Ravijojla-veliko proročanstvo – Petar Rogač, Jovana Ristić

Na samom početku moram da naglasim da je sve što sledi moje subjektivno mišljenje o ovoj knjizi, ako vas zanima objektivan prikaz dela pokušajte da pronađete tekst nekoga ko se bavi književnom kritikom, mada ne verujem da ćete ga naći. Pomalo je poražavajuće što ja pišem o knjigama, na arheološkim lokalitetima rade ekonomisti, ekonomijom se bave cvećari a cveće prodaju filolozi, no dobro, dok god su svi zadovoljni i rade ono što vole i što ih ispunjava nema razloga za bunt.

Već nekoliko dana razmišljam o knjizi i pokušavam da pronađem neke lepe reči kojima bih je opisala ali mi ne ide. Pomišljala sam čak i da je prikažem barem kao dobru knjigu za decu, ali ne mogu ni to. Sa žaljenjem joj dajem ocenu dva, za trud. Mada mi se čini da su autori više truda uložili da obesmisle jednu sjajnu epsku pesmu nego da napišu hvale vredno delo.

Autori navode da duguju zahvalnost stvaraocima narodnih pesama, Vuku Karadžiću, arheolozima i istoričarima, Veselinu Čajkanoviću i Sretenu Petroviću, Aleksandru Tešiću i drugim piscima domaće fantastike, ali pre svega onoj čudnoj sili koja je deo kolektivnog pamćenja…

Ne mogu a da ne primetim da, očigledno, ne delimo isto „kolektivno pamćenje“, moje je ipak malo drugačije.

Ne razumem ni zašto se zahvaljuju istoričarima i arheolozima kad su im njihova istraživanja nepoznata. Čitava priča je istrgnuta iz istorijskog konteksta i smeštena u neko izmišljeno, nepostojeće vreme što i sami autori potvrđuju: „Vreme dolaska hrišćanstva takođe je vremenski izmešteno, ali ideja da su određena stara verovanja i božanstva prelivena u njegove okvire je tačna, pa smo želeli da izmaštamo i prikažemo kako je do toga došlo.“  Moram da napomenem da im ni maštanje po tom pitanju nije jača strana, svodi se na već viđeno izjednačavanje drevnih slovenskih božanstava sa hrišćanskim svecima, ali bez dubljeg pojašnjavanja kako i zašto je do toga došlo.

Ne bih rekla ni da se u knjizi značajnije oseća uticaj Veselina Čajkanovića ili Sretena Petrovića. Ako izuzmemo neka imena slovenskih božanstava, od svega šta je meni poznato u vezi sa slovenskom mitologijom se odstupa. No, autori ne beže ni od toga: „Htonski bogovi-htonci ili Crnošumaši u potpunosti su izmišljeni, kao i njihova imena, dok se u slučaju starih slovenskih bogova poštuju mitološke karakteristike i nazivi.“ Za mitološke karakteristike se, kao što sam pomenula, ne bih složila. Bogovi su prikazani kao potpuno neobaveštena, zbunjena, jadna stvorenja, koja svoj spas vide u tome da izmole milost od jedinog boga i dobiju „hrišćanska odličja.“ Jedino osećanje koje bude u meni je prezir.

Izmišljena mitološka bića kao što su Gliba, Ledovan, Vodik, Vetrogor, Jazbinka, nisu ostavila neki naročiti utisak na mene. Poput slovenskih bogova i oni samo žele da se umile jedinom bogu. „Sada su Crnošumci drhtali još jače, u sebi se kajali i molili da ih makar svog gneva jedini bog poštedi.“

Sa druge strane, zahvalnost iskazana Tešiću je na mestu, njemu u najmanju ruku treba spomenik da podignu. Ideje koje Tešić veoma pažljivo iznosi i razvija u svojim knjigama, implementirali su u ovu priču grubo, uprošćeno i, čini mi se, potpuno bez razumevanja. Ne sumnjam da će im Tešić oprostiti, ali ja ne mogu. Naime, stvarno nemam ništa protiv „korišćenja“ tuđih ideja, ali ako one evoluiraju, ako se prilagođavaju potrebama pisca, ako se stilski uklapaju u priču, razrađuju, razvijaju, ako se produbljuju, proširuju, dopunjavaju, poentiraju, ako formiraju neku vrstu dijaloga sa autorom od kog su pozajmljene. Po mom mišljenju samo na taj način moguće je iskazati iskreno divljenje i poštovanje prema nečijem radu, dok je puko preuzimanje ideja, još uz to i njihovo sakaćenje, neoprostivo.

A sada reč, dve o naslovu.

