Prokletije, treći roman Dejana Ognjanovića je iščekivan s nepodeljenom pažnjom od strane domaće, ali verujem i šire javnosti, imajući u vidu autorov stvaralački doseg. Kako i da li se isplatilo čitanje, proverite u mojoj svežoj refleksiji prvog čitanja:
Prokletije su se konačno našle u rukama pretplatnika, a neodoljivi šarm čistokrvne balkanske strave je dobio najreferentniju i najtamniju tačku u svojoj mučenoj i teško izvojevanoj pobedi nad masom mejnstrima i sličnih nepodopština. Neka je i mala, ali je pobeda! Bez ulaženja u lične razloge dopadanja ili odbojnosti budućih recipijenata, mogu reći je da su Prokletije postale referentna tačka, nezaobilazni reper u genezi autohtonog žanrovskog momenta krvave balkanske istorije. One predstavljaju politički nekorektno, kopilansko čedo umotano u natrulu placentu lokalnih patnji, koje je u romanu Naživo krenulo u težak porođaj, da bi se u Prokletijama sasvim okupalo vazduhom natopljenom mijazmom i zaskičalo usled bačenosti u nesavršenost materijalnog postojanja. Ne očekujte da budete pošteđeni najcrnjih slutnji o užasima koji vrebaju skriveni među stranicama ove knjige, ali ne dozvolite sebi da ostanete uskraćeni za odgovore na pitanja koja vas odavno muče. Jer, Prokletije će vam sasvim direktno ukazati na genezu užasa i dati neuvijene odgovore o ljudskom postojanju i prirodi sveta koji nas okružuje. Upozoren, napola spašen!
Pre svega Prokletije su sjajan roman, koji će i najzahtevnijim čitaocima pružiti pregršt zabave i tema za razmišljanje, kao i sjajnih žanrovskih momenata, zbog kojih pozivam sve horor, ali i fanove ostalih žanrova da nabave, pročitaju i prostudiraju izuzetan tehnički priručnik o građenju postavke, karaktera, neočekivanih zaokreta, naposletku i – žanra. Ne morate se slagati sa autorom i njegovim svetonazorima da biste uživali u univerzumu čiji će vas stanovnici i fenomeni zaskočiti kada se najmanje nadate, a čije će vas misterije svakako držati budnim čitavu noć, sa sve knjigom u šakama i željom da se pročita makar još malo dok se oči sasvim ne sklope. Prokletije su, iako u duboko filozofičnom diskursu, jako uzbudljiv i zanimljiv roman. Koga ne bude interesovalo dubinsko promišljanje o autorovim dilemama i stavovima i dalje može uživati u lepoti naracije i sjajnom tempu od početka do poslednje rečenice.
Samo otvaranje je drakonsko! Ko nema stomak, neka se skloni. Ko ima uši, neka čuje! Tempo romana je majstorski prilagođen trima celinama koje ga čine, kao i ubačenim delovima, koji su pravo meso građe. Horor Vacui, Magna Mater i V.I.T.R.I.O.L. čine zasebne studijske delove povezane u organsku celinu, sa nešto drugačijom problematikom u prvom planu.
HORROR VACUI
Pre početka čitanja Prokletija je veoma poželjno poznavanje Ognjanovićevog prvenca, Naživo, koji je otvorio njegov stvaralački univerzum i predstavlja svojevrsno predsoblje dešavanja u ovom romanu. Naživo je po strukturi i naraciji suštinski pravolinijski (tamo i ovde) roman koji ukazuje na okultnu pozadinu bratoubilačkih ratova devedesetih, sa naglaskom na inicijacijski momenat mladog čoveka neuklopivog u takav sistem vrednosti, dok su Prokletije razrada (kako bi Ognjanović rekao – reimaginacija) Naživog i ulazak u problematiku temporalnosti i slojevitosti univerzuma. Da ne bude zabune, specifičan set vrednosti, kao i kolekcionarske aspiracije glavnog junaka prvog romana su daleko od osuđivačkih i prosto-negirajući prema događajima oko njega, već se pre radi o naučnoj studiji upliva Nepoznatog na ljude i događaje. Već tada se videlo da se autorov fokus okreće, od trivijalno-svakodnevnog ka okultnom i surovom. Ne iz razloga estetike, već pre aksiologije lokalne strave, koja će, kao vrhunsku vrednost, postaviti saznanje o zverskoj i krajnje neprijateljskoj prirodi balkanskog ekspres-lonca. Pritom je sasvim moguće princip primeniti i proširiti na čitavu planetu i svet koji nas okružuje, jer je u ova dva romana prostudiran samo jedan aspekt neprijateljskog i tuđinskog.
