I
Izbiće rat, Učitelju, ako to uradimo.
Hoće, momče. Lažni Bogovi su pali u ratu, tako mora da prođe i Bratstvo, ukoliko želimo da sve krene napred.
Misliš li da je mudro to što činimo?
Sve što činimo je ludost, manje ili više, ali nemamo izbora. Ako naše Bratstvo ne može da shvati da guši ovaj svet, onda treba da nestane.
Ulice Kardanona bile su obasjane fenjerima ispred svakog ćoška kaldrmisane ulice. Svetlost je sijala iz papirnih svetiljki, a trake od crvene svile vijorile su se na vetru punom soli. Uz zalazak sunca, prizor sa balkona vojvodske palate bio je veličanstven. Fidan je stajao, obučen kao i sve druge vojvodine sluge, zagledan u široki i dugi pojas kuća opasanih zidinama na obali okeana. Ispod žutog dubleta, ukrašenog crvenim, svilenim trakama, kraj kuka, refleksno je opipao bočicu koju je nosio sa sobom još od Neriona. Gledao je ka gradu koji je počinjao da vri od veselja i pesme. Činilo mu se da gleda u košnicu prepunu nezgrapnih i već pijanih ljudi. Gotovo je mogao da čuje glas Učiteljev glas.
Mi smo pokretač sveta, Fidane. Mi, Opsenari. I kada svet zastane, mi smo dužni da pokrenemo točak promena.
Fidan se osmehnuo. On će upravo to i uraditi večeras. Na svečanom prijemu, baš na praznik Crvenog boga. Usne su mu se raširile u još veći osmeh kada je shvatio kolika je to drskost. Ja bih trebalo da budem Opsenar. Ono što je za druge nezamislivo, za mene je svakodnevnica.
– Kasije! Momče!
Fidan se okrenuo u mestu i ugleda majordoma Seleuka kako besno dolazi ka njemu:
– Ne plaća te vojvoda da besposličiš! Teraj se u kuhinju i unosi hranu sa ostalima!
Fidanovo lice u trenutku postade maska skrušenosti.
– Da, milostivi. Oprostite.
Dok se klanjao, prolazeći pored besnog majordoma koji ga je streljao pogledom, Fidan je razmišljao kako bi Seleuk reagovao da zna šta je on. Tresao bi se od straha. Osećao je silu magije oko sebe, u svojim venama mu je kuljala želja da je upotrebi. Učitelj ga je učio kako da se kontroliše, ali Fidan je želeo više. Nije mu se dopadao plan sa otrovom, želeo je da kao i Učitelj, da vitla magijom dok oko njega padaju ratnici okupani krvlju. Bilo mu je žao što nije i on bio u bazilici u Borot Hamonu, kada je Učitelj ubio cara od Gijana i promenio sve zauvek.
U kuhinji su kuvari užurbano pripremali gozbu za gijanske izaslanike i vojvodu Kardanona. Pečeni nojevi, veprovi, jelenovi, volovi i perad, kao i ogromni hlebovi okretali su se na ražnjevima, krčkali u kotlovima, pekli u vrelim pećnicama i pržili u maslinovom ulju. Mirisi začina, mesa, povrća i hleba ispunjavali su Fidanove nozdrve. Potražio je nadzornika slugu:
– Gde sam potreban, gospodaru?
– Pridruži se Herdasu i Selenu.
Nasmešio se u sebi dok je iznosio zlatne tanjire sa ugraviranim grbom Kardanona, koji je prikazivao tvrđavu nad morem i tri broda koja plove pod zidinama. U ogromnoj trpezariji, juče je sa ostalim slugama postavio dvadeset stolova u oblik šupljeg pravougaonika. Fidan je znao da dolazi preko stotinu plemića i izaslanika na gozbu. Postavljao je tanjire sa nekoliko drugih, a zatim i dvokrake viljuške, takođe zlatne, a na kraju i pehare optočene draguljima. Iako je video i pehare od deltamskog najfinijeg kristala, Fidan je znao da ih u ovom trenutku vojvoda neće izneti pred gijanske izaslanike. Gijanska vojska je skupljala saveznike da pređu Okean i napadnu Deltam i Dom Senki, sedište Bratstva Opsenara. Zato su i Gijanci bili ovde, a Fidan je imao glavnu ulogu u svemu tome.
