“Hajde Eliote, razdrmaj malo tu tvoju zadnjicu, uhvatiće nas, pa će nas obesiti na trgu”, zavapio je uplašeno mladić tamne crne kose koji je u svojoj vreći već držao pozamašnu količinu novca. “Ne moramo svaki put da opljačkamo baš svaki delić banke.”
Drugi mladić, koji je bio sagnut iza zlatnog pulta najveće banke u čitavom regionu, tek je malo promolio glavu iznad njega i obratio se svom rođenom bratu :”Slušaj Eriče, ovi ljudi ovde su gamad, a ja ne planiram da im ostavim ni cvonjka.”
Erik je shvatio da je njegov brat, još od kada im je otac umro i ostavio ih da sami brinu o bolesnoj majci i farmi, umislio da je novi Robin Hud. Svaki put kada bi pljačkali, on je želeo da ostanu do kraja, ne bi li se deo novca koji oni prikupe prosledio i onim manje srećnim (ili manje veštim u lopovskim disciplinama).
Ipak, Eliot nije mogao da provali glavni sef. Znao je da mu je potrebno žezlo koje je čuvao onaj mrzovoljni dedica koga su preko dana imali priliku da vide u šefovskoj stolici, koja se nalazila u kancelariji svoj od stakla, tu baš na samoj sredini banke. Svaki posetilac je mogao da vidi tog čoveka i da samo tiho želi da bude moćan kao on.
“Krećemo dakle?”, zapita Erik.
“Krećemo, krećemo”, odgovori Eliot. “Samo bi mi još veće zadovoljstvo priuštila mogućnost da vidim facu namrgođenog dedice kad shvati da je opljačkan.”
“Pa tehnički, nismo njega pokrali, nego ljude koji su svoj novac ovde ostavili”, nehajno uzvrati njegov brat.
“Slušaj mali, matora drtina će svakako morati da vrati svima svoj udeo novca. Dakle, moraće da deli svoje bogatstvo. A onda, kad oslabi njegova moć i ugled kroz nekih mesec dana, napašćemo i njegov zamak.”
“Pa da li si ti normalan? Si ti čuo da njega štite grifini?”, zapita zaprepašćeno Erik.
“Ma daj, to su samo priče”, odmahnu rukom Eliot, dok se polako pridizao od svog ulova. Za sobom je ostavio prazne police koje su pre samo nekih pola sata bile prepune novca. Ipak, iako možda nije posedovao žezlo, posedovao je umeće spravljanja napitaka, te je tako i ovaj put, spremno došao sa svojom “Nemom ubicom”.
Pravio ju je prethodne dve nedelje, pažljivo mereći svaki sastojak i marljivo radeći na njoj minimum osam sati dnevno. Bilo je potrebno seckati, kuvati, prokuvavati, peći, cediti i mleti.
Ipak, činio je to sve sa preciznošću alhemičara, onog kakav je maštao da će postati kad poraste. Ipak, njegove sklonosti ka Magiji možda nisu nestale, ali je nestao njegov san o tome da će biti ugledni i cenjeni student alhemije u Akademiji. Kada je napunio šestnaestu, baš u onim najgorim godinama, kada te pored svih nedaća odrastanja uhvate i da nakon zanata biraš i Akademiju i svoj smer u njoj, njega je zadesila porodična nesreća, odnosno njegov otac je preminuo.
No, nije želeo da misli na oca dok je radio ovakve, zakonom zabranjene stvari, koje je on svojoj savesti često opravdavao rečima prepunih samosažaljenja i tek u nekom kutku mozga je bio svestan, da je to lenji i brži put do novca.
“Daj mi ruku”, odgovori Eliot, koji je bio mlađi svega dve godine i koji je verno pratio brata u svakom poduhvatu.
Krenuše zajedno ka stražnjim vratima ili bolje rečeno, rupi u zidu, koja je nastala kao posledica još jedne “Neme ubice”, koja je pri svakoj eksploziji uništavala sve što joj se nađe na putu i u isto vreme je gušila zvuk, te niko, čak ni prve komšije, nisu čule da se odlomio zid zadnje strane banke.
Trčećim korakom i sa punim rukama zaputiše se zajedno kroz tminu noći do svoje jazbine, gde su se obično krili i gde su ostavljali svoje zalihe novca.
Ipak, dok su se približavali, Erik naglo zastade.
“Šta je?”, unezvereno zapita Eliot, željan konačnog skloništa.
“Neko nam je unutra”, odgovori tiho Erik.
Pažljivo su posmatrali nekoliko minuta, ali ništa se nije desilo. Eliot je znao da Erik ima moć da predoseti nešto ili kako je on više voleo da kaže “jaku intuiciju”, ali sada mu se učinilo da je sigurno pogrešio i da ga je strah blokirao.
“Hajde mali, idemo unutra”, reče Eliot sa opuštenim osmehom na licu.
“Veruj mi, nemoj da ustaješ”, odgovori mu brat, sa sasvim ozbiljnim izrazom lica, kakav nije navikao da on ima.
I zaista, kroz još nekoliko minuta, promoli seda glava iz njihove jazbine koja se nalazila tik uz reku. Beše to jedna pećina, poprilično duga i puna tunela, od kojih je jedan bio njihov.
“Izgleda da nisu večeras ovde ti razbojnici komandante”, reče deda, kog Eliot toliko mrzi.
“Pa u svakom slučaju, razotkrićemo ko su”, reče ogromni čovek, kog su braća odmah prepoznala, koji beše poznat kao glavni komandant kopnene straže. “Napravićemo im zasedu. Budu li pošli ovamo sa novcem, gotovi su.”
“Ah, hvala Bogu, vreme je da se i njima stane na put”, odvrati deda i Eliot frknu. “A onda će moliti za brzu smrt.”
“Ja ne želim da im priredim ni to zadovoljstvo. Dovoljno su mi uništavali život poslednjih nekoliko godina. Želim da ih mučim do iznemoglosti”, naredi deda, a onda pomazi crveni dragulj na vrhu njegovog žezla i nestade u obliku crvenog dima, kakav obično imaju mađioničari.
Ipak, mladići su znali. Nije on mađioničar, niti će oni u skorije vreme biti bezbedni. Potrebno im je da brzo nađu rešenje da sve svoje zalihe prenesu iz jazbine na neko novo mesto, jer kada kroz nekoliko sati svane, biće će u još većoj opasnosti.
Autor: Jovana Pribić
Pročitajte nastavak priče: Priča o jednom zlikovcu (2)
Obećavajuće…