Tako u prvoj celini Prokletija, Horror Vacui, imamo predstavljen momenat u vremenu tek malo nakon dešavanja iz prethodnog romana, dakle, devedesete i prebacivanje ratnog žarišta sa Bosne na Kosovo. Dijapazon likova se širi i Ognjanović nam predstavlja, manje-više, sve glavne aktere socijalne scene devedesetih, od najvećeg šljama, pa do likova koji pošteno rade svoj posao i tavore u sistemu koji suštinski ne podržavaju. U takvom zamešateljskom bućkurišu koji je snašao Srbiju tih godina, uglavnom je šljam najbolje plivao, a najsposobniji su vrlo svesno morali da, ili postanu politički podobni, ili budu gurnuti pod tepih i proglašeni škartom. Tako u Prokletijama postoji veoma pažljivo birana lepeza dominantnih društvenih tipova razrađenih kroz likove u knjizi.
Glavni junak je jako sličan Dejanu iz romana Naživo, ali na sasvim poseban način. Naime, Jovan je imao život i verovatno sve dobro i društveno prihvatljivo od života, ali u jako pogrešno vreme. Dejan je, s druge strane u identično vreme u startu odbio da prihvati i najmanji teret društvene odgovornosti, svodeći svoje prisustvo u socijalnim krugovima na puki minimum. Samim tim je bio predodređen da spozna stvari pre ostalih i ostvari poduhvat iz Naživog. Kod Jovana je u pitanju cepanje ličnosti usled krivice, krivice koja je došla takoreći kao kazna za stvari koje su mu prirodno date, osobine i moći od kojih nije mogao da pobegne, tako da je samim tim svaka osoba koja mu postane bliska bila predodređena za odstrel, zapravo za smrt u najgorim mukama. On sve što mu se približi vodi nezadrživo ka entropiji i nestanku sa lica zemlje, ali ne bez telesne i duhovne patnje. Budući da je i sam vođen od strane nečega što je mnogo veće od njega, nema mogućnosti da zaštiti one koji su uvučeni u vrtlog nepoznatog samo zato što su mu se približili. Poput antičkog tragičnog junaka i on je bez-krivice-kriv i to je mesto na kojem će se njegova ličnost podeliti, pocepati i biti bačena u prazninu koju tek povremeno pohode vizije, one najužasnije. Budući da je struktura njegove ličnosti takva da je u svakom momentu na korak od ludila, jedini „lepak“ koji drži bure njegovog bića jeste sposobnost jake, duboke i katkada veoma samopovređujuće empatije. Naime, s posedovanjem takve osobine, on ne samo da je „spašen“ grehova voljnih i nevoljnih, već i predstavlja retki biser među korumpiranim i moralno izjedenim tipovima u metežu opšteg ludila. To ga čini najpogodnijim mogućim kandidatom za ispunjenje alhemijskog magnum opusa.
