Recepcija romana Izbledele duše uveliko zavisi od naših uverenja i stavova prema smrti, ali i od naših religijskih shvatanja. Treba uzeti u obzir da je roman samo jedna predstava smrti i skup nečijih verovanja, pa sa čitanjem treba krenuti bez predrasuda i otvorenog uma.
Navodim to, jer kada govorimo o smrti, pogotovo u književnosti, kako kaže Vladislava Gordić Petković u predgovoru romana, možemo govoriti o smrti samo unutar zakona priče, ali ne i logike. Ništa nije logično u vezi sa smrću. Svako od nas ima određene predstave o tom završetku, a da li su one opravdane ili ne, tačne ili netačne, to nikada nećemo saznati. Logično je samo u domenu subjektivnog.
Pišući o smrti i „onostranom“, Mladen Jakovljević kroz dva narativna toka, tehnikama toka svesti, postavlja pitanja koja svakog od nas proganjaju za života. Odgovore moramo potražiti sami, što mislim da je i sam pisac uradio ovim romanom. Dve priče predstavljaju dve paralelne dimenzije, naizgled suprotstavljene, realna i nerealna – „ovaj svet“ i pop Branko, nasuprot „onom svetu“ i polumrtvom Radovanu – ali tek njihovim preplitanjem nastaje magija koja čini ovaj roman fantastičnim. I sam autor smešta radnju romana negde između dva sveta na liniji između stvarnog i fantastičnog, koja biva zamagljena, dajući nam smernice, kada kaže da je ovo priča o poluizmišljenoj prošlosti, polustvarnim ljudima i polupostojećim mestima. Branko i Radovan kao predstavnici svojih narativnih tokova takođe zagazuju u oba sveta, zbog čega se te dve priče prožimaju. A tek njihovim stapanjem dobija se potpuna slika ovog romana i rasplet ove čudnovate radnje koja će vas držati na prstima do samog kraja.
Nizanje, stapanje i sjedinjavanje ljudskog i neljudskog, ovostranog i onostranog, kao i posledice tih isprepletenih stvarnosti, čine osnovu demonoloških predanja, kakva se u ovom romanu pojavljuju. Odvojeni prostorno i vremenski, ovi svetovi se ukrštaju zahvaljujući aktivnosti čoveka ili demona. (Popović Nikolić 2016: 10) Koristeći se običajnim i mitskim, Jakovljević stvara roman karakterističan za fantastiku ali približan našim kulturnim shvatanjima. Pripovedanjem u prvom licu, kroz opise psiholoških stanja i razmišljanja, pojačava verodostojnost radnje, čitaoci se (sami) ubeđuju u istinitost. Pripovedaču je važno da vreme priče smesti u istorijsko vreme kako bi čitaoci bili usmereni na određene društveno-istorijske okolnosti koje čine to vreme opasnim. Ne izlazeći van okvira „iskustva realnosti“ publike – akteri i prostori koji pripadaju ovom svetu, izvori koji svedoče o događaju, pa i dijalekat kojim se dočarava duh određenog kraja – ta forma predanja utiče na naš celokupni doživljaj priče. A glavni motiv priče jeste smrt. Međutim…
Da li je smrt stanje u koje se dospeva ili mesto na koje se stiže?
Kao najvažnije pitanje, izdvojila bih ono koje postavlja i Vladislava Gordić Petković u predgovoru. Od samog početka zapleta romana, Radovanovim buđenjem u oronuloj šupi na groblju (koja funkcioniše kao neka vrsta portala između svetova) preko škriputavih dasaka i (ne)poznatog groblja u selu, mi dobijamo opise tog nesveta kao bezbojnog prostora gde vreme stoji i gde se ništa specijalno ne dešava osim što tu duše blede. Svi ti opisi su u službi prikaza teskobne, melanholične atmosfere i stanja u koje duša zapada.
Predstave o zagrobnom životu u našem folkloru, obično su vezane za premeštanje duše preminulog, u svet drugačiji od ovog. Granični prostor između sveta živih i sveta umrlih, određuje se kao onaj u kome nema zvuka, svetlosti i kretanja. On je predstavljen kao suprotnost svetu živih. Iza te granice – svet umrlih markiran je audio-vizuelnim signalima koji odgovaraju ovostranoj dimenziji: glasom, razgovorom, svetlošću i pokretom. (Popović Nikolić 2016: 9) Jakovljević svoje junake ostavlja da plešu upravo u tom međuprostoru, na samoj granici između dva sveta. To nije svet umrlih, ali ima njegove karakteristike, isto kao što Vidoje nije vampir ali prilično podseća na jednog, i kao što žena u magli (možda) nije veštica iako je svi tako doživljavaju..
