Svako ljudsko biće se plaši, svesno ili nesvesno, smrti i njene seni. Nemali je broj nesrećnika koji su izludeli od jeze čekajući da mreškanje peska u peščaniku iščili, ili suludo pokušali da nađu izbavljenje pomoću natprirodnih sila – dovoljno je setiti se drevnog cara Kina koji je u potrazi za večnim životom, ironično, sam sebe otrovao kojekakvim „čarobnim“ pilulama i alhemijskim promašajima. Ipak, postoje i pojedinci koji se dostojanstveno ili prirodno mire sa smrću, poput rimskih stoika, a recimo egipatska mitologija sva je satkana od niti priča koje su na jedan specifičan način obogotvorile smrt. Kirkegor i Japers, neki od najvoljenijih filosofa današnjice, govore kako tek smrt, kao određena „granična situacija“ dozvoljava ljudskom biću da otkrije smisao, tj. tek na ivici čovek vidi i spozna sebe, ali i razazna sam mehanizam svoje spoznaje. Ipak, kakav god bio odnos čoveka prema konačnom, dakle bilo da se prihvata kao metafizička, religijska ili biološka konstanta, uslov, metafora, bilo da se o umiranju govori sa iskonskim užasom, ljudska mašta, a samim tim i stvaralaštvo, oduvek je težila za nemogućim – za besmrtnošću. Za zaustavljanjem sata, prekidanjem prolaznosti. Otud tako čest motiv besmrtnika u umetničkom svetu.
Za i protiv besmrtnog
Još najstarije priče govore o ljudima koji su pokušali da prevare smrt i okuse večni život. Gilgameš, junak iz jednog od najstarijih tekstova poznatih ljudskom rodu – sumerskog epa, makar bio dve trećine bog, a tek jednu jedinu trećinu krho ljudsko biće koje mora nestati, makar bio i heroj nad herojima, nije uspeo da se domogne travke večnosti koja bi mu podarila besmrtnost. Ukrala mu je zmija, omanuo je da uhvati večnost, i ostao je da kao tragični strašljivac broji kusur od života. Likove Ahileja i Herkula u Odiseji smrt je toliko izobličila da više nisu ličili na junake iz priča, preoblikovali su se u prazne i sive karikature negdašnje slave.
A Sibila, proročica nad proročicama iz mitske Helade, tražila je za sebe kao nagradu besmrtnost, ali je zaboravila da uz to zamoli bogove i za večnu mladost, te je starila i starila dok na kraju od nje nije ostao samo glas. Tantal i Sizif, sa druge strane, tipovi lukavog (anti)junaka, retki su srećnici koji su uspeli da teško namagarče Hada, i pobegnu iz dvorana mrtvih, bar za kratko, a za svoj podvig osuđeni su na prilično surove kazne (zanimljivo – obojica su nosioci onih kazni i muka koje su simbol večnog ponavljanja iste patnje, gotovo da tu postoji neka čudna i dublja metafora, pa nije ni čudo što je Kami našao inspiraciju u sizifovštini za svoju čuvenu filozofiju apsurda). Sve te i slične priče o junacima koji su omanuli da zadobiju besmrtnost, jesu one koje se nalaze na počecima ljudske kulture, na granici između simbolike i fantastike, umetnosti i istorije, i upravo šapću tugaljivo da je besmrtnost teško gotovo nemoguće doseći, čak i u svetu umetnosti, i da je usud prolaznosti teret koji ne može svako podneti.
Zato je zanimljivo što sagledana kroz oko umetničke geneze jedna tako jarka i goruća želja za večnošću dobija postepeno i vrlo negativno značenje, odnosno pored ove tragične niti neuspelih ili osujećenih, dakle „besmrtnika u pokušaju“, postoji u svetu književnosti jedna struja koja besmrtnike doživljava kao prokaženike, uklete, one koji hode sa Kainovim znakom na čelu (aluzija na Bibliju nije slučajna, jer već tu se sustreće vrlo formirana negativna ideja besmrtnosti u ljudskom telu kako u Kainovom, tako i u liku Lutajućeg Jevrejina koji se izgradio na biblijskom mitosu (dakle ne govorimo o besmrtnosti duše ili ikakve varijante duhovnog prelaska na „onaj“ svet, već doslovnog „neprestanka“ ljudskog bivstva u našem, materijalnom svetu)). Da preciziramo, potrebno je naglasiti da se ova struja „ukletih besmrtnika“, koju je oberučke i širokogrudo prihvatila fantastična književnost i ugradila vrlo suptilno u svoj skelet, isključivo bavi besmrtnicima koji su potekli od ljudskog roda, dakle ne govori se o demonskim ili drugim bićima natprirodnih moći i onostrane prirode: bogovima, vilama, zmajevima, anđelima i slično.