Prišao je glavnom stolu, na podijumu, pažljivo gledajući tanjire i pehare. Kraj stolice na kojoj će sedeti vojvoda stajao je pehar veći od drugih, optočen rubinima i smaragdima, od teškog zlata. Bacio je pogled ka drugim slugama koji su glancali posuđe i mašio se za krpu koja mu je bila u džepu. Dotakao je bočicu i lako otvorio čep. Bezbojna tečnost, izlila se po beloj krpi, koju je vešto izvadio iz džepa. Nežnim pokretom, kao da mari, uzeo je zlatni vojvodin pehar i počeo da ga glanca. Podigao ga je nakon nekoliko minuta pažljivog glancanja na svetlost i zadovoljno se nasmešio. Možda bih zapravo i bio dobar sluga, pomislio je podsmešljivo. Delom krpe koji je bio mokar od tečnosti iz bočice, prešao je preko dna pehara, sasvim blago. Jedva da se i videlo, ali znao je da je to dovoljno. Ako Učitelj može da pomeri svet, mogu i ja da pokušam, pomislio je i tada mu se smešak ponovo vrati na lice.
II
Prestona dvorana je mirisala na tamjan i pečeno meso kada je peharnik sipao vino u pehar vojvode Segara Vainida, prvog svog imena, vojvode Kardanona i gospodara Južnog Okeana. Sa njegove desne strane sedeli su gijanski izaslanici, šestorica plemića. Na ostalim mestima, sedelo je plemstvo, komodori i generali, sa svojim gospama. Preko stotinu gostiju prisustvovalo je prazniku Crvenog boga. Stotinu svedoka, pomislio je Fidan veselo dok je stajao u ćošku dvorane, raspoređen sa ostalim slugama. Vojvoda Segar nosio je crveni dublet od lo’skalske svile, u čast praznika, optočenu crnim rubinima. Za pojasom je nosio dugačku dvostruko zakrivljenu sablju od crnog gotijskog čelika, vredniju verovatno od svega ostalog u palati.
Peharnik je predao vino kušaču, koje je uzeo gutljaj vina. Premetao ga je po ustima nekoliko sekundi, a onda ga progutao, značajno klimajući glavom. Fidan se smejao u sebi. Otrov će se smešati sa vinom tek za dva minuta, tako da dok vojvoda održi govor, biće sve gotovo. Mnogo ljudi će izginuti od naše ruke, momče, rekao mu je, direktno i indirektno, ali onda kada delamo, svaki svedok zlata je vredan. Jedan svedok više znači više glasova, više glasova daje više glasina, a samim tim, Faldor Mostol i ostali neće moći da se opravdaju.
Vojvoda je ustao nakon što mu je kušač predao pehar sa vinom, razgovor je zamro. Gijanci su ga gledali ozbiljnih lica. Vojvoda je bio čovek u srednjim godinama, glatko izbrijanog, bledog lica i sa dugim perčinom vrane crne kose, toliko tamne da se presijavala u ljubičastu. Ustao je i podigao pehar.
– Da nazdravimo novoj godini, prijatelji! – zagrmeo je zvaničnim glasom.
– Hai! – bio je odgovor njegovih podanika.
– I da nam sledeća bude još bolja!
– Hai! – sada su bili glasniji.
– Neka nam se bogovi smiluju i podare duge živote, pune kovčege i mnogo lepih žena!
– Hai! – generali i komodori su udarali pesnicama o sto, a tumač je užurbano prevodio gijanskim izaslanicima.
– Kao što svi znate, prijatelji moji – sada je Segar poznat pod imenom Crni Vrag od Kardanona govorio nešto opuštenije – one zmije, Opsenari iz Deltama digli su ruku na cara Dehosa od Gijana. Taj čovek im ništa nije učinio i njegova braća, prinčevi regenti su podigli vojsku da udare na ove tirane.
Kardanonci su klimali značajno među sobom.
– Vekovima su ti samozvani učenjaci i ubice smetale našem razvoju. Svoje usluge su večito preplaćivali, pretili nam, otežavali naše živote, trgovinu. Od onih prašinara sa severa, Levanonaca, njihov poglavar zajedno sa onim Drafenom, stvorio je Levaj koji nam krade trgovinu!
Kardanonci su besno vikali među sobom, dok je vojvoda udario šakom po stolu.