Glavna odlika tog sveta jeste upravo nepostojanje vremena, ili bar ne onog nama poznatog, linearnog proticanja vremena. Figure su fiksirane u određenoj tački, i jedini korak napred jeste bleđenje i nestajanje, ono potpuno, a ne odlazak u gornji ili donji svet. U tom svetu vlada neodoljiva želja za izgubljenim životom – paradoksalno, u svetu gde vreme ne postoji, junaci žude za vremenom kakvim ga poznaju, onog pre smrti. Stiče se utisak da im je to neka svojevrsna kazna (zaslužena ili ne) u desetom krugu pakla.
Takođe, ukazuje se na to koliko su obredi bitni za našu kulturu i njeno postojanje. Od opela, sahrane, davanje pomena nakon 40 dana, pa do rituala paljenja sveća, i narušavanje bilo koje etape u obredu moglo bi zaustaviti preminulog i onemogućiti prelaz u svet mrtvih. Zbog toga, nepostojanje groba jedno je od katastrofalnih narušavanja tog procesa – grob je u stvari kuća (takav mu se uostalom oblik i daje), pa je mrtvak koji ga nema osuđen na večito lutanje. (Čajkanović 1973: 45) Radovan, kao neko bez groba, napola već bled, čini se da ne pripada ni jednom svetu – isuviše mrtav za ovaj svet, i već prilično bled, beskućnik, u onom svetu. Njihovo postojanje u tom međuprostoru uslovljeno je jedino obredom paljenja sveća pre potpunog i nepovratnog nestanka. U prenesenom značenju, smrt nije najveći strah tih ljudi (pa i svih ljudi), već zaborav.
Ali kako nekome nameniti sveću ako on još nije mrtav i time mu pomoći da ne izbledi?
Radovan je predstavljen kao spona između dva sveta: poslat da prokletstvo sela reši uz pomoć lokalnog popa Branka, nekonvencionalnog sveštenika kome mantija dozvoljava da vidi šta je kraj Boga ali viri na drugu stranu da vidi šta je odlutalo mimo njega (Jakovljević 2019: 98). Jakovljević, kao i čitavo naše kulturno nasleđe, samo pokušava da na magičan način objasni pojave koje su svima nama nerazumljive u ovom životu. Zbog toga ovde nećemo naći demone, aždaje, vampire žedne krvi, veštice koje ubijaju, svetove poput Srednje zemlje, već samo njihove obrise i naznake. Iza svih tih neverovatnih priča stoji neko logičko objašnjenje, realni događaj, koji neće baš svako razumeti.
Kao najuzbudljiviji detalj izdvojila bih scenu u kome Radovan biva „ubijen“. Taj opis iz prvog lica – gde lete glave i oštrica presuđuje – kao da se dešava i nama samima, nešto je što mi je lično bilo najjezivije. Uprkos dobroj priči , postoje nedostaci u romanu, priča o popu Branku i njegovim prethodnim avanturama sa onostranim, razlog zbog koga je došao u selo, kao i potenciranje kroz celo delo da on viri kroz odškrinuta vrata druge dimenzije ali se, sa druge strane nigde ne govori niti razjašnjava šta se pre toga dogodilo što ga je dovelo do tog momenta. Potom priča zbog koga postoji „istureno mesto“ je ostala prilično nedorečena – zbog čega je žena iz maglenog zida označena kao veštica kada nije ona počinila greh? Da li je Radovan s razlogom izabran ili slučajno? Ipak sve ovo nije ni najmanje uticalo na samo uživanje u priči. Bez obzira da li posedujete potrebna znanja o religijsko-magijskom svetu i o tradicionalnim obredima, da li verujete u život posle smrti ili ne, ili pak u reinkarnaciju, tvrdim da ćete sa lakoćom pratiti roman i svojski uživati u njemu. Likovi su građeni postupno, zaokruženo, dovodeći i priču i publiku do katarze. Veštičarenje je nešto što je ponovo aktuelno pojavom serije Crna svadba, te ne predstavlja nešto što je samo ukorenjeno u našem folkloru. Zapravo je naš folklor, bogat fantastikom, mitovima i legendama, odlična polaznica za delo ovog žanra. Ovakvi spojevi stvarnosti i fantastike su uvek aktuelni i uvek traženi i čitani, jer je prožimanje stvarnog i izmišljenog povezano sa našim strahom od nestanka granica između njih.
Jakovljević, Mladen (2019). Izbledele duše. Novi Sad: Akademska knjiga.
Popović Nikolić, Danijela (2016). Drugi svet: studije o demonološlim predanjima i tužbalicama. Niš: Filozofski fakultet.
Čajkanović, Veselin (1973). Mit i religija u Srba. Beograd: Srpska književna zadruga.