Ravijojla. Ne Milica, ne bilo koja druga „popišulja“, nego Ravijojla. Zašto? Zato što privlači pažnju svih onih kojima je ova vila draga? Međutim, ova Ravijojla i svima dobro poznata vila Ravijojla nemaju gotovo nikakve veze.  Ova je ćerka „devojčurka“ Jelice i nekakvog momka iz susednog zaseoka. „Rodila ju je jedna od dve sestre blizanje, do juče su bile devojčice, tu iz zaseoka.“

Pošto su vile odavno imale vizije da će se jednom roditi vila nad vilama, zaključile su da je baš ta beba ona koju su čekale.

„Nije nju majka ostavila što je nije htela već su je, mučenu, napojili vode sa strah-izvora, gde je Crnovila sestru joj prizvala, a od te vode silan je strah devojku uhvatio, pa je bebu u goru odnela. Da, to su vile učinile. Nisu drukče mogle.“

Zanimljivo je da bogovi o tome ništa ne znaju, posmatraju zbunjeno malu „popišulju“ i  pitaju se „šta s njome“.  „Da je se rešimo? Da je negde udomimo?-graktali su uzbuđeni i uplašeni.“ Usledilo je savetovanje, gledanje u knjige i slično. „Svesni da ih čeka sudnji dan, pomalo su se uzvrpoljili, ali su je ostavili da je njena sudba nađe.“

Kako su bogovi prikazani, gotovo da i ima smisla što vile bolje od njih znaju kakva je sudbina tog deteta.

„Morale su je vilom učiniti. Onda ju je Vila Majka podojila, Belovila zlatnom rosom umila, a stopalca srebrnslanom oprljila da bi vazda bosa mogla ići po šumi.  I onda su je vile ostavile na raskršću da je ko nađe, da joj kum il’ roditelj bude.“

Uzima je Vidosava i daje joj ime. Milica! Ne Ravijojla nego Milica, međutim u tekstu, iz nekog meni nepoznatog razloga, vile ne poštuju Vidosavin izbor i zovu je Ravijojla. Da li je zaista važno kako se zove i ko je ona? Meni jeste. Ne slažem se sa Vukašinovim rečima: „Milica, Ravijojla, kako god…“

Neću otkrivati šta se kasnije dešavalo sa Milicom, pročitajte sami, ali ću se osvrnuti na neka od pitanja koje postavljaju autori ove knjige. „Otkud u Markovom životu neka posestrima (i zašto posestrima), pa još vila? Otkud osećaj da se oni dopadaju jedan drugom, da je trebalo da ona Marku bude nešto više, ali im je to bilo zabranjeno?“  (Jedan drugom?! hmmm) Zanimljiva pitanja, ali bez odgovarajućih odgovora. Autori doduše pokušavaju da dovedu u vezu nešto što veze s vezom nema, ali po meni bezuspešno.

Možda se očekuje da čitaoci sami shvate… Ja nisam uspela. Naime, ako je Ravijojla ćerka neke tamo Jelice i nepoznatog momka, koju je Vidosava, žena Momčilova, uzela i dala joj ime Milica, kakve ona veze ima sa Markom koji je sin Vukašina i Momčilove sestre Jevrosime? Koja ih to rodbinska veza povezuje?! Kada malom Marku da sablju Svevidimku i on ponudi da je oženi kad poraste Ravijojla-Milica kaže: „Ne mogu ti biti žena. Mogla sam ti biti sestra…“ Ali nije!!!  Meni to više liči na klasično, stereotipno žensko odbijanje: Sladak si ti, volim te ko brata! Znam da ti nisam sestra, ali evo biću ti posestrima.  „…i uvek kad ti pomoć treba, naći ćeš me kod ovog drveta, samo šapni: Ravijojla…“

A sad malo o podnaslovu: veliko proročanstvo.

 „Devojčica je po proročanstvu morala do Vukašina doći.“ Odgovor na pitanje zašto ostaje da lebdi u vazduhu i ne da se uhvatiti.

