Konačno se pojavila dugo očekivana i najavljivana serija, Sendmen je pušten na Netfliks i rekordnom brzinom se popeo na prvo mesto top liste. Ako ništa drugo, takav vrtoglavi uspeh nam svakako garantuje drugu sezonu koja je već više nego izvesna. Ono što je uvek problematično sa proizvodima ovog giganta jeste kvalitet, politička korektnost, manjkavost u momentima koji su, ili nešto ekstremniji, ili čisto žanrovski, tako da imamo posla sa servisom koji produkuje čist prosek i standarde pravljene za otupelu publiku kojoj se sve mora objasniti i kada za tim nema potrebe. Da li je tako i sa Sendmenom? Samo delimično, na moju veliku radost i iznenađenje.
Dobili smo jedan jako kvalitetan i preskup proizvod, koji se čini da opravdava svaki uloženi cent. Nije teško pogoditi da je verovatno jedini razlog koji je sprečio da seriju rastrgnu konzumerističke i politički korektne kandže Netfliksa – sam autor. Naime, Gejmen već decenijama odbija ponude za ovaj ultra-popularan strip serijal, čekajući momenat kada će njegova ideja moći da bude sprovedena na dostojan način. Budući da nije popuštao, po finalnom proizvodu se može reći da je njegovo insistiranje sasvim opravdano. Dobili smo savršeno kastovanu seriju, vrhunski zabavnu, sa scenarijom na momente boljim nego u stripu (recimo da su, nakon tri decenije, neke filozofske ideje jasnije koncipirane kroz dijaloge), uz sjajnu režiju, odličan OST, te veoma pametno prilagođavanje sadašnjem vremenu (recimo, mobilni telefoni i generalno tehnika i proizvodi koji nisu bili prisutni za vreme rada na stripu su tako uklopljeni kao da su oduvek bili tu.).
Ono što ipak fali najvernijoj publici Sendmena jeste nedostatak još jačeg i sirovijeg horor momenta, koji u seriji postoji, i nije nimalo slab, ali i dalje predstavlja šlag na torti, pre nego osnovni ton. U tom smislu, serija je žanrovski namerno pobegla u fantazi, što joj je i najveća mana, budući da je pregolemi žanrovski potencijal ostao u neispoljenoj stravi. Beskrajnici su mnogo više ljudski nego u stripu, što donekle narušava pažljivo izgrađenu hijerarhiju bića u tom univerzumu. Nisu toliko daleki, hladni i proračunati, već su nešto više estradnog karaktera sa prenaduvanim ljudskim osobinama. Moram da priznam da je ovo moja zamerka, koju verovatno dobar deo publike neće primetiti jer se radi o ultra-zabavnom ostvarenju, tako da se može tek uzgred uzeti kao primedba.
Sama priča prati prve dve sveske serijala (Preludijumi i nokturna, Lutkina kuća), ne uvek po hronološkom redosledu, i u formi koja daje nešto jače uvezanu celinu između ta dva dela. Nekim likovima je delimično promenjena uloga, kako bi se uklopili bolje u vizualni medij, ali ništa od toga nije urađeno na uštrb kvaliteta, ili same priče. Takođe, neke stripske scene su promenjene, dorađene i prilagođene. Tom Staridž se u ulogu uklopio kao da je od početka pisana samo za njega, a u lik je ušao majstorski, u stilu tihe ekspresije koja savršeno oslikava Morfeusovu melanholiju i česta depresivna stanja. Kao antagonista, Korintijanac, Bojd Hobruk briljira u Dejvid Bouvi stajlingu. Ostatak ekipe je biran jednako pažljivo i kvalitetno i rupa u tom smislu nema. Odlična Gvendolin Kristi je pravi Lucifer, nešto drugačiji od onog stripskog, ali možda čak i življi i konceptualno bolji (budući da vladarka pakla nije jedna od Beskrajnih, njena izjedajuća zavist, prevrtljivost i mržnja su pun pogodak u mikrofacijalnoj ekspresiji Kristijeve, koja je sasvim izvesno zrela za nagradu za najbolju sporednu ulogu). Gavran Metju je dodat priči kao comic relief i kao takav je sjajan i duhovit, budući da mu glas daje iskusni komičar Paton Osvalt, ali imajte u vidu da je to nešto promenjen koncept u odnosu na strip i jedan od kompromisa na koji se moralo pristati (ništa loše nije proizašlo iz toga, na svu sreću).
