Za one koji eventualno ne znaju, termin „tie-in” fikcija označava fiktivna dela koja su zasnovana na nekim već postojećim, obično veoma uspešnim, medijskim projektima (kao što su filmovi, serije, video igre), a njihova izrada i prodaja je autorizovana od strane vlasnika date intelektualne svojine.
Za „tie-in”, odnosno, propratnu fikciju (Kristijan i ja smo došli do zaključka da bi ovo bio naziv na srpskom koji najbolje odgovara) ljudi najčešće govore sledeće dve stvari:
1. Propratna fikcija služi kompanijama isključivo da bi monetizovale popularnost izvornog materijala, te se ne obraća previše pažnje na kvalitet novih sadržaja što dovodi do:
2. Propratna fikcija je jednostavno loša i inferiorna u odnosu na dela koja su originalna.
Pa, da. Propratna fikcija kompanijama, vlasnicama date intelektualne svojine, služi da bi ostvarile dodatnu zaradu. Ako je izvorni materijal popularan i oko njega je stvorena baza fanova koja želi nove sadržaje, zašto se to ne bi iskoristilo? Jednostavna biznis logika. Međutim, da li to nužno znači da kvalitet propratne fikcije mora biti loš? Apsolutno ne!
Kvalitet ovih dela zavisi od mnogo faktora. Prvo, kvalitet propratne fikcije se drastično menjao kroz decenije, jer se istovremeno menjala uloga propratnih sadržaja. Kvalitet „tie-in” fikcije u sedamdesetima, devedesetima i danas uopšte nije isti. Sedamdesetih je uloga propratne fikcije više bila marketinška, dok šta stoji između korica neke knjige tada uopšte nije bilo bitno. Eto, najbolji primer toga je novelizacija četvrte epizode sage Zvezdanih ratova, koja je izašla krajem 1976. godine, dakle oko pola godine pre premijere samog filma. Njena uloga je bila da zaintrigira ljubitelje naučne fantastike i da raširi glas o predstojećem filmu. Zamislite da danas, u eri internet spojlera, novelizacija nadolazećeg Zvezdanih ratova (Star Wars) filma izađe šest meseci pre premijere. Da…
Tokom narednih decenija kompanije su počele da uviđaju i druge prednosti propratne fikcije, ali i to da ne može svako da piše propratnu fikciju i da ne može bilo šta da se stavi u knjigu i na nju nalepi logo date franšize. Propratna fikcija je postajala sve kvalitetnija, a vremenom se oformila i klasa pisaca koji se isključivo bavi pisanjem dela koja su smeštena u neke već ustanovljene univerzume. Vlasnici licenci su uvideli da propratna fikcija može da posluži kao koristan alat kojim neki univerzum može da se proširi i vremenski i prostorno (tj. da se vremenski ode u napred ili u nazad u odnosu na izvorni materijal, kao i da se posete lokacije koje nisu postojale ili su samo pomenute), alat kojim bi se produbile priče poznatih ili saopštile priče novih likova, alat kojim se mogu objasniti greške u izvornim materijalima, kojih neretko ima (khm, retkonovanje), i tako dalje.
U današnje vreme, kvalitet propratne fikcije u najvećoj meri zavisi od toga kako se kompanije ophode prema svojoj intelektualnoj svojini i za šta ona njima služi, u skladu s čim za pojedine knjige unajmljuju pisce koji su specijalizovani za takav rad (neki pisci rade adaptacije, drugi su tu da prodube univerzum, neki su tu da istraže likove, itd.). Eto, propratne fikcije svetova Zaboravljenoih kraljevstva (Forgotten Realms), 40.000 Warhammer 40.000, Zvezdanih staza (Star Trek), Bafi ubica vampira (Buffy the Vampire Slayer) i Zvezdanih ratova (Star Wars) su veoma različite i po nameni koju su im vlasnici licenci dali, ali i po kvalitetu. Kod jednih je svrha samo da daju novi sloj lora univerzumu, kod drugih je da se nastavi priča izvornog materijala, kod trećih su to samo (maltene) nasumične priče (koje neretko protivreče drugim delima iz tog univerzuma, pa čak i izvornim), a imamo i one koji su mešavina svega toga.