Crnovila kaže: „U jednog oružje, u drugog ženska ručica, u jednog kralj, u drugoga kraljica, Rod će spasti  kad se spoje.“ Odakle će Rod spasti?! Sa neba, sa drveta? Možda spasiti ima više smisla jer na drugom mestu stari Đorđe izgovara: „Spas je u spajanju. Gde je kralj, tu je i kraljica.“

Jedna od suđaja obaveštava: „Sablja Svevidimka i zlatna ženska ruka jedina su šansa. i eto, ona je tu. “

Vukašin sanja i bunca: „Zlatna ženska ruka, to je ona, to je nagrada.“

Proročanstva starog čiča Đorđa, vila i bogova su konfuzna i nedosledna. Naizgled su lepa i jednostavna, ali problem nastupa kada pokušate da ih vežete za osobe na koje se odnose. Do samog kraja knjige, nisam uspela da ih pohvatam i dovedem u neku smislenu celinu. Ok, Ravijojla je zlatna ženska ruka, ok Jevrosima je „kraljica“ i spojiće se sa Vukašinom, ali zašto onda Vukašin sanja da je Ravijojla, koja je dete, njegova nagrada?! Sledi opravdanje da on misli kako je to dete Vidosava kad je bila mala, ali meni je nejasno šta će uopšte devojčica (bez obzira da li je ona Milica, Ravijojla, Vukosava, Jevrosima) u njegovom snu.

Sve u svemu, glupo je uopšte trošiti energiju na pokušaj povezivanja, jer već prilikom susreta bogova sa jedinim bogom autori otkrivaju da sve to nema ama baš nikakvog značaja.

  „Hteli ste nekakvu sablju, nekakvu zlatokosu vilu, zlatnu ruku, a niste shvatili da sve to nema nikakvog značaja. Da li ste zarobljeni, oslobođeni, dobri ili loši, sve to nema značaja za vas. Jedino je važno da li vam ovi ljudi veruju.“ Koji ljudi?! I zašto, ama zašto, autori napisaše priču baziranu na beznačajnim proročanstvima?  I zašto, barem na ovom mestu, ne digoše ruke od toga i ne krenuše sa pričom u nekom drugom pravcu? Zašto Ravijojla ipak daje Svevidimku Marku i sve se nastavlja po proročanstvima starog Đorđa, vila i bogova?

 Ko je u pravu – oni ili jedini bog? Proročanstvo koje jedini otkriva drugim bogovima nije u vezi sa ranije pomenutim proročanstvima. Ono je svojevrsan filozofski traktat, izuzetno nevešto napisan.

„Evo, Perune, pročitaj ovu stranicu proročanstva što je i iz vaše knjige otrgnuta, i iz Biblije i iz svake svete knjige. Perun je poslušno uzeo stari ispucali svitak, na kome su svetlela zlatna slova…

Reč je najveća, jer ona je misao, a bez misli rod ljudski ne postoji ili se takvime ne naziva. Misao je ideja ili slika o tome šta na svetu postoji ma bilo od kamena, drveta, vazduha ili duha. I vi ste reč i postojaćete dok Rod ljudski o vama govori. Perunov panteon opstaće dok ga spominju i znaju ljudi, samo će od dolaska jednog boga pod imenima rišćanskih svetaca i mučenika stara božanstva da se štuju. … stari bog i novi svetac sjedinjeni u jednom verovanju trajaće večno u mislima i rečima ljudi. A i ti sveci: Ilija, Petar, Mihailo, Tripun i sami su u ljudskom obliku starih bogova poštavaoci bili….

Vile, patuljci i svakojaka bića nisu bića reči. To su bića pesme, stiha, slike, mašte, ono što ljudski um teško u reči proizvede. Oni će na zemlji ostati da mladim ljudima i bićima što još reči ne znaju, svet objašnjavate, i onima poetskoga srca, što svet ko deca vide, da vas oni štuju.“

Za moj ukus ovo je prilično zbrkano. Ko tu koga j… štuje?  Povrh svega ja ne mogu da zamislim ni pesmu, ni stih bez reči.

Konfuzna je i predstava tog „jedinog boga“.

„Sada su već jasnije mogli videti da na beskrajno velikom i visokom prestolu sedi čovek tridesetih godina, a u njemu ili nad njim bdi otac, a od njega se širila neka energija koja je obuhvatala sve.“ U njemu ili nad njim? Ima razlike, nije sve jedno. I od koga, ili čega, se širila energija? Pokušavam da zamislim nešto beskrajno veliko i visoko… No, dobro, nisu autori krivi što je moja mašta ograničena.

„Hvala vam što ste čuvali svet, ali čini mi se da su se ljudi jako prozlili dok ste ih vi usmeravali.“ Prozlili?!

„Takav je ljudski rod. Imaju zlu klicu u sebi. Samo ih treba usmeriti da je vode kud treba…“  Etičko pitanje, bez odgovora. „Kud“ treba voditi tu zlu klicu?

„Da, znam sve to jer sam i sam čovek. Čovek i bog.“

 Zanimljivo. Jedini bog je jedan, koji je u stvari dva- čovek i bog, tj. otac, sin i duh,  ali nije onaj svemogući.