Priča je prastara, mnogo puta viđena, ali retko kada ovako maestralno i lagano ispričana, kako to samo Gejmen ume. Neću davati iscrpna tumačenja, jer to već stvar za obimniju studiju, a i verujem da je većini već poznato. Ono što je bitno naglasiti jeste da se antropomorfizacijom pojava kao što su San, Smrt, Požuda, Patnja, Sudbina, Delirijum i Uništenje (imena Beskrajnih) na mitološki način predstavljaju nivoi ljudskog postojanja, davajući na značaju svakome od njih i naglašavajući njihove uloge u životu celog čovečanstva, i svakog pojedinca ponaosob. Sile veće od nas, koje nam oblikuju i usmeravaju živote jesu beskrajno veće, ali i beskrajno ljudskije u svojoj antropomrfnoj formi i tu su samo da bi služile čovečanstvu da ispuni svoj pun potencijal oličen upravo u snovima koji se lagano pretvaraju u najbolju verziju čovečanstva, ili u živući košmar koji preti da proguta sve sa sobom i odvede u ništavilo. U tom smislu, priča prva dva dela se suštinski bavi pitanjem polja ljudskih snova i težnji. Šta se dešava kada se granica probije, sadržaji snova preliju na materijalni svet, a gospodar tog područja biva zatočen? Da li su more te koje preuzimaju primat u izgradnji nove slike sveta, i, pitanje svih pitanja – kada nema onoga koji je glavni u komandnom lancu, da li će ostali krenuti da novonastalu situaciju koriste na sebičan način i tako stvore neravnotežu u svetu, koja haotično izaziva kauzalni lanac destrukcije? Drugim rečima, čemu nam služe snovi i da li smo u stanju da budemo solidarni i empatični čak i u trenucima kada se čitav univerzum oko nas ruši, jedna je od osnovnih tema serijala zbog koje i jeste toliko popularan, jer suštinski pogađa svakog čoveka koji je ikada živeo.
Kinematografija poslednju deceniju trpi jedan od završnih udaraca pod pritiskom konzumerizma koji je svoje pogane pipke odavno pustio u širokom polju kreativnosti i umetnosti. Kao posledicu toga, kinematografija neprestano pati od devalviranja vrednosti koje su je učinile tako monumentalnim spomenikom kreativnih procesa genija, koji izgleda da postoje samo u prošlosti pokretnih slika. Čvrsto verujem da se bolno spušteni prosek vrednovanja neće vratiti u neka bolja vremena, na fabrička podešenja, tako da nam je ostalo da sačekamo po neki izuzetak u moru trivijalnih poluproizvoda, dok u međuvremenu s nostalgijom gledamo ka prošlosti i gutamo sve ono što je sedmu umetnost učinilo tako veličanstvenom. Ovde ukazujem upravo na jedan takav izuzetak, ali ne bez pomena da i sam potvrđuje pravilo entropije koja je davno uzela maha.
Slovo o istoriji nastanka Sendmena
Nil Gejmen je većini obožavaoca fantastike nezaobilazna stanica, dok je autorima dobar primer kako treba raditi neke stvari, ukoliko se želi postići uspeh. U njegovom slučaju, u pitanju je uspeh planetarnih razmera, s tim što se postavlja pitanje za koji je medij učinio najviše. Poznat je kao književnik i tvorac mnogih ekranizovanih bestselera (Zvezdana prašina, Američki bogovi, Nikadođija), ali njegov pravi kreativni potencijal ne leži u romanima, već u strip scenarijima. Ovo kažem iz razloga koji će biti očigledan svakome ko je čitao Sendmena, i neku od njegovih knjiga. Njegovi stripovi su daleko dublji, mračniji, sa mnogo jačim uplivom horora, filozofičniji, sa razrađenijim univerzumom i likovima. S obzirom da je strip medij koji dozvoljava više egzibicija u stvaranju i trpi stvari koje je teže uklopiti u film (pre svega mislim na vizuelni deo koji može prikazati bilo šta, dok je u filmu to značajno teže, čak i u uz more CGI efekata), Gejmenov pun kreativni potencijal dolazi do izražaja upravo u Sendmenu. Serijal je pisan tako da ga ne može svariti prosečan Gejmenov fan koji čita samo njegove knjige, mahom napisane perolakim stilom, tako da mogu biti svima pitke (što je najveća mana za zahtevniju publiku koja se neće zadovoljiti takvim pristupom). U svakom slučaju, deset inicijalnih tomova Sendmena se mogu smatrati autorovim remek-delom, kao i jednim od najznačajnijih strip serijala ikada stvorenih.
Dva čoveka su učinila američku i svetsku scenu stripa drugačijom i promenili je iz temelja, ubedivši vlasnike DC grupe da su stripovi za odrasle, sa minimumom cenzure potrebni sceni preplavljenoj banalnim superherojskim sagama. Ta dvojica se zovu Alan Mur i Nil Gejmen, obojica Britanci, negde istovremeno u pohodu na Ameriku, a njihovo delo ne bih posebno predstavljao, kako ni domet njihovih vizija iz kojih je nastala čitava supkultura kojoj se ne vidi kraj. Gejmen, 1989. na sopstevenu inicijativu preuzima rad na serijalu The Sandman, iz sedamdesetih godina, uvidevši potencijal glavnog karaktera i DC univerzuma. Nešto malo pre toga, Mur je preuzeo rad na restauraciji serijala Stvorenje iz močvare, koji je jednako uspešan i bitan za istoriju stripa. Koristeći isti univerzum i pozajmljujući likove jedan od drugoga, ovaj dvojac pravi potku za novu DC inkarnaciju, jednu od najboljih edicija ikada – Vertigo, pokrenutu 1993, a ugašenu 2020 (od tada radi pod nazivom DC Black Label i izdaje serijale sličnih usmerenja kao i do tada).
Zbog svega rečenog preporučujem gledanje Sendmena jer verujem da će se svako delimično pronaći u priči koja je toliko univerzalna da se može primeniti na bilo koje doba (što nam neki segmenti i direktno oslikavaju). Takođe, ko nije pročitao strip, možda je krajnje vreme da to uradi, budući da je rađen sa više sirovih ideja i manje skrupula od serije, samim tim je pravi biser za žanrovske sladokusce.