Prva celina nam donosi i neke od drugih društvenih stereotipa stavljenih pod Ognjanovićevu lupu. Tu je korumpirani doktor, koji je u dubini ne tako duboke duše – krajnje sujeveran i svakako luđi od svojih pacijenata, ali bez adekvatne terapije, sklon alkoholu, mitomaniji i samim tim jedan slab i zamenjiv šraf u mašineriji sastavljenoj od nekvalitetnih delova (svaka čast za ovog lika, da ne kvarim, ko pročita – shvatiće). Sukob vojnih i policijskih službi na terenu je provučen na takav način da ne ostavlja dilemu čitaocu. Svet Džejms Bonda na balkanski način nije sofisticirana šarena laža, već niz slabijih i jačih lanaca poznanstava, međusobnih usluga i malih i velikih izdaja. Priključite tome i specijalne odrede policije, zadužene za najprljavije i najteže poslove na terenu, plus pomahnitale medije u službi opasnog i autošovinističkog režima i imate pravu, ničim zamagljenu sliku truleža devedesetih.
Pitanje koje se u prvom delu postavlja se uglavnom svodi na: Da li si spreman da uradiš jedinu ispravnu stvar, kada za to dođe vreme? Sa puno referenci na filozofiju, opskurnu literaturu, salonski okultizam i razne forme uživanja bizarnih stvari iz udobnosti vlastite fotelje, praxis je ono što izbija u prvi plan, čisteći sve nebitno pred sobom. Budući da smo svedoci dejstva nečega što je mnogo veće od nas, tuđinske pretnje i njenih agentura, duboko ukorenjenih među ljudima, moramo prihvatiti da je nekada i neprihvatljivo, moralno odbojno i ljudski degradirajuće nešto što je potrebno uzeti u razmatranje. Vrednosti društva u kojem živimo, primenjene na uplive nepoznatog prestaju da imaju smisao i postavljaju se kao lažne. Samim tim, one prestaju da postoje kao sredstvo razumevanja i ophođenja prema stvarima i događajima. Možda jeste, uobičajenim jezikom rečeno, nemoralno ubiti naizgled nevine na najzverskiji način, ali, ako je to jedina odbrana, ne samo pojedinca, već verovatno i čitavog ljudskog roda, pitanje nije „da li“, već „kako“. Pritom je prilično jasno da će odvažni pojedinci, psihofizički pripremljeni i moralno neopterećeni biti u ulozi potrošne robe, žrtve nepomenice kojoj se nikada neće odati počast, a čiji je potencijalni uspeh najveći mogući.
Društvo ne sme saznati za postojanje tuđinske pretnje, niti za žrtvovanje svojih najsposobnijih, koji često pacovskim kanalima preuzimaju inicijativu i rade ono što se uraditi mora, osećajući da je praznina ispunjena najnezamislivijim pretnjama i da je strah od praznine, ne samo opravdan, već i jedini realan strah u usporedbi sa svakodnevnim konceptima plašenja. U tom smislu, Prokletije govore o prokletnicima, ljudima za koje verovatno nismo nikada čuli, a čije su sudbine naštimovane na frekvenciju najvećih užasa i tužnog skončavanja u ljudskom smislu. Ti prokletnici su, sasvim izvesno, uradili za nebitne identitetske termine (vera, nacija, granica, svetinja) društvenih podela mnogo više nego što je prosečan pojedinac u stanju da najlucidnijom intuicijom dokuči.
MAGNA MATER
Kao što i samo ime celine kaže, ženski princip je ovde glavni. Magna Mater nije nežna majka-hraniteljaka u uobičajenom smislu, već pre saturnijanska Binah kabale, donosilac teške patnje, a sve zarad razumevanja. Razumevanje je patnja i to ona najdublja koju neko može osetiti i nema sumnje da je autor na ovom mestu analizirao sve aspekte žene u svom klifotičnom (uslovno rečeno – demonskom, iako je to previše slaba reč da opiše sve aspekte Magne Mater) ispoljavanju. Štaviše, svaka pojava ženskog principa je svesno hirurškim nožem odeljena i apstrahovana od uobičajenih interpretacija, kako bi se makar izdaleka stvorio uvid u drevni entitet koji nije nimalo pitom i koji ne mari za ljudsku privrženost, ili načine na koji je ljudi slave. U onom stepenu u kojem neko razumeva prirodu velike majke će mu se njena suština i otvoriti, a darovi će biti u skladu sa stepenom otkrovenja – sve teži za podneti, ali i sve ređi za pronaći u ljudskoj prirodi.