– Na kraju, taj njihov veliki majstor zabranio je trgovinu robljem na čitavom Okeanu! Odakle tom kopiletu ikakvo pravo da se meša u naše poslove? Odakle njemu pravo da nam određuje šta ćemo da radimo?
Udario je još jednom, a perčin mu je leteo levo i desno.
– Ja kažem da je dosta! Regent Baraka će isploviti uskoro, a mi mu se pridružujemo! Vreme je da pokažemo zube Deltamu i Levaju!
– Hai! – glasno su uzvratili Kardanonski plemići i oficiri.
– Zato dižem ovaj pehar pred vama i našim gijanskim prijateljima i saveznicima. I mi ćemo da marširamo na Deltam! A potom, idemo na Levaju i srušićemo onog skorojevića Drafena!
– Hai!
– Smrt Opsenarima! Smrt Konfederaciji! Smrt Levaju!
– Smrt Opsenarima!!!
Srce je Fidanu tuklo gotovo u grlu kada je vojvoda prinosio pehar ustima, a onda još brže kada je otpio. Ispraznio ga je naiskap i seo natrag na svoje mesto. Fidan ga je netremice gledao. Prošao je rukom kroz nauljenu crnu kosu, a zatim preko orlovskog nosa. Trenuci su prolazili, a vojvoda je preko tumača živo razgovarao sa Gijancima. Ništa mu se nije dogodilo iako je popio dovoljno otrova da ubije sve za stolom. Nije bilo krvarenja iz nosa, tremora ruku, bola u stomaku, zatim krvarenja iz usta i ušiju i na kraju gušenja u sopstvenoj krvi. Fidan je bio zbunjen. Segar nije umirao, upečatljivo i teško, kako je bilo potrebno njemu, Učitelju i ostalima. Naprotiv, bio je vrlo živ. Ono đubre u Nerionu mi je uvalilo lažan otrov, pomislio je užasnuto, u nemogućnosti da se pomeri. Ili me je vojvoda provalio.
Ništa se nije događalo. Fidan je očekivao stražu koja ga hapsi ili nešto drugo, ali nije bilo nikakvih pokušaja da bude uhapšen. Minuti su prolazili i sa blagim olakšanjem, smirio se i shvatio da sigurno nije vojvoda u pitanju, ali ga je logika razmišljanja užasnula. Ili je otrov lažan, što znači da mora da nabavi drugi otrov u samom Kardanonu između službe u vojvodinom zamku, ili su predupredili potez dajući protivotrov za Devičin trn.
Bilo je sparno, kasno proletnje veče, ali ovako južno činilo se kao leto. Ni daška vetra ni jednog oblaka nije bilo na tamnoplavom nebu. U gradu ispod, proslava Crvenom bogu bila je u punom jeku. Odjednom, mladiću se učini kao da su senke postale duže i blag, hladan vetar počeo je da duva u prostoriji. Koža mu se nakostrešila od hladnoće. Počeo je da se okreće oko sebe, ali ništa posebno nije video. Na trenutak mu se učinilo da kraj vojvode stoji neko, u crnom ogrtaču i šeširu, bez lica. Fidana je oblio hladan znoj. Ne, ne. Nemoguće da me je pronašao.
Moram odmah da odem odavde.
Prišao je sluzi do sebe i prošaptao da se ne oseća dobro. Bešumno se iskrao u kuhinju, a odatle je uspeo da utrči u skladište pre nego što je iko stigao da pita bilo šta. U samom skladištu postojao je hodnik koji je vodio van palate i u mrklom mraku, dok mu je srce tuklo, napamet je trčao, pokušavajući da nađe izlaz. Treća sa leva, zatim drugo desno. Ili treće desno. Izlaz je vodio malo ispred zidina palate, u podrumu krčme. Vrata su bila pokrivena ciglom u krčmi, pokušao je da upotrebi moći, ali od navale panike nije mogao da se skoncentriše. Refleksno, sila je pokuljala iz njega i zid od cigala se pretvorio u prah pred njim. Nikada mu magija nije bila jača strana, te je ovo bilo kao da mu je neko izbio sav vazduh iz pluća. Sačekao je nekoliko trenutaka da dođe do daha. Pogledao je ponovo oko sebe, ali u mrklom mraku nije mogao ništa da primeti. Čim je malo skupio snage, naleteo je na debelog gostioničara, koji ga je psovkama ispratio dok je vešto izbegavao već pijane goste. Pri svetlosti sveća, mogao je da vidi kako se senke izdužuju prema njemu. Blizu je.
