolutna neplodnost čitavog čovečanstva. A sada je u distopijskoj 2027. nakon njegovog ubistva sve jasnije da je svet sve bliži istrebljenju. Na rubu je propasti, a na svakom uglu izbijaju ratovi.

Ubrzo nakon početka filma upoznajemo se sa Teom (Klajv Oven), praznim i sumornim čovekom koga pronalazi bivša devojka i moli ga da pomogne mladoj devojci Ki (Kler-Houp Ešiti) koja krije ogromnu tajnu – trudna je.

Teov zadatak je da devojku prebaci na sigurno, ali u razorom, distopijskom i apokaliptičom svetu gde se najveći neprijatelji predstavljaju kao najbliži prijatelji, taj zadatak se može učiniti gotovo nemogućim.

Prvi znaci distopije javljaju se na samom početku filma gde desetine ljudi nabijeno stoje u malom kafiću, nemo gledajući u ekran televizora čiji trenutni program izveštava o smrti najmlađe osobe na svetu. Njihov pogled koji deluje kao da će propast čitavog sveta uslediti za koji trenutak govori nam i više nego što je potrebno da shvatimo svet u kome ti ljudi žive.

Vrlo jasno možemo primetiti da je gotovo čitav film u montaži provučen kroz neke zelene i plave filtere i boje što je još jedan vrlo jasan pokazatelj distopije.

Sjajno je to što u mnoštvo scena možemo pronaći skrivene poruke koje istovremeno govore o nadi i o beznađu. Zapravo, čitav film govori o njima. Govori da se budućnost sveta krije u novim naraštajima, u deci i da je bez njih svet zauvek uništen, što vrlo lako možemo prepoznati i u očima ljudi pored kojih Ki prolazi sa uplakanom bebom starom samo nekoliko sati u naručju. Plač bebe ljudima je vratio veru u bolje sutra, što je bilo vrlo dirljivo, i kao što jedan od sporednih likova u filmu kaže: „Kako je zvuk na igralištima bledeo, očaj je stizao. Čudno je, šta se događa bez dečijih glasova.”

Jedan od razloga zbog kojih mi se film toliko dopao su likovi i njihovi fantastični karakteri, počnimo od Ki, koja mlada i trudna devojka koja nema predstave ko bi mogao biti bebin otac, koja je drska, uplašena i nikad u životu nije videla trudnicu, te u skladu sa tim nema pojma sa čime se suočava, poprilično je zabavna i zasigurno stiče obožavanje svakog gledaoca. Izvanredno je kako i pored svog tog straha ona uspeva da u svemu pronađe šalu i zabavu.

Teo, glavni protagonista filma, isprva izgleda kao da živi u beznađu, bez nade za bolje sutra, ni u čemu ne pronalazi razlog za radost, borbu i nadu, sve dok ne bude spojen sa trudnom Ki, koja mu razloge za sve gore navedeno vraća svojom bebom. On prolazi kroz faze nekoga ko jedva spaja kraj sa krajem, sve do izuzetno bogatog čoveka koji deluje kao da se savršeno dobro nosi sa svim onim što ga okružuje.

Njegova bivše devojka, Džulijan (Džuilijan Mur) je spektakularna zabavna žena puna energije. Čini se da u njenom životu sve teče savršeno, do trenuka kada saznajemo da je zapravo apsolutno suprotno. Ona i Teo nekada davno su imali sina Dilana koji je sa dve godine umro od gripa, što se, takođe čini kao sasvim dobar odgovor na pitanje Zašto oni nisu još uvek zajedno? Jer se zaista čine kao izvanredan par.

Njena smrt je vrlo neočekivana u tako ranoj fazi filma, i zasigurno je jedna od najuznemirujućih scena u priči.

Džasper je Teov ludi prijatelj, koji stalno nešto puši i čini se da ne mari za mnogo stvari u životu, ali ipak mi se čini da njegova požrtvovanost prema Teu i Ki kada im pomaže da pobegnu nije ni najmanje iznenađujuća.

O uspeštnosti filma govore i tri nominacije za Oskara – za najbolje adaptirani scenario, za najbolju kinematografiju i najbolju montažu, a uz to još 49 drugih nagrada i 79 nominacija, među kojima je i BAFTA nagrada. Svakako bih rekla da tim nomacijama fali i jedna za najbolju mušku glavnu ulogu, zato što je Oven svoju ulogu do kraja izneo zaista fantastično.

Na kraju filma, konačno dozvolite sebi da odahnete jer se čini da su Teo, Ki i beba na sigurnom, dok se nekoliko trenutaka kasnije ne ugrizite za jezik kada Teo obori glavu iznad ogromne lokve svoje krvi ne odazivajući se na brojna Kiina dozivanja. Ali ono što je sigurno najvažnije da su ona i beba dobro i da bolje sutra počinje upravo tu.

Ako izostavimo deo o neplodnosti žena, bez sumnje se može reći da je slika sveta koja je predstavljena u filmu vrlo realistična.

Rekla bih da je „Children of Men” jedan od najboljih trilera koje sam ikada pogledala, a tome zasigurno može posvedočiti i ocena na IMDB-u koja je vrlo blizu osmici (7,9/10).

Jedan  od filmova koje u najmanju ruku treba pogledati makar jednom, a čini se da je i jedan od onih koji postaje bolji svaki sledeći put kada ga pogledate.