„Ja nisam taj što o vašoj sudbini odlučuje. Nemam tu moć ili kako kaže voda života: postoji i traje samo ono što čovek zna, spominje i pamti“.

Ako su se već autori odvažili da pokrenu neka od ovih pitanja, trebalo je da se ozbiljnije pozabave proučavanjem problematike o kojoj pišu. Verujte mi, ja sad stvarno ne bih pisala o „ocu i sinu i duhu“  da ta tema nije obuhvaćena ovom knjigom… U stvari, i neću pisati o tome, dovoljno je sa moje strane što sam ukazala na to da teološkim pitanjima ne treba pristupati olako. Čak i izmaštane priče na tu temu moraju imati čvrstu bazu na koju se oslanjaju da ne bi ispale smešne.

Inače, sama priča ove knjige se bazira na pukom prepričavanju epske pesme uz male promene čija mi svrha nije najjasnija, umetnička sloboda valjda.

Dakle, autori odstupaju od originalne priče, ali ne i od originalnih stihova ove pesme koje, bez pardona, umeću u svoje delo: „San je laža, a Bog je istina.“

No, dobro, autori i priznaju da je sve počelo pesmom.

“Onom poznatom, narodnom, epskom, o ženidbi kralja Vukašina…“ Kažu: „Zapitali smo se: Zašto se u njoj sve desilo baš onako kako se desilo? Zašto je kuja Vidosava tako lako pristala da izda svog gospodara, onakvog junaka? Zašto je Vukašin nju poželeo? Kakva je ta sablja sa očima i šta ona sve može da vidi? Zašto je baš Momčilo imao krilatog konja Jabučila?…“

Pitam se da li postoji osoba koja nije poželela da napiše knjigu čitajući epske pesme… hvala bogu pa su mnogi odustali.

 Pesma je očigledno pokrenula niz zanimljivih pitanja kod autora ove knjige, šteta što se nisu potrudili da ozbiljnije odgovore na njih.

Zaista, kakva je ta Momčilova sablja?  U knjizi to kao da i nije bitno, bezmalo sablja ko sablja: “bila je britka i ošrta taman dovoljno duga i sasvim prave širine, a na dršci gde bi je junak držao, kao ukras stajala su dva zelena draga kamena.“ Ima i opisa njenih moći, nije da nema, ali kao da je tu samo da bi bila ukradena i potom predata Marku. „Sablja sa očima sve ih može osloboditi i ostavljena je na zemlji da ide iz ruke u ruku najboljem junaku. Ona jedina može da spasi htone iz šume, ali jedina može specijalnim ubodom da ih ubije. Zato i postoji na zemlji.“ Ah, da, nazvaše je Svevidimka.

Zaista, zašto je Momčilo imao krilatog konja? Samo zato da bi Vidosava mogla da mu uništi krila?!

I da ne bude da mi se baš ništa u knjizi nije dopalo, moram da izdvojim jedan sporedan lik, Mortakiju. Zapravo vračara Mortakija kao takva i nije ništa posebna, vračare često  srećem u literaturi, ali jedan detalj mi je posebno privukao pažnju: „Mortakijin sin se odmetnuo od poslednjeg kralja koji je štovao htonce, pa je ispalo da je uslovio njegovo stradanje… Mortakiju su kao njegovu majku osudili da večno bude u Crnoj šumi, posmatra prošlost i budućnost, sve ono što je propustila i što propušta. Kada su htoni prestali da vladaju kazna joj se promenila. Nije bila zarobljena u Crnoj šumi, ali je morala da živi večno i podnosi tugu i sramotu zbog sina-jer su izdajnici i ovim i onim bogovima bili isto.“  Zašto smatram da je ovo tako sjajno? Iz prostog razloga jer se do sada nisam srela sa tom idejom da majka ispašta zbog grehova svog deteta. U mnogim mitovima prisutan je motiv kazne koji se prenosi sa generacije na generaciju, ponekad čak i do sedmog ili devetog kolena, ovo je za mene nešto novo i veoma mi se dopada.

A sad da se vratim na ono što mi se ne dopada.

 Odnosi između likova su veoma plitki i naivni. Likovi su smešni, gotovo iskarikirani. U pisanju dominira nedoslednost. Rečenice su konfuzne, misli zbrkane, a poente nema.

