ŽANR: horor/mračni triler
ORIGINALNI NAZIV: ゴス
IZDAVAČ ZA REGION: Tanesi
AUTOR: Ocići – Hirotake Adači
ZEMLJA: Japan
GODINA IZDAVANJA: 2003.
OCENA: 
Izdavačka kuća Tanesi objavljuje velikane horora kao što su Po i Gogolj. Ali politika te kuće je usredsređena na Japan i njihovu literaturu. Što, takođe, često ume da odvede u horor jer su Japanci potvrđeni majstori žanra, ili barem mračnog trilera. Međutim, postavlja se pitanje da li je baš svemu šta smeštamo u taj žanr i mesto u njemu?
Pokušaću da vam razložim ovu misao. Šta ako je strava, uzmimo za primer ovaj roman, proistekla iz čisto kulturoloških razlika i nerazumevanja zapadnjaka prema svakodnevnici istočnjaka? Ili se hororu desilo ono što se desilo celokupnoj fantastici? To jest da je upravo oni koji je pišu smatraju manje vrednom i malim vratima na koja se može ući u književnost i literarne vode. Što je objektivno neutemeljeno u realnosti i stvarnom stanju stvari. Ali verujte mi na reč ovakvih je ljudi mnogo, bave se žanrom i pišu u njemu isključivo zato što ne misle da su dovoljno dobri za glavni tok. Naravno da ovaj kukavičluk i samoobmana čine medveđu uslugu fantastici. Veliki broj takvih koristi isključivo fantastične elemente koji se mogu i odstraniti iz priče, a priča će i dalje stajati, što nazivamo latentnom fantastikom. Treće ozbiljno pitanje je: da li horor uopšte treba da se svojata u žanr ili je samo svojom preširokom odrednicom šta je to horor, otvorio još jedna mala vrata koja koriste mnogi smatrajući ih kraćim i lakšim putem na kulturnu mapu. Ta odrednica je ukratko ovakva: horor autori aspiriraju evocirati strah, uznemirenost i nelagodu kod konzumenata. Najčešći uzrok mrskih osećaja je uvođenje zlog – katkad mističnog i natprirodnog elementa u ‘normalnu’ svakodnevnicu. Šezdesetih se za dela s morbidnim, odbojnim motivima i sonornom afektivno uznemirujućom sadržinom uvodi naziv horor. Dakle, žanrovske odlike su jeziva i teška atmosfera. Često se autori služe činjenicom da se delo može interpretirati kao alegorija za društvene strahove i tabue. Prepliće se s vremena na vreme sa ostvarenjima naučne fantastike i epske fantastike, skupa sa njima čini nadžanr spekulativne fikcije. Istoričar književnosti J. A. Kadon opisao je horor rečima: „Delo fikcije u prozi promenljive dužine… što šokira, ili čak plaši konzumenta, ili možda izaziva osećaj odbojnosti ili odvratnosti”. Sve ovo složićete se otvara mnoga mala i velika vrata nesigurnim i kukavičkim autorima koji misle da su horor i fantastika lakši put.
Čvrsto sam uveren da nije tako, i da bi nam mnogo pomoglo da se dodaju čisti žanrovi mračnog trilera i alegorije za početak, a potom i subfantastike za dela sa elementima fantastike. Proširili bismo se žanrovski i ubili nekvalitet i otaljavanje posla među našim redovima, ali o tom potom.
Ocuići – Hirotake Adači – dobitnik nagrade Honkaku. Autor romana Leto, vatromet i moj leš, te zbirke priča Zoološki vrt. Piše od srednje škole i usredsređen je na žanrove horora i misterije.
Roman u mozaiku od šest priča. Čini se vrlo popularan način pisanja danas, jer ga konstantno susrećem. Osnov ovog romana su srednjoškolci sociopate Icuaki i Morino. Oni su opsednuti najsurovijim zločinima – ubistvima. Neimenovani grad gde žive kao da je oličenje izopačenosti ljudskog duha. Prepun je zverstava koja ih impresioniraju. Nema ovde klišea u kom oni hvataju ubice, oni hoće da razumeju. Istražuju dubinu ponora u koji se ljudska psiha može strmoglaviti. Drugim rečima, knjiga pokušava dati razumevanje mračnjacima i zverima, trudeći se da razotkrije sve njihove niske porive.
Ovo nije toliko nov način pisanja u Japanu – ali je ovo izuzetan autor pre svega, a onda i roman. Jedina primetna mana je što su priče verovatno pisane u različitom periodu, te se nazire jača atmosferičnost. E, sad – da li je ovo prepoznavanje horora ili preobrazba trilera u sasvim nov žanr sa pridevom mračni nisam siguran. Ali voleo bih da se ispostavi kao ovo drugo. Na kraju krajeva horor treba ostaviti natprirodnom i fantastici, jer se ne može meriti sa gnusnim zlom koje je čovek u stanju da učini čoveku. Potrebe za novim žanrovima su evidentne, ali književnost kao i sve druge sfere je u stanju da se drži tradicionalizma dok ne izbije revolucija. Možda je i ovo naznaka takvog produkta.
Morbidnost ovog dela je delom i u nerazumevanju Japana. Njihova odeljenost proizvodi drugačijost. Budite i vi izmešteni pročitajte ovu dobru knjigu i komentarišite. Šta da kažem želim i ja fanove, nisam baš toliki horor u pisanju. A sve i da jesam, nećete me se otresti, opet ću pisati.