Nemam više naviku da čitam dela koja spadaju u književnost za mlade (YA, tj. young adult fiction), ali roman Recke smrti je dugo stajao netaknut na mojoj polici, pa sam htela da mu pružim šansu. Spisateljica Veronika Rot se proslavila serijalom knjiga Divergentni i u ovoj duologiji nastavlja da se bavi konceptom naučnofantastične distopije. Ovaj prikaz obuhvata prvi deo duologije, a o drugom možete čitati u nekom budućem članku.
Mesto radnje jeste galaksija u kojoj se nalazi devet različitih planeta-nacija. Svaka planeta je autonomna, ima sopstvenu tradiciju i način funkcionisanja, ali se generalno drže odluka Sabora koji, međutim, lagano gubi kredibilitet usled sve teže korupcije. Sabor budnim okom nadgleda one kojima su proročišta prorekla sudbine od velike važnosti. Akos i Sajra žive na planeti koju pripadnici jedne strane zovu Tuva, a pripadnici druge, šotetske strane, Urek. Jaz između Tuvanaca i Šoteta je oduvek bio veliki, jedni drugima pripisuju krivicu za određene istorijske događaje i saradnja nije opcija. Međusobna mržnja i nepoverenje će dodatno eskalirati kada podanici Sajrinog brata Rizeka, vladara Šoteta, po njegovom naređenju otmu Akosa i njegovog brata Ajdžea, decu trenutnog proroka Tuve, čije su sudbine javno objavljene. Spletom okolnosti, Akos i Sajra, nekadašnji neprijatelji, udružuju snage kako bi spasili Ajdžea i zbacili tiranina Rizeka.
Svet je veoma detaljan i živopisan, a ono što mi je najviše privuklo pažnju jeste jedan interesantan koncept, Strujanje. Strujanje je energija koja protiče kroz sva živa bića i može se opaziti kao Strujomlaz, fizička manifestacija energije u obliku šarene svetlosti koja se obavija oko planeta i putuje galaksijom. Ta energija svakoj osobi daruje njen jedinstveni strujodar, npr. Rizek može da razmenjuje sećanja sa drugima, Akosov dodir prekida tok strujanja u tuđim telima, samim tim i njihove strujodare. Međutim, ti darovi nisu uvek naklonjeni onome ko ih poseduje: Sajrin strujodar joj zadaje neprekidne fizičke bolove i iscrpljuje je.
Čitaoci imaju uvid kako u tuvanske, tako i u šotetske običaje. Roman se otvara pripremom porodice Kerezet za doček Cvetanja tokom kojeg Tuvanci posmatraju cvetanje prvih pupoljaka tihocvasti u ledu. S druge strane, Šoteti kreću na godišnji put Boravka: na osnovu jačine svetlosti Strujanja biraju destinaciju sa željom da učvrste odnose s drugim nacijama, i da nastave tradiciju prikupljanja materijala koji ne trebaju domaćinima planete. Sama knjiga je dobila naziv po reckama koje Šoteti urezuju na sopstvenu kožu kako bi označili živote koje su uzeli. Ponekad ritam radnje pati od obimne ekspozicije, ali Rotova je uspela da stvori svet o kojem je zanimljivo čitati i učiti, te nije naporno.
Priču doživljavamo iz Sajrine i Akosove perspektive naizmenično, gde je Sajrina u prvom licu, a Akosova u trećem. S obzirom na to da su oni glavni likovi, najveći uvid imamo u njihove psihe, ali to ne znači da su ostali likovi zapostavljeni. Većina njih je dobro napisana i u stanju su da pokreću radnju katkad više i dalje od protagonista. Zanimljiv je način na koji obelodanjene sudbine utiču na likove i diktiraju im život. Ajdže je otet zato što mu je suđeno da postane sledeći prorok Tuve, i Rizek veruje da mu baš on može pomoći da izbegne svoju sudbinu koja mu nagoveštava da će umreti od ruke porodice vladara Tuve. Akosu je suđeno da umre u službi Sajrine porodice, što je još jedna stvar koja ih vezuje pored njihovog plana i osećanja koja se rađaju među njima. Postoji osetna tenzija između njega i njegove majke Sife. Kao trenutni prorok Tuve, Sifa je znala da će joj Šoteti oteti decu i ubiti muža, zbog čega Akos postaje sve nepoverljiviji, dok ona pokušava da manipuliše situacijom u korist nekog neopipljivog višeg dobra, a porodica joj ispašta. Pored toga što je Sajrina svakodnevnica verni prikaz života sa hroničnom bolesti, ona je suočena sa još jednim problemom: njen strujodar je u stanju da zadaje bol i drugima, zbog čega je Rizek koristi kao smrtonosno oružje protiv svojih političkih protivnika.
Glavna zamerka koju imam i koja je mnogo uticala na uživanje u priči jeste loš kvalitet srpskog prevoda. Transkripcija imena nije ista, pokatkad se menja od stranice do stranice. Česte su rečenice koje su nejasne i neprirodne na srpskom, kao da su prevođene van konteksta romana, pa potom ubačene u finalni prevod. Toplo preporučujem čitanje originala na engleskom jeziku (možete ga naći pod nazivom Carve the Mark) ako imate priliku da nađete takvu kopiju knjige i naravno, posedujete znanje engleskog. Nijedno delo ne zaslužuje ocenu koju narušava kvalitet faktora van same suštine i priče.
Sve u svemu, Recke smrti je roman koji me je zaintrigirao i oduševio. S nestrpljenjem iščekujem kraj ove sage i nadam se da ću vam uskoro preneti kompletne utiske. Ako vas je zainteresovao ovaj prikaz, verujem da neće zažaliti ako biste dali šansu ovom zanimljivom svetu.