„Moj Momčilo, gospodaru, i ljubavi moja-šaputala je-a što bih ti tako nešto skrila. Sve se ovog dana zbilo. Ovaj dan je baš suđeni danak. Jahala sam do potoka onog da se sretnem s našim devojkama što mi bele ono belo platno, jer sam neke suknje im poslala, i košulje i halje još belje, pa da vidim kako vredno rade, hoće li mo izbeliti sve to. I dok jašem, tako čujem, lepo kako dete plače tu u gori. I pitam se ko li je to ovde došo da se u šumici skrije? Da to nisu nekakvi zbegovi, il’ nekakvo dete zalutalo? I onda sam nju, umotanu u stare košulje, videla. Nahod-devojčica. Bogovi su nam je podarili.“

Dakle, malo halje, malo haljine, a malo i aljine, malo rišćani, malo hrišćanski, malo Crnošumci, malo crnošumaši, malo Belovila malo Belavila, malo Svetovid, malo Sventovid, malo Vodik, malo Vodnik. Malo je Vidosava bila prava žena visokog roda, a malo kasnije slede rečenice: „Vidosava je bila rođena takva iako nije bila od najvišeg roda“. Malo je Momčilo narodski čovek, prizeman, a opet malo bi i „da joj kasnije u blizini jedna manjež za jahanje napravi idajoj nabavi nekog arapskog onižeg ata…“  Toliko toga je malo ovako, malo onako, da ne mogu sve da navedem a da ne prepišem gotovo čitavu knjigu. (I da, jedna manjež i idajoj)

Za Momčila mi je donekle i jasno otkud te nedoslednosti-u knjizi lepo piše (dobro, možda ne baš lepo, ali piše): „Uopšte, kao svaki čovek koji nije u gospoštini odrastao, ali je svojim zaslugama položaj stekao. A onda je poželeo da živi kao i oni, da ni po čemu ne zaostaje.“ Ali ne nalazim opravdanje za Vidosavu, vernu ljubu Momčilovu.

 Sa jedne strane, ona je žena koja vodi računa o tome šta će ko o njoj reći. „Čak nije volela ni kod svojih da bez njega ostaje – činilo joj se da bi to značilo da sa svojim gosodarom nije zadovoljna, da će to ljudi videti, o njoj pričati i šaputati, da neće više biti ona uzvišena gospoja kod koje je sve kako treba da bude. I zato je ostajala među zidovima, sama, čekajući da se Momčilo vrati.“ Pomislio bi neko da je fina, dobra i smerna supruga, ali sa druge strane ona je prikazana kao proračunata savremena „sponzoruša“ koja ne preza ni od čega.

 „Sada je poželela i dete. Da rodi Momčilu naslednika, osigura svoj položaj gospđe, da bude kao njene vrsnice i prijateljice, ili još bolja. Ipak nije sve moglo da se sredi na njen uobičajeni način, da poželi, ljuti se i na kraju to dobije.“

Dalje, kako ta „gospoja“ ne može da zatrudni to počinje ozbiljno da je razdire. Njena opsednutost idejom da mužu podari dete, kako je ne bi ogovarali i kako bi sačuvala svoj položaj, ide dotle da po savetu vračare Mortakije, uzima tuđu devojčicu. Međutim ni tu nije kraj njenim mukama. Momčilo odlazi u bitku, vraća se ranjen i umoran, a  Vidosava ne pokazuje ni malo razumevanja za stanje svog supruga. Po meni njene reakcije nisu normalne. Uz sve to „Ali Vidosavi kao da bez Momčila nije ni bilo stalo do deteta“. Razumem da je donekle za njeno ponašanje kriva i vračara Mortakija, ali samo donekle…

I dok služavka Stanika bdi nad Momčilom i leči ga, nesrećna Vidosava potpuno gubi razum zbog ljubomore, okreće se Vukašinu i moli ga da je odvede, da sad njemu malo bude žena. Sasvim logično, on pristaje a ona počinje da pakuje vredne zlatne ukrase, pehare i prstenje, pa i ono što je u miraz donela, zatim sablje, zlatne i srebrne kašike, meke dušeke i ukrasne jastuke, Momčilova odela…i naravno isprobava omiljene haljine. Stvarno ne znam, nikad nisam bežala od muža, ali mi se to ne čini kao pravi trenutak za isprobavanje omiljenih haljina.

Ništa bolje nije prikazan ni Vukašin. On je povodljiv, zavidan i plitak.

  „Jesam li ja dovoljno bogat i častan vitez da bih se oženio?“ pita jednom prilikom Agatona, na šta mu ovaj odgovara kako ima neka devojka u Mnecima (pomislih greška, Mlecima) iz familije Dandolo.