Žrtva koju neko podnosi Magni Mater mora biti ultimativna. Iako samo spolja fizička i u formi samosakaćenja svih „viškova“ pogrešne evolucije, kasapljenje koje nečiji duh trpi na tom putu je svakako daleko ireverzibilnije po ljudsku prirodu. Onaj ko se ponovo rađa kroz misteriju Magne Mater ne može to više nikada učiniti u ljudskom obličju. Ovo su neki od osnovnih postulata druge celine romana, koja se prirodno nadovezuje na prethodni u dopunjujućem smislu. U romanu Naživom smo uglavnom imali posla sa muškom stranom nepoznatog koje nas vreba, dok će se u Prokletijama i to muško biti dublje prostudirano i sagledano, samo da bi ukazalo na veličinu ženskog principa i uklonilo sve maskulinske predrasude o osvajanjima i pobedama uz pomoć vatrene moći i „čvrste ruke“. Biti mekan, na Prokletijama znači biti čvrst, a fleksibilnost uma i percepcije su stvari koje će pre pojačati mogućnost preživljavanja od pukog tehničkog poznavanja terena i opreme. Jer, sve zamke i ispoljavanja Magne Mater, naročito na Prokletijama, jesu samo prividi njenog oblika i suštine, beskonačno udaljeni od razumevanja, ali ipak koraci ka cilju.
Budući da je prvi deo knjige suočio Jovana i čitaoca sa problematikom na čije ispoljavanje više ne mogu da žmure, drugi deo donosi verovatno najbitniju stvar za jedan žanrovski roman ovakvog tipa. Naime, u samoj materici romana, da se tako izrazim, nalazi se plod, zametak filozofije koja objašnjava jadno stanje sveta u kojem živimo i daje smernice za postupanje u takvoj situaciji. To je knjiga-u-knjizi, izgubljeni i nikada do kraja reprodukovani rukopis autora sa prostora Balkana, koji je prošao svojevrsnu golgotu i na tom putu mu se otkrila priroda sveta u kojem živimo.
Potraga za zabranjivanim rukopisom je sjajna detektivska epizoda za sebe, puna omaža ljudima i mestima u Nišu, ali ta uskršnja jaja neka ostanu skrivena, samo su dokaz sistematskog promišljanja svakog detalja od strane Ognjanovića.
Šta bi mogla biti najslabija tačka dela kao što su Prokletije? Verovatno objašnjenje sistema vrednosti univerzuma koji se u knjizi predstavlja, te nužnosti odnosa i postupaka karaktera. Jer, znamo da toga nema u „realnom svetu“. Pitanje je, da li ga nema? Osnovna fenomenološka postavka ovog univerzuma je da nije onakav kakvim se predstavlja, da je stran i tuđinski, te da je svojim ispoljavanjima u prethodnom stoleću jasno morao staviti do znanja ljudima da ih apsolutno ništa ne štiti, ne samo od zveri u njima, već i od mnogo gorih zveri, onih koje vrebaju iz nevidljivog spektra postojanja, a čije oblike možemo da pojmimo samo putem njihovih uticaja na duhovno slabo čovečanstvo.
U tom smislu, nije dovoljno samo postulirati takav sistem vrednosti, već i dati slikovite primere kroz događaje i karaktere, jer, svaki sistem ima svoje adepte. Da bi jedan takav adept, koji je odavno prešao kabalistički Bezdan i kome je demon Horonzon pokidao i zadnji komadić ljudskosti, nade i vere u iskupljenje sveta i ljudskog roda, uopšte mogao da bude prorok, potrebno je da postoji fizički i da prođe kroz neviđenu golgotu. Mizanscen za tu golgotu postavljaju dve suprotstavljene ideologije dvadesetog veka i njihova ogrešenja o ljudskost, te pomeranje granica patnji do tada znanih (ili su ljudi svaki takav događaj i pre toga bojili veselim bojama?).