Izleteo je na ulicu punu ljudi, koji su se pijano veselili i pevali, svi pod maskama. Potrčao je niz brdo, daleko od zamka, dok su ga senke pratile. Skinuo je masku svog orlovskog nosa, otkrivši svoj prćasti, sitni nos. Zbog pogrešnog skretanja je završio u ćorsokaku. Postajalo je sve mračnije, a onda je ponovo zatekao bezličnu priliku. Fidan se ukoči na tren u nemom užasu jedva se nateravši da skoči na zid zgrade.
Poput mačke, uspeo se do strmog krova dok su ga senke pratile. Uz škripu crepova, popeo se na sam vrh krova. Osvrnuo se oko sebe kuda da krene, ali nije znao, nije poznavao grad toliko dobro. Njegov stan se nalazio dva kilometra od luke. Ceo grad bio je zaposednut veseljem. Polako, poput akrobate, koračao je po krovu, a onda je skočio na susedni. Zanjihao se nakratko da održi ravnotežu, a onda je ponovo skočio. Nekoliko trenutaka kasnije, shvatio je da njegovo bežanje nema svrhe. Moć mu je isisavala snagu, polako, ali sigurno, nije mogao da suzbije potrebu da beži što dalje od Njega.
Skliznuo je sa krova ponovo na ulicu, dok su se senke mreškale oko njega i nastavio da trči niz brdo, prema kardanonskoj luci. Bezlični On se pojavljivao na svakom ćošku, ispod table sa veprom, u sredini pijane gomile koja se tukla kamenicama i noževima, kraj javne kuće iz koje su se mogli čuti uzdasi i vesela muzika. Svuda je bio On. U potpunoj crnini, Fidan shvati da je na njemu bila samo jedna stvar koja nije bila crna. Bronzani medaljon sijao mu je na grudima. Znao je jako dobro šta taj medaljon označava. Na njemu, sitno je bila izgravirana jedna reč.
Proklet bio.
Kuća mu je bila na stotinak metara od dokova. Nekako se dokopavši zgrade, ispentrao se uz stepenice i utrčao u svoje dve sobice koje je iznajmio, zalupivši vrata za sobom. U daljoj sobi je već gorela sveća, a kraj nje stajao je čovek u crnom ogrtaču. Dublet, pantalone i šešir su bili iste boje, dok je na grudima bio bronzani medaljon, blistao je od plamena voštanice. Lice, mladoliko, ali ozbiljnih crta lica, sa dubokom borom na čelu. Krupne, smeđe oči streljale su pogledom Fidana, a na usnama ležao je srdačan osmeh.
– Zdravo, momče – obratio mu se prijatnim glasom, ni dubokim ni visokim. Udario se po grudima u znak pozdrava, na stari deltamski način.
Fidan je gledao Almarika sa užasom u očima. Znoj mu se slivao niz leđa, disao je duboko i brzo. Srce mu se popelo pod jezik. Strah i mržnja su se preplitali jedno sa drugim u talasima.
– Zdravo i tebi, Almariče – uspeo je da promuca.
III
– Znaš li koja je tvoja najveća mana? – upitao je Almarik nakon dva ili tri minuta tišine. Fidan je bio bled poput krpe.
– Kako si to izveo? – na pitanje je odgovorio pitanjem.
Almarik je samo odmahnuo glavom.
– Vidi, kao i svi mladići, ti misliš da se ceo svet okreće oko tvog dupeta.
– Tebi je dvadeset osam! – zarežao je besno Fidan, ali je skupio još malo ramena, kada je Almarik zakoračio ka njemu.
– Imam deset više od tebe. Verovao ili ne, to je poveća razlika. Video sam stvari koje ti ne možeš da zamisliš. Ja sam Opsenar, Fidane. Ti nisi. Iskusio sam više nego što si mogao da sanjaš.
– Ja jesam Opsenar! – Fidan je pokušao da to kaže muževnim glasom, ali je ta rečenica zvučala tako dečački. Almarik se samo nasmejao.
– Znaš li zašto otrov nije radio?
Fidan ga je pogledao prkosno.
