Veliki broj pisaca, posebno onih neafirmisanih, doživljava tekst književnog dela kao nešto neizmenjivo, kao suštastveni odraz autorske genijalnosti, kojem eventualne intervencije mogu samo naneti štetu; ovakvo shvatanje rađa neke od problema domaće književne scene. Javlja se bunt protiv lektora, urednika i kritičara, pa čak i svih onih koji tvrde da je naučno proučavanje književnosti moguće. Kao alternativa nudi se romantičarska vizija autora – pojedinca koji se hrabro ističe, ima šta da kaže, a zanat mu nije ni potreban zato što ga vodi nadahnuće. Sa književnoteorijske (pa i praktične) strane takvo stanovište je, naravno, potpuno prevaziđeno.
Svest o neophodnosti popravljanja dela kako bi se dovelo u najdorađeniji mogući oblik postoji koliko i književnost, i nikada nije zanemarivana u teorijskim raspravama. Čak je i epoha u kojoj je ličnosti autora pridavan najveći značaj (a to je, kao što je rečeno, romantizam) prihvatala surovu istinu o neophodnosti zanata, makar implicitno, kroz književnu praksu. O tome govori Edgar Alan Po u svom čuvenom eseju „Filozofija kompozicije“:
- Većina pisaca, naročito – pesnika – više voli da svet misli kako oni stvaraju u nekoj vrsti plemenitog ludila, podsvesnog zanosa, i oni bi nesumnjivo zadrhtali od straha kad bi pustili javnost da baci pogled iza kulisa, na ono mučno i nesigurno sazrevanje misli, na pravi smisao koji je shvaćen tek u poslednjem trenutku, na one nebrojene misli koje su samo sinule u glavi, a nisu dospele do pune zrelosti i jasnoće, na one potpuno uobličene predstave koje su u trenutku očajanja odbačene kao neupotrebljive, na ono oprezno odabiranje i odbacivanje, na mučno brisanje i umetanje – jednom rečju, na točkove i zupčanike, na sprave za pokretanje pozornice, na lestvice i pod koji se otvara, na petlovo perje, rumenilo i veštačke madeže što u devedeset i devet posto slučajeva sačinjava književnu pozornicu.
Dolazimo do zanimljive situacije: čak su i oni koji su naizgled zagovarali prevlast božanskog nadahnuća, i proglašavali sebe nekakvim prijemnicima signala iz uzvišenih sfera, zapravo provodili noći u mukotrpnom radu. Ali, takva je bila moda epohe. Problem nastaje kada ljudi zaista umisle da je samo nadahnuće dovoljno.
Misaoni eksperiment: zamislimo tri čoveka u, recimo, antičkoj Grčkoj. Svaki od njih objavio je vreme narednog pomračenja sunca. Prvi je matematičar, i priznaje da ga je izračunao. Drugi je takođe izračunao, ali to ne želi da prizna: umesto toga, govori da mu je božansko proviđenje prenelo istinu. A treći – pa, taj smatra da mu je matematika ispod časti, misli da mu istina dolazi iz nekih eteričnih prostora, i zato je njegovo rešenje nešto što je gotovo sigurno promašeno.
Svaki uspešan stvaralac svestan je značaja zanata, priznavao to ili ne. Pisac koji ne želi da radi na svom rukopisu nalik je trećem čoveku, dakle – neuspešan. I kao što bi se tako složen proračun mogao tegobno obaviti u glavi, ali ga je lakše završiti uz pomoć abakusa, hartije i, pre svega, pomoćnika, tako je i piscu neophodna pomoć drugih. Ne moraju nužno biti najbolji matematičari na svetu. Dovoljno je da budu bolji od njega, a ako ništa drugo, makar kompetentni toliko da provere proračune.
Naravno, mogu se čuti mnogi argumenti protiv ovakvog modela rada na rukopisu. Neki su na primer, ekonomske prirode. Skupo je ljudima plaćati lektora, a oni ionako unakaze rukopis, pa hajde što pre da pošaljemo u štampu… A urednik želi pare, ala pohlepna, moje čedo mu ne znači. Look how they massacred my boy! Šta rekoste, korektor… Ko je to? Bunt gotovo da je iracionalan, a čini se da je njegova baza dubinsko uverenje da je autor taj koji najbolje zna koju priču želi ispričati.
Problem sa takvim viđenjem leži u tome što književnost čini KAKO, a ne ŠTA. Tekst je jezički proizvod uobličen po određenim zakonitostima, koji sižejno organizuje odgovarajući fabulu koristeći se različitim sredstvima. Suština nije u tome da se prenese informacija, već da se izazove utisak. Ono što delo čini vrednim nije vezano ni za šta drugo sem za golo umeće pisanja, a da bi se to delo očistilo od grešaka pomoć trećih lica je u praksi neizbežna.
U teorijskom proučavanju književnosti autor je odavno izmešten iz fokusa, i njegov značaj se smatra mnogo manjim od onog koji mu se pripisivao. Nažalost, mnogi stvaraoci, suprotno tome, sebe stavljaju u prvi plan. Umesto toga, potrebno je usredsrediti se na dela sama, okanuti se uzaludne sujete, i shvatiti da spremnost na težak rad i saradnju pisca ne čine manjim. Naprotiv.