Goran Čučković je u romanu Jedenje bogova prvi predstavio genezu balkanske strave oličenu u neljudskoj prirodi Jasenovca i tematiku razradio do detalja. Krećući se na Čučkovićevoj liniji objašnjavanja prirode sveta oko nas, autor nepoznatog dela u Prokletijama je sasvim sigurno izašao iz univerzuma Jedenja bogova (do Prokletija verovatno najboljeg domaćeg horor romana), pravo iz košmarnih vizija smeštenih tik ispod tankog vela realnosti. Prolazak paklenog kazana jedne ideolgije, Jasenovca, ga dovodi u situaciju da žestoko preispita stavove o svetu i prirodi ljudskosti, a poznanstvo sa adeptima aktivnog nihilizma ga definitivno stavlja u rang iskušenika misterija Magne Mater. Antonen Arto, taj veliki i nepravedno zapostavljeni duh je ovde uzet kao nesvesni kanal ženskog principa, učitelj i katalizator promene u alhemijskoj posudi nesrećne žrtve koja rešava da, zadnjim atomima snage, objavi manifest zbog kojeg će završiti na Golom Otoku, najgorem mestu okajanja što je pobednička ideologija imala da pruži tom trenutku.
Dve epizode u životu glavnog sporednog karaktera ga izlažu najzverskijim mučenjima i najvećim patnjama koje su se ikada mogle osmisliti u manufakturi onostranog zla koje se ispoljava preko ljudi, te je stoga i više nego spreman da obznani svetu konačnu istinu – u Jasenovcu i sličnim mestima se nije desio nikakav izuzetak, anomalija i odstupanje od uobičajenih šablona ljudskosti. Ne, tamo se desilo ogoljavanje prirode sveta u kojem živimo i ko to ne shvati, točak Samsare će ga kad-tad baciti u sličnu situaciju da na teži način shvati. Zato se za svet ne treba boriti već treba pohrliti pravo ka izvoru postojanja izvan vela Maje, iluzije sveta zahvaćenog progresom i humanizmom. Sile entropije koje su obujmile poznati univerzum nisu nikakva božja kazna, niti kauzalitet stvoren dejstvom civilizacijskog potiska, već upravo nevidljivi kauzalitet koji ljudski rod vodi u konačnu propast.
Ovakvim argumentom, u vidu adepta patnje i njegovog napaćenog, jedva u fronclama sačuvanog, dela, Ognjanović daje ontološko i fenomenološko opravdanje glavnim tezama Prokletija i time sasvim sigurno izbegava pitanja o labavosti koncepcije i datih objašnjenja. Ideološka indiferentnost autora ne znači izjednačavanje pomenutih ideologija, akcenat je na tačkama proboja prave slike sveta, koja se javlja na mestima gde se ljudskost sažima na minimum. Oslobođenje od zamki ideologije mora da podrazumeva apsolutnu indiferentnost po skoro svim pitanjima, da se ne bi upalo u zamku suđenja jednim, politički obojenim, setom vrednosti.
Ako je u prvom delu knjige žanrovski momenat izvučen iz straha od praznine, nepoznatog koje vreba i čije je prisustvo toliko nepodnošljivo da se um u paničnom strahu mora baviti popunjavanjem svake uočene praznine, u drugom delu je taj isti momenat izvučen iz skidanja vela konsenzualne realnosti i suočavanja sa upravo tom prazninom, koja to zapravo i nije. Nije prazna, naprotiv (it’s full of stars!), već puna nepojamnih užasa koji nisu tu da bi se na nekom salonskom okupljanju diskutovali iz udobne metafizičke fotelje. Štaviše, sam pogled na njih sasvim sigurno oslepljuje za vrednosti sveta u čijoj se iluziji do tada živelo. Treći deo je konačni žanrovski momenat koji je oličen u strahu od gubljenja identiteta, koji se pokazuje dubljim od prva dva i postavlja temeljno pitanje o poreklu čoveka na zemlji.