– Zato što nisi shvatio da sam te sve vreme pratio, još otkako si pobegao iz Deltama. Našao sam te u Nerionu, zatim ovde.
Izvadio je praznu bočicu, identičnu onoj koju je Fidan držao u džepu.
– Devičin trn? Misliš da trgovac nije progovorio kada mu je ovo pokazano – dotakao je vrhom srednjeg prsta medaljon na grudima – Istog trenutka mi je dao protivotrov. Pretpostavio sam da ćeš otrovati samo vojvodu, pa sam te pratio i čekao momenat.
Fidan je izgledao zbunjeno.
– Ali, nikada te nisam…
– Video? – Opsenar se ponovo nasmejao – Naravno da nisi. Ja sam Opsenar, a ti si Učenik. Postoji razlika. Dvadeset godina sam se obučavao da bih postao Opsenar. Ti si koliko dugo Učenik? Upola od toga?
Fidan je namršteno gledao Almarika, koji se i dalje smejao.
– Posle je bilo lako. Kada si se ukrcao na brod za Kardanon i Lo’ Skali, bilo je lako. Samo je trebalo da te pratim i pazim. Znaš, očekivao sam da ćeš otrovati bar desetak ljudi. Diog je pobio trideset ljudi u bazilici.
– Učitelj je to uradio za dobro sveta! Da bi svet počeo da se menja! Šta ti znaš o tome, slugo… – podignuti Almarikov prst zaustavio je dalje Fidanovo siktanje.
– Ne, nije – Almarik je govorio staloženo, kao da drži predavanje – Možemo pričati o filozofskim pogledima na svet našeg dragog učitelja, ali na kraju, on greši. Izginuće mnogo ljudi pod Deltamom i to je to. Ništa se neće promeniti na kraju krajeva. Vladari se ionako večito menjaju. Danas je danas, a sutra je već nešto sasvim drugo.
Fidan je ćutao, besno gledajući u čoveka u crnom ogrtaču.
– Znaš li kako sam te sprečio da otruješ vojvodu? Nisam mu sipao protivotrov u pehar. To ne bih mogao ni pored svih mojih talenata.
– Kako onda?
Almarik je bacio bočicu u vazduh i uhvatio je u padu.
– Sipao sam protivotrov u bure sa vinom. Čitavo bure je bilo bezbedno od tebe i tvojih dečačkih prstića.
Fidan je tada napao. Almarik je bio jači, jedini koji je mogao da se takmiči sa Učiteljom, zato je iznenađenje bilo presudno. Povukao je gotovo svu magiju, koju je imao u sebi i udario na Almarika. Talas vazduha izbacio je visokog Opsenara iz ravnoteže, a u Fidanovoj ruci zasija deo razbijene flaše koji je dograbio sa poda. U dva koraka našao se pred njim, a onda je iz Almarikove ruke blesnula svetlost koja je Fidana oborila na pod. Otvorio je oči i video je Almarika kako se smeši dok je deo flaše ležao u njegovoj desnici.
– Dosta igre, Fidane. Ko je u igri sa Diogom pored tebe?
– Teraj se u pakao.
Almarik je podigao levicu i Fidan shvati da ne može da se pomeri. Kao marioneta, podigao se na obe noge, a onda ga je Opsenarova moć tresnula o zid. Fidan bolno jeknu.
– Gde je Diog? Ko radi sa njim?
– Jebi se, Opsenaru!
Odvojio se od zida čitav metar, a onda je ponovo tresnuo. Osetio je kako mu je puklo rebro.
– Gde je Diog? Ko radi sa njim? Gde su ostali?
– Ne znam.
Bodež je zasijao pred Fidanovim licem.
– Znaš – odgovorio je Almarik bezdušno.
Traka bola otvorila se na Fidanovom levom obrazu, a zatim ga je udario pesnicom ispod desnog oka.
– Odgovori – Almarik je šaputao.
Fidan odmahnu glavom, a udarci i posekotine su nastavile da se ređaju. Almarik je ponavljao pitanja, ali sve smirenije, dok se Fidanovo lice, pa vrat, ramena i ruke nisu pretvorile u crveno-ljubičasta široka polja iz kojih se slivala krv. Bol je bio strašan, gotovo neizdrživ, želeo je da vrišti, ali kada god bi otvorio usta da drekne, glas bi ga izdao.