„Dandrlo. Šta li će ta da mi dandrče?“ Dandrče?! I taman kad pomislih da gore od ovoga ne može, shvatih da ni  Mneci nisu greška pri kucanju teksta, već  da i ovde u punom sjaju dolazi do izražaja bujna mašta autora. „Dandolo je familije ime. Ona Vam je, onako, prava gospoja. Po vas dan je u nekakvom čamcu, vozi se po toj Mneciji, i pevuši.“

Povrh svega, Vukašin tek malo manje od Vidosave razmišlja o tome šta će o njemu govoriti drugi. „Vukašinu je rumenilo oblilo obraze. Hoće li biti sramota da se oženi odbeglom Momčilovom ljubom ako ova zaista pobegne? Da li će biti bruka ako se sa njom nađe?“ Toliko licemerja na jednom mestu. Svi su zabrinuti šta će selo reći, a niko da preispita svoja dela i svoje motive.

Ne mogu da nastavim da pišem o Vidosavi i Vukašinu a da ne otkrijem previše, zato ću ovde stati, koga zanima neka pročita knjigu.

 Ipak, moram da se osvrnem na još jednu nelogičnost u nizu, u pitanju je Vukašinov otac Mrnja. Nikako mi ne ide u glavu zašto je on star i oronuo?! „Zbunjen i uplašen Mrnja je navukao svoje dronjke i brzim korakom, koliko je to mogao jedan starac, išao opet u onu kolibu… “ Pa on sina za ženidbu ima! Iz teksta se ne da zaključiti da je Vukašin mator, šta više mlađi je od Vidosave… a Vidosava želi da u svemu bude bolja od svojih drugarica, koje rađaju-dakle mlade su, nigde se ne pominju baba-devojke, ili kasne prvorotke. Sa koliko godina je onda Mrnja dobio Vukašina, ako je već pre njegove ženidbe toliko star i oronuo? Ako se dobro  sećam oženio je mlado čeljade, skoro devojčurka Astasju, doduše pominje se da pre no što je nju doveo „za neke godine koliko je tu momkovao, ništa sem one kolibe napravio nije“, ali ne mogu da zaključim koliko je to „momkovao“, pa pretpostavljam da nije dugo. I čemu toliko insistiranje da je on starac koji nosi rite? Ne razumem, da li je to kao neko lažno isticanje skromnosti, ili ukazivanje da je bio nastran ili blesav?

I kad već pominjem roditelje ne mogu a da ne pomenem i Momčilovu majku. Neverovatno je kako olako ona oprašta Vukašinu.  Razumem ja da je ona samo sporedan lik, i u knjizi i u životu (kao žena iz patrijarhalnog društva, bez prava glasa, zapravo bez ikakvog prava) ali ne mogu a da se ne zapitam zašto su je autori uopšte pominjali ako se nisu ni na trenutak zadržali na njenoj patnji.  Meni je neizmerno žao ove majke  koja je zbog Vukašina ostala bez jednog deteta, a drugo predala krvniku, jer eto to tako treba.

„Znam ja, možda ni tebi Jevrosima nije na srcu, ali ćeš je zbog Momčilovih reči uzeti, i tako treba da bude…“

A tek Jevrosima, mukica…

„Jevrosima, koja je živela već neko vreme u seoskom miru, bila je na smrt preplašena, ali nije to htela da pokaže i rešila je da sasvim posluša Vidosavin savet. Vratila se u krevet, pokrila preko glave i ćutala.“

Šta bi uradila da je htela da pokaže da je uplašena?

„Jevrosima, a ti jesi tu? Nije valjda da si zlo donela, neke svoje prosce nasilnike da mi moje dvore zatarabe?“

 „Tu sam, braco moj najmiliji. Spasavaj nas, jer smo napadnute, neki zli se ljudi tu motali, ja sam ti se pod pokrivač sakrila. Daj, spasavaj mene, sestru svoju, Vidosavu, vernu ljubu svoju, i ono vaše odojče.“

Nikada više neću moći da pročitam pesmu a da ne zamislim Jevrosimu kako kao miš čuči pod ćebetom. Jevrosimu koja je pojam hrabrosti i požrtvovanosti. Jevrosimu koja kida svoju kosu da bi pomogla bratu u nevolji.

  Kad sam već kod Jevrosime, moram da pomenem još nešto: živo me zanima zašto su autori umesto za direk, kao što je u narodnoj pesmi, odlučili da joj kosu vežu za odžak. Kako se uopšte kosa može vezati za odžak?! I ovde me mašta izdaje.

 I sad, zbog traume koja je ostavila traga il’ šta znam zbog čega, Jevrosima samo na krevet misli. Dobro, priznajem, malo karikiram, ali nakon svadbe i napornog dana u kom su joj ukrali bebu-popišulju, Ravijojlu, Milicu, ona pada u nesvest, ali ne tuguje dugo već pita Vukašina „Hoćeš li me povesti u postelju?“  On se brani, sve neće, buni se i otima al’ ona navaljuje, na kraju su zagrljeni zaspali.