Tako nam drugi deo knjige daje razloge zašto se treba popeti na Prokletije i putovanje može da počne. Odlaganje usled osećaja prisustva nepoznatog je dovelo do nužnosti suočavanja sa njim i samim tim do odluke da se nema više šta čekati. Sam put na Prokletije u sebi nosi svojevrsnu identitetsku transformaciju i ogoljava do koske sve ljudske slabosti. Može se reći da naživo masakrira svaki deo ljudskosti koji je opoganjen uobičajenim interpretacijama i vrednostima.
V.I.T.R.I.O.L.
Formula alhemijskog otrova koji dovodi do rastakanja najdubljih taloga ličnosti je ono što će se desiti u trećoj celini Prokletija. Dejstvo je sasvim neprimetno i trenutak nepažnje može odvesti u ludilo, iako je ono zagarantovano čim se kroči na Prokletije.
Da bi se na pravi način predstavila skrivane priroda Magne Mater, tu je grupa muškaraca koji se smatraju alfama u svakom smislu. Nadrkanost, beskompromisnost i neustrašivost muškog principa je maksimalno naglašena, jer imamo posla sa karakterima koji su prekaljeni u borbama i jednostavno su tu da urade ispravnu stvar.
U snovitom okruženju prokletijskih staza i bogaza, dok se čitalac u imaginaciji prebacuje u maglovite i neprijateljske, ali jednako prelepe i devičanske predele prokletih venaca i šiljatih vrhova, unutrašnja borba i zov Magne Mater se kroz naraciju uvlači pod kožu. Odabir karaktera je takav da nam ne ostavlja mnogo nedoumica. Naime, jedino ti i takvi ljudi su uopšte mogli krenuti na tu samoubilačku misiju. Svi oni koje su ostavili iza sebe, koji spolja generišu balkansku bedu i krvoproliće ne mogu ni izdaleka prići tim bestijalnim vencima koji se većinski sastoje od delova na koje ljudska noga još nije kročila. Ali, da li je to dovoljno?
Naime, kako se vod specijalaca, u kojem se nalazi i psihik i medijum, Jovan, približava mestu sukoba sa onostranim silama, tako kroz mentalne tokove naratora provejava nepostavljeno ali naglašeno prisutno ničeansko pitanje – koji tip čoveka treba gajiti? Da li su ljudi od inteligencije i britkog uma uopšte sposobni da urade pravu stvar kada za to dođe vreme, kao i da li su prekaljeni ljudi od akcije iole u stanju da pojme išta sem aktivne strane iskustva? Odgovor je uperen u glavnog junaka koji ima pomalo od svega, ali i transcendira takvu sintezu. Naime, ukoliko bi se i stvorio hibrid čoveka od akcije koji je u savršenom skladu sa naglašeno mislećim bićem i dalje bi se ostalo na nivou ljudskosti. Možda nešto naprednije varijante, ali i dalje previše ljudske. Tako se odgovor provlači kroz upravo tu dilemu i kreće se ka pećinama Prokletija, u kojima nikako nije dovoljno biti samo čovek, makar i najbolja varijanta, makar i najsavršenija. Kako što su planine transcendencija stvarnosti na fizičkoj ravni, tako je prolazak kroz njih transcendencija ljudskosti u svakom smislu, kvantni skok u jednu drugu svest, daleko bližu neprijateljskoj nego ljudskoj, ali onoj koja je u stanju da razumevanje pretvori u mudrost, u ovom slučaju – stelarnog porekla.