Dakle, sledeći tu ideju u ovom tekstu tvrdimo kako je od te struje (koja je modifikovala i dekonstruisala originalno shvatanje motiva besmrtnosti jer je prikazala večni život kao izrazitu patnju, kaznu, greh ili osudu), potiče i većina nama danas poznatih likova besmrtnika iz sveta fantastike, od usamljenog Gorštaka koji može umreti samo ako mu se odseče glava, pa sve do Bogocara Leta II Atreida iz Dine, koji zahvaljujući višemilenijumskoj viziji o Zlatnoj stazi i genetičkoj manipulaciji čovečanstva preuzima na sebe užasno obličje Crva i tiranski vlada vekovima.
Drugim rečima, onaj već pomenuti biblijski Kain jeste na jedan način svojevrsni arhetip junaka, koji su epoha romantizma i gotiski, pomalo i bajronovski, a i kasniji bodlerovski manir dodatno hipertrofizovali kao likove nosioce kobi, negativne ili vrlo blizu toga, večno marginalizovane i suštinski odvojene od ljudi i njihovog sveta, za kojima večno čeznu, kako bi uhvatili barem trag smrtnosti i ljdskosti koja im je oduzeta. Najtipičniji predstavnik takve modifikacije likova potekle iz romantičarske stilske formacije jeste (još uvek) Stokerov Drakula, koji kao krvoločni vampir ipak lamentuje nad sećanjima i tišinom Karpata i žudi da se utopi u žagor Londosnkih ulica. Od ovako koncipiranog Drakule potiče sva sila vampira koji su poklonici Tanatosa i želje za samouništenjem jer su melanholični zbog svoje čudovišne besmrtnosti: Sent Žermen, Lestat, Alukard iz Kastelvanije, pa čak i toliko ismejani Edvard iz Sumraka. Besmrtnost je vrlo kritikovana i u naučnoj fantastici o čemu govori distropijsko sf delo Džeka Vensa Živeti zauvek, u kome vidmo da ljudi osvajaju dodatne godine života učestvovanjem na brutalnom takmičenju, igri sabljama koja je prividno takmičenje za zadobijanje večnog života, dok zapravo služi da eliminiše problem prenaseljenosti.
Dekonstrukcija i detronizacija ideje besmrtnosti idu do te mere da su najčešće besmrtnici fantastike oni junaci koji se svrstavaju u (potpuno ili delimice) negativne ili antijunake (poput Bele veštice iz Narnije, Ras’ al Gula iz Betmena, gospodara Vorloka iz Mača od Šanare, pa čak i Dr Menhetna iz Nadzirača, i slično). Zapravo jedan od retkih izuzetaka i primera junaka koji ne postaju antagonisti (ni na koji način) kada se od običnih ljudi pretvore u besmrtnike jeste tek epizodni lik Hoba Gadlinga iz Gejmenovog Sendmena.
Sledeći navedene stavove i pomenute primere možemo pretpostaviti da kada bi kategorisali motiv besmrtnosti u svetu fantastike uglavnom bi se podela zasnivala na dva kriterijuma – motiv smrtnika koji čezne da postane besmrtan (i omanjuje u tome, ili se pak odriče mogućnosti večnog života radi nekog višeg i plemenitog cilja kao što se u crtanom Diznijevom filmu Herkul odriče božanske prirode da bi spasio voljenu), i motiv besmrtnika koji je uklet, osamljen, umoran i moli za eutanaziju (ovo ćemo nazvati „kainovskim modelom“, budući da ovaj tip motiva besmrtnika ima tendenciju da se zalepi za negativne junake).