Toliko o likovima. Pomenula bih samo još jednom Vidosavu:

„Strašna ljubomora ju je obuzela. Krv joj je linula u lice, i mogla je tu pred Momčilom, slugama, ma pred svima da napadne i istuče tu malu bezobraznicu, da joj kose isčupa ili je zgrabi za gušu. Da, oči bi joj iskopala, samo da sačuva svog Vukašina. Pa ona je sve to zbog njega radila.“ Glagol linuti mi je gotovo i promakao od iznenađenja, VUKAŠINA?! Vukašina, a ne Momčila?! Pored dva autora, urednika i lektora, ovakva greška da se provuče!  Pitam se da li je iko pročitao tekst pre puštanja u štampu. (Napomena: tiraž 1000 primeraka.)

Sve greške koje se mogu primetiti u citatima koje sam navodila, nisu slučajne, odnosno nisam ih ja napravila prekucavajući tekst. (Mada, opet, nikad ne reci nikad! Možda se slučajno i meni koja provukla, iako sam svaku rečenicu više puta proverila.) One su  prepisane iz knjige, koja inače obiluje greškama. Nije mi nepoznato ono nepisano pravilo da ko radi taj i greši, pa opraštam lektoru koji se sudeći po broju grešaka baš naradio, ali ne opraštam Jovani, koja u svojoj biografiji navodi diplomu Filološkog fakulteta, to što je dozvolila da do takvih grešaka dođe. Da je pisac ove knjige bilo ko drugi, arheolog, biolog, tehnolog, pekar, lekar, apotekar… zatvorila bih oči i ne bih prebrojavala greške. Da je pisac frizerka ili blogerka ili manekenka, stvarno je ne bih prozivala zbog ovakvih stvari. Tražim li dlaku u jajetu? Možda. Ali ako odlučim da pročitam knjigu o kojoj ne znam ništa, na osnovu naslova i biografija autora u kojima je istaknuto da jedan od njih ima završen Filološki  fakultet (smer Srpska književnost i jezik sa opštom književnošću) onda se i kriterijumi pomeraju, barem što se tiče grešaka u tekstu. Možemo mi da diskutujemo o mašti, stilu, idejama… O tome šta su autori želeli da kažu rečenicama: „Ohoj, vilee!!! I ranije ste ovde bile, al vam nisu gaće mokre bileeee.“, ali ne i o konstrukciji rečenice: „Šta će nam za ta devojčica?“.

Dakle, kao pisac, Jovana sebi može da dopusti da ne zna istoriju, i da izmašta šta joj je volja, da su se Kleopatra i Dušan Silni prošlog leta kupali u zaleđenoj Seni, ali  ne može da ne zna kako se pišu reči i rečenice, kao što ni ja kao arheolog ne mogu pogrešno da datujem ili opišem neki nalaz u stručnom tekstu a da to prođe neopaženo. Svaka struka ima svoje breme. Najgore je gledanje kroz prste. Baš me zanima koliko li joj je kolega reklo da je knjiga odlična?! Da li joj je iko iskreno ukazao na greške i na mogućnost da će ih uočiti, pre ili kasnije, najmanje 1000 ljudi? Da li je urednik bez srama gleda u oči dok piju kafu?

Znam da je veoma teško da osoba koja piše prilikom čitanja svog teksta sama uoči greške koje su joj se provukle, znam i da je u Srbiji izuzetno teško pronaći dobrog urednika koji će se posvetiti piscu i ukazati mu na propuste, znam i da su lektori skupi, ali mislim da je još skuplje imati u svojoj biografiji ovako loše napisanu knjigu. Zaista, zapita li se neko koja je cena jednog takvog iskustva? Da li se isplati?

I na samom kraju moram da napomenem i ovo: mislim da je ova knjiga jedna od onih kojoj je  potreban rečnik termina. Kada imam u rukama knjigu gde pisci imaju veliku mogućnost puštanja mašti na volju, ne znam šta je konkretno izmaštano, a šta ne. Ako tome još i dodamo činjenicu da ova knjiga obiluje arhaičnim rečima i čudnim odabirom termina (na primer: odozgor, lišce, ljubovca, nahod, tuna, ženskinja, čador, rođakinje, detešce, leptirak, stranske zemlje, sestre blizanje, linuti, njojzi…) onda je rečnik neophodan.  Recimo ja stvarno ne znam šta znače: ćepenac i ahari i neću da guglam.