Kosmička strava je svakako u osnovi romana, iako vešto skrivena sjajno vođenim narativnim linijama. Ta ista strava je krenula još prilikom Dejanovog susreta sa Horonzonom-Njarlatotepom u Naživom i na taj način ukazala na grešku salonskog okultizma u osnovnim postavkama. Naime, transformišući iskustvo nije simbolično, niti je strogo uzev – unutrašnje. Ono je itekako praćeno spoljašnjim događajima koji iniciraju, ne samo predodređenog aspiranta, već i čitav svet oko njega, sa svim prisutnim akterima, govoreći o poreklu koje se ne može razumeti proučavanjem preko svake mere zašećerene literature o duhovnim rangovima i simboličnim entitetima. Takođe, nakon susreta sa rušilačkom silom čuvara Bezdana, koja ničeg ljudskog nema, svaka stvar koja dolazi u iskustvo ide sa svojom suprotnošću istovremeno, što jeste jedna od skrivenih premisa ovog romana.
Naglašena muškost će sasvim sigurno biti razmekšana u autentičnom, razlivajućem ludilu, baš kao što će i preterano medijumski karakter istovremeno morati da očvrsne i bude iskušan u mesu. Tako će i karakteri, isprva objašnjeni preko dominantnih osobina i kvaliteta neprimetno, ali i nepovratno skliznuti u sopstvene suprotnosti usled dejstva takvog zakona. Od same uvodne scene, čitaocu mora biti jasno da se nalazi u zoni klifota, sačinjenoj od nusprodukata postojanja koja je skrivena debelim slojem šminke odavno raspalog leša ljudskosti, s tim to opažanje toga večito beži umovima sklonim da jedino kroz skup definicija opažaju konsenzualnu stvarnost.
Crna majka, Binah, saturnovski princip patnje, zajedno sa ocem – Hokmahom, bafometskim udarima munja na samom izvoru nastanka na jednoj od prokletih pustopoljina Prokletija zajedno dovode do transformacije isključivo pozvanih, a to nikako neće biti svi koji su pošli na put. Ono što čeka u najdubljoj materici Prokletija jeste završetak Magnum Opusa i odgovori na mnoga do tada postavljena pitanja. Ti odgovori, niti su zadovoljavajući, niti prisutni u formi odgovora, već pre u vidu intuicije, sa bilo koje druge tačke u vremenu i prostoru teško pojmljive. Tu će se videti i kako su naizgled najneshvatljivije misterije prirode u fizičkom obliku samo donje emanacije otpadaka više istine, ali koje i kao takve mogu da pruže neočekivane puteve evolucije onima koji sa njima dođu u kontakt. Pitanje sumnje se svakako nameće u završnom delu. Ko ne sumnja i ne traži dalje, biće osuđen da bude nakaza evolutivnog ćorsokaka. Jer, svako će dobiti taman onoliko s koliko je spreman da se zadovolji, bez da posumnja da ima dalje i u najboljem slučaju postati ljudski otpadnik višeg ranga, ili retka zverka iz lokalne mitologije.
Potencijal refleksivnosti Prokletija je zaista ogroman, tako da ću sada stati sa prvom refleksijom, nakon svežih utisaka posle čitanja. Koga ne interesuje ništa od okultne pozadine, može uživati u jednom sjajnom, sasvim kompletnom i kompletiranom delu balkanske strave, koja je izvučena iz tri pomenuta momenta, a svoju sintezu ima u (nećete verovati!) – umetnosti! I to kakvoj! Uživajte uz specijalce, sukob službi, Crnoverce i Arnautske psoglave, ali – pre svega, u jednom trenutku koji je meni najintimnije legao – intervalima bez teksta. To su časci tišine koji se javljaju između redova, za vreme čitanja, koji pokreću refleksiju i brejnstorming, a koji daju lični pečat uživaocu dela. Po tim intervalima tišine se prepoznaje vrednost jednog dela. Ne po tome koliko smo u stanju da razumom pojmimo iz reči i rečenica, već koliko smo u mogućnosti da refleksijom na delo u sebi probudimo i produbimo oluju analogija.