– Gde je Diog? Ko radi sa njim? Gde su ostali? – nastavljao je da pita Almarik, kada mu je polomio prst. Lomio je jedan po jedan, bez žurbe.
– Ne uživam u ovome, Fidane – rekao mu je kada je polomio sve prste na desnoj šaci, neprestano zapitkujući. Fidan je bio svestan, ali bol je bio užasan. Oprosti mi, Učitelju, ako popustim. Nisam želeo – Nimalo ne uživam. Samo reci imena i sve će biti gotovo.
Fidan je izdržao i lomljenje prstiju leve ruke, ali tada su suze krenule niz unakaženo lice. Slivale su se preko polomljenog nosa, niz krvava usta. Zaplakao je poput deteta, toliko da se Almarik odmakao na trenutak da ga osmotri. Kroz vid zamagljen od suza, na trenutak mu je Opsenar izgledao… tužno.
– Molim te – gotovo je prošaputao Opsenar, dok je Fidan cmizdrio od bola i straha – Znaš da nemam izbora. Niste smeli ovo da uradite. Ni ti ni Diog – suza mu je krenula niz lice – Samo mi reci i sve će biti gotovo.
Fidan je plakao, ali ga Almarik više nije mučio. Obojica su znali da se slomio i da će reći sve. Zato je prošaputao pet reči, četiri imena ljudi i jedno ime grada. Almarik izvadi iz ogrtača bočicu sa bledožutom tečnošću.
– Neće boleti. Obećavam.
Žudno je ispio svu tekućinu iz bočice, dok mu je Almarik držao bradu. Bol je uminuo i spavalo mu se, kapci su mu padali na oči. Dok mu je glava padala na grudi, tama ga je polako uzimala i svet je polako nestao. Poslednje što je čuo pre nego što ga je i sluh izdao, bilo je:
– Neka ti se sam Tvorac smiluje, Fidane i otvori ti Vrtove Svetlosti, jer meni će zbog ovoga biti doveka zatvorene.
IV
Usnuli grad je bio okupan svetlošću zore kada su vrisci jedne krojačice na Trgu vojvode Falarda doveli stražu. Jedna od retkih koja nije slavila praznik Crvenog boga, ustala je pre zore da bi pokupila platno od jednog trgovca iz luke. Ubrzano je hodala između usnulih pijanaca koji su zaspali na ulici, tamo gde ih je piće konačno savladalo. Niz vijugave, stepeničaste ulice Kardanona, stigla je pred uzani trg, gde je stajala visoka konjanička statua, Falardova, jednog od velikih vojvoda Kardanona. Kao i za svaki praznik, statua je sa ostatkom grada bila ukrašena crvenim trakama, ali ono šta je bilo na njoj izazvalo je nekontrolisanu vrisku.
Leš mladića, u dubletu vojvodinih boja, ležao je leđima prebačen preko konjskog vrata. Bio je crven u licu, prepun dubokih posekotina, ali nije vrištala zbog toga. Viđala je i gore slučajeve koje je more izbacivalo ponekad. Nije vrištala ni zbog iskrivljenih prstiju, ali ono što je izazvalo užas u njoj, a onda je nateralo i da povrati, bila su creva. Crvena poput traka za praznik Crvenog boga, bila su prosuta preko ruku, obmotana oko noge, a krv, još kapala je po kopitima konja i sivoj kaldrmi trga.
Straža je došla i narednik je izdao naređenje da se leš skine sa statue. U ruci su pronašli nezapečaćeni komad pergamenta. Dok su stražari gadljivo polagali leš na taljige koje su pronašli na samom trgu, narednik je otvorio poruku. Bila je napisana krvlju.
„Dom Senki pozdravlja vojvodu Segara od Kardanona. Ako nam je on još uvek prijatelj, nadamo se da će biti veoma zadovoljan kad sazna da je ovaj čovek sprečen u nameri da ubije njegovu visost.,
Bratstvo Opsenara vam uz najsrdačnije pozdrave čestita praznik Crvenog boga i želi vam svu sreću.“
– Elgare – dreknu narednik sklapajući poruku. Izgledao je zgađeno. – Nosi ovo u vojvodin dvor i reci im tamo da je poruka za vojvodu. Objasni im šta smo pronašli.
Kada se stražar odaljio, narednik promrsi sebi u bradu sa prezirom:
– Prokleti Opsenari.
Autor: Stefan Mijatović