E sad, ponovo se vraćamo na one tvrdnje pojedinaca da propratna fikcija nema kvalitet. Uz to neretko idu i izjave da propratna fikcija ograničava maštu i kreativnost pisaca, ali čak i to da su sami pisci ovakve fikcije nemaštoviti i samo ekstrapoliraju izvorni materijal. Pa, tačno je to da u određenoj meri pisci „tie-in” fikcije imaju ograničenja. Jednostavno, njihova kreativnost mora biti uramljena istorijom, pravilima i zakonima koji su već uspostavljeni od strane izvornog materijala. Ti elementi dati univerzum čine jedinstvenim, a u slučaju da se ne ispoštuju, onda bi se izgubila autentičnost. Problem ograničenosti mnogi pisci propratne fikcije rešavaju tako što pronalaze svoje „sandbox-ove”, u kojima se igraju i stvaraju. „Sandbox-ovi” predstavljaju delove datog univerzuma koji su (ili vremenski ili prostorno) udaljeni od izvornog materijala i gde pisci obično prave svoje nove likove i istražuju njihove ličnosti i priče. Time što su ti delovi izdvojeni, pisci ne moraju da doslovce prate zakone koje je uspostavio izvorni materijal, a čak mogu da dodaju i nova pravila i stvari, kako bi njihove kreacije imale smisla.
Većina pisaca nema problem sa kreativnim ograničenjima koje pisanje propratne fikcije nosi. Izuzetak su, naravno, pisci koji rade adaptacije, jer priroda je adaptacija da se izvorni materijal što vernije prenese, te tu nema nekog manevarskog prostora da se išta promeni ili doda. Problemi se obično sreću kod pisaca sa manje iskustva i onih pisaca kojima je jedini cilj da dodaju novi sloj lora univerzumu. Prvi, obično u želji da emuliraju atmosferu i osećaj izvornog materijala, prave maltene doslovne (obično loše) kopije priča i likova zbog kojih je ta franšiza postala poznata (eto, na primer, skoro sva propratna fikcija franšize Indijana Džouns je takva). Ovi drugi isključivo želeći da vremenskoj liniji dodaju neki ključni istorijski događaj ili npr. neku epsku bitku u potpunosti zanemaruju priču i likove. Rezultat toga je da narativ ispadne totalno zbrčkan, likovi izuzetno površni, a samo delo nekakav kvazi letopis.
Ipak sve to nužno ne dovodi do toga da je propratna fikcija u globalu loša. Kontraargument tome može biti i sama činjenica da su brojni autori „tie-in” fikcije dobitnici prestižnih nagrada za književnu fantastiku. Takođe, moramo da napomenemo i to da pisci propratne fikcije rade u malo tešnjim uslovima. Naime, vlasnici licenci obično izdaju od jedne do tri knjige po kvartalu, te pisci moraju svoj posao da završe u kratkom roku i da se pri tome trude da naprave što kvalitetnije delo, a takav dinamičan tempo rada nije za svakog.
Takođe, propratna fikcija se u poslednje vreme sve više pravi tako da bude pristupačna i novijim fanovima, ali i onima koji ni ne poznaju izvorni materijal. Rezultat toga je da dela ne smeju biti samo nizovi „easter egg-ova”, već se mora posvetiti više pažnje građenju narativa i likova za koje se novi fanovi mogu vezati, a sve to dovodi do rasta kvaliteta „tie-in” fikcije. Vlasnici licenci, naravno, žele da prodajom propratne fikcije ostvare dodatnu zaradu, ali to samo po sebi ne utiče na kvalitet materija. Problem jedino može nastati kada kompanije, u želji da zarade što više, počnu da štancaju sve veće količine sadržaja o čijem se kvalitetu ne vodi računa.
I na kraju, treba imati u vidu da je propratna fikcija namenjena pre svega fanovima, a oni će – bilo da su previše kritični, bilo da prelako praštaju slab kvalitet – skoro uvek sažvakati šta god im se servira.