Međutim, iako je „kainovski model besmrtnog junaka“ i zaogrtanje likova plaštom melanholičnih negativaca vrlo efektna tehnika prikazivanja loše strane besmrtnog života (budući da podrazumeva da je junak otuđen, prezasićen, usamljen, nesrećan), postoje u fantastici dva izuzetna primera detronizacije večnog života za koja smatramo da su nenadmašne snage i originalnosti, a da ne pripadaju u celosti ni jednom od dva izdvojena tipa, niti se mogu svrstati sasvim ni u jednu kategoriju, budući da je nadizilaze idejnim i alegorijskim potencijalom (ne, nije reč o Saramagovoj knjizi Smrt i njeni hirovi). To su upravo Borhesovi trogloditi iz priče Besmrtnik i Bikure iz Hiperiona Dena Simonsa. Borhesovi trogloditi koji se sreću u postmodernistički koncipiranoj priči o gradu besmrtnika, kao i Bikure iz Simonsovog sf sveta, imaju jednu zajedničku crtu genijalnog idiotizma. Tačnije, i žitelji stravičnog i iščašenog besmisla neumirućeg Grada i članovi plemena Bikure prikazani su dehumanizovano, animalizovano, kako psihički tako i fizički – tela su im izobličena, nisu u stanju da logički razmišljaju, niti da govore i pre komuniciraju (onda kada su to u stanju) znacima i nekakvim nearitulisanim zvucima, nego što na prvi pogled imaju razvijeniju sposobnost razumevanja. Nemaju pismo, ne bave se gotovo nikakvom delatnošću, žive „pećinski“, i naravno – imuni su na smrt. Oni ne prolaze, ne delaju, samo postoje. Kada se u jednom trenutku troglodit kojeg narator naziva po Odisejevom psu – imenom Argos, razbudi zbog prizora kiše, čitalac saznaje da je Borhesov besmrtni idiot zapravo sam Homer, najveći epski pesnik i sastavljač Odiseje, koji je u užasnom Gradu našao limbo nedelovanja do idiotizma. U Borhesovom tekstu takva vizija besmrtnosti se prožima sa metaforikom i obesmišljenošću besmrtnosti/nepovredivosti samog teksta i pisanja (jer se sve menja i mora menjati makar i u misifikovanom plesu apokrifa i palimpsesta). Borhes potpuno ruši ideal besmrtng i detronizuje sliku blagostanja večnog života, dok opravdava taj idiotizam svojih besmrtnika tvrdnjom da ako već imaju sve vreme ovog sveta, oni imaju i pravo na tu neaktivnost, takvo umrtvljenje koje tek poneki impuls iz spoljašnjeg sveta prekine:
„Nisu se brinuli ni za vlastitu sudbinu. Tijelo je za njih bila krotka domaća životinja kojoj je mjesečno bila dovoljna milostinja od nekoliko sati spavanja, malo vode i gvalje mesa. Neka nas nitko ne proglasi isposnicima. Nema raznovrsnijeg užitka od mišljenja, i njemu smo se predavali. Katkad bi nas koji izvanredni poticaj vratio u materijalni svijet. Recimo, onog jutra, bio je to drevni elementarni užitak u kiši. Takvi trenuci bili su vrlo rijetki; svi Besmrtnici mogli su postići savršen unutarnji mir; sjećam se da jednoga od njih nisam nikad vidio na nogama: ptica mu je na grudima savila gnijezdo“. (Borhes, 2013)
Nije teško uočiti da i kod Simonsa postoji slična ideja neumiranja, koja međutim ima i vrlo snažnu distropijsku crtu specifične „religijske“ i parazitske besmrtnosti, jer Bikure za svoj večni život duguju kruciformi, obeležju odaranih sledbenika Šrajkovog kulta, tj. posebnom simbiotskom organizmu koji ih neprestano vraća u život, po cenu umanjenja intelekta i ljudskosti. I Borhes i Simons su na ovaj način uspešno prikazali neumirući idiotizam genijalnih besmrtnika, kao i apsolutnu dehumanizaciju koja se zadobija večnim bivstvom, zbog čega ova dva duboka i složena teksta označavamo kao najekspresivnije predstavnike detronizacije motiva večnog života. I imajući u vidu alegorijski šamar koji ovi tekstovi udaraju čitaocima željnima besmrtnosti, kao i dve kategorije koje smo već izdvojili prilikom analize motiva večnog života, a koje ističu negativističku konotaciju beskrajnog bivstva, verujemo da bi dosadašnja umetnost, i naročito fantastika potvrdile kako je naslađa želja besmrtnih junaka, ne svakodnevni život za kojim prividno žude i u kojem bi se vratili u okrilje običnog sveta, već žele konačni san. Odlazak. Po mogućstvu, blag – eutanaziju.
Literatura:
1. H. L. Borhes: Besmrtnik, dostupno na: https://pulse.rs/besmrtnik/
2. D. Simons: Hiperion, Laguna, Beograd, 2005.
3. J. Vance: To Live Forever, iBooks, 2004.