Ne mogu a da se ne zapitam kakav je značaj ove knjige za svetsku književnost? Kakav je njen doprinos domaćoj književnoj sceni? Da li se neko još uvek pita zašto je fantastika, kod nas, skrajnuta sa glavnog toka književnosti?… Hmmm, pa eto. Idem sada, za promenu, da čitam nešto dobro. Družiću se malo sa epskim pesmama pretkosovskog ciklusa.

 A vi uživajte u citatima  koje sam vam izdvojila (i mojim plitkim komentarima jer za neke dublje nemam snage, knjiga me iscedila).

 „Jer je verna i preverna, lepa i vredna. Žena Janković Stojana. Toga njenog junaka nema već deset leta da se vrati s pohoda, vele da je poginuo, da se sa drugom ženom saživeo, a ja znam da je zarobljen tamo u Bizantu. Pitanje je da l’ će živu glavu izvući. A ona okružena proscima. Obećava da će da se uda kad isplete neke dugi pokrov, a noću ga para i tako iz leta u leto. Sad je kažu ipak došlo do duvara i prihodi su loši, suše i napasti. Bogami će biti Jankovićka opet nevesta do proleća.“  (Preverna?! Zamislih scenu: Penelopa se u grobu okreće.)

„Njen mudar pogled odavao je da je bila starija od njega.“ (Evo ja sad trepćem i pokušavam da gledam što tupavije, nadajući se da ću tim pogledom sakriti godine. Čini mi se da mi ne ide, ali možda je samo stvar vežbe.)

 „Pretužnu sestricu što je bliznakinju uzgubila, nežnim lahorom i povijenom travom ispratile su kući i na put joj nanele jednog finog čobanina, što će je tešiti. Ko zna, možda joj i muž biti…“ (E, ako je to ne uteši ništa neće! P.s. Tužna, tužnija, najtužnija… ili tužna, tužnija, najtužnija, pretužna… ili pretužna, pretužnija, najpretužnija… ili? Nije me sramota da pitam kad nešto ne znam.)

„Zgureni na oblaku pod jednim drvetom bogovi Roda su se tiskali gledajući tok bitke.“ (Na oblaku, pod drvetom? Mukice malene izgubljene.)

„…nebo je osvetlila jarka svetlost. I Sunce i mesec i zvezde bili su tu na okupu. Mek, ali gromki glas koji je ulivao poverenje pozivao je sa najviših nebesa bogove, vile, patuljke, pa i one zle sile da se okupe. Velika noć je nastupila.“ (Nikako mi ne polazi za rukom da zamislim veliku, svetlu noć, suncem obasjanu.)

„Agaton nije mogao da se ne nasmeje- Znači, što Momčilu bilo do kolena, Vukašinu po podu se vuče..-ali shvativši da je osramotio gospodara, odmah se ispravio-dao bog, pa je u svemu tako-namignuo je i nasmešio se.“ (Nego, jeste čuli da je Čak Noris ubio promaju? Stvarno ne znam zašto mi Čak pade na pamet. Možda zbog ove šale na koju se generacijama kikoću osnovci. Stvarno, bilo je krajnje vreme da se zasluženo pojavi i u knjigama.)

„O vratu joj je visila bogata ogrlica sa svetlim plavim kamenom u središtu, a nad svom tom lepotom i tananošću izvijala se njena lepa bela glava, sa očima kao u srne, zrelim modrim usanama poput prezrele trešnje…“ ( Plačem od smeha a neka tuga zri u meni.)

 „Momčilo je do sitnih sati ostao sa momčadijom.“ (Joj momče, joj Momčilo, pa sram te bilo.)

 „Ovo je noć bez vladaoca. Biće najmirnija noć od kada je sveta, bez zvuka, bez svetla, a i bez mraka, prozirna do nevidljivosti, noć posle koje sve ostaje isto i sve se menja, od sutra vladaćemo Rodom svi i niko, jer tako je moralo biti, i tako je oduvek bilo. (Džaba ste krečili.)

„Pogledao je u daljinu, koja je delovala kao blizina.“ (Aaa?)

 „Pusta i prokleta kuća Momčilova u kojoj su se silna zla desila izgledala je pusto i strašno. Oblaci su se razilazili i razdanilo se, pa im je ono zlatno sunce sumraka osvetlilo je put kojim su imali da pođu.“ (Pa ’im je osvetlilo je’, nego šta je.)

 „Odnesite konjanicima vode, rakije, slatka, okrepljenja dajte…“ (Ha ha ha… Da li iko, ali iko, može da zamisli kako naoružani konjanici sa uživanjem jedu slatko?)

 „Šumska majko, zgrešili smo i pogrešili. Kako ćemo sad ovo ispraviti?“ (Uf, teško.)