Šta je Niarlatotep, dragi moji autostoperi?
Niarlatotep je glas najniže svesti. On gamiže našom telesnošću i teško ga je uvrstiti u sistem značenja ili konstruisati linearnošću jezika. On je sinkretički nered koji prirodno obitava tamo gde pojmovni označitelji blede. Pojavljuje se kada razum i semantika kapituliraju i kada krenemo da somatizujemo ono što nismo mogli dovoljno opojmiti. On komunicira putem naše utrobe, fokusirajući cirkulaciju ka središtu abdomena – ostavljajući lica bledima. Obuzima neposrednim doživljajem sagrešenosti, dok iz velikih udaljenosti donosi kosmičku kaznu. Nastupa kada somatsko postane kolektivno – poput psihotičnih džepova prisutnih u nesvesnoj dinamici kolektiva ljudi. Predstavlja stanje anksioznosti, toliko generalizovane – da obuhvata telo, um, kolektiv i čitav kosmos. On je litica postojanja.
Niarlatotep je, takođe, i primordijalnog porekla, stariji je od filozofija i religija, jer potiče iz doba starih bogova i neobjašnjivih prirodnih fenomena. Poput čuda života, on je čudo smrti. Toliko star da ga ne možete objasniti, već samo prepoznati svojim ikoničkim alatom – stomakom i halucinacijom. Lakše ga apsorbuje kosmos, nego mi kao njegov najmlađi deo. On je, takođe, i tehnološki Mesmer, koji vlada silama što povezuju materiju i duh. Čest je kuvar naših snova, ali plašimo se da ga pozovemo u javu. No, i u snovima smo pred njim bespomoćni, naročito ako nas neobuzdano proteruje iz njih. Njegovo planetarno buđenje stvara mnogo dublje pukotine u nesvesnom, nego što ih san pojedinca može premostiti. Individua je naspram Niarlatotepa – samo prespora i strašljiva sobarica koja se bori sa olujom što je razjareno rasklopila prozorska krila u celome gradu.
On je i privlačan. Kada podredi razum neizrecivome, postaje gospodar užasa. Žrtve se olako identifikuju sa njime, jer poput kompulzije – on je cikličan i zaposeda navike. Njegova smelost postaje usud naše izlomljene individualnosti, pomerene ka njegovim prioritetima. On metafizički obuzima čula mnogo doslednije nego kratkotkodelujuće supstance.
Njega je bezbednije doživeti u prisustvu drugih, jer ga odsustvo njegove antropomorfnosti čini toliko onostranim da ostavlja utisak vanzemaljskog porekla. On poprima lik svega što malograđanština demonizuje, neretko čak i obličje neshvaćenih izumitelja koji dolaze iz dalekih zemalja, poput Tesle. On osvaja noć strujama koje preobražavaju stvarnost, gradeći u indoktriniranima impulsivnost i bipolarni afekat. Poput noćnog osvetljenja, on postaje kompulzija nove realnosti – nesvesni voajerizam ka utrobama senki.
Bipolarnost afekta koju Niarlatotep produkuje u individuama se lančano omasovljuje, prerastajući u ideoafektivnu disocijaciju grupe. Ona disocira prateći labave ikoničke konstrukcije dekompenzovane ljudske tehnologije, poput rastrojenih prevoznih šina ili ruševina naselja.
Van konteksta ljudskih naseobina, eksterijer niše ka kojoj Niarlatotep vodi rezilijentnije sluge je nepovratno konverzivno stanje nalik fizičkoj zaleđenosti. Ono se neurološki preslikava na motoričke funkcije, odbacujući signale iz korteksa i preuzimajući voljne pokrete. Bizarno zelenilo postojbine Niarlatotepa – odraz je potrebe da se nepoznatome nađe mesto i bilo kakav spoznajni okvir. No, sile kolektivnog nesvesnog bivaju starije i jače, te u savezu sa njime pokoravaju i poslednju jogunastu individualnost.
Konačno odredište kontakta sa Niarlatotepom je – Niarlatotep. On je dominantni realizam ružne činjenice da je život prolazan, a smrt večna. On je likvidator filogeneze, gravitacija koja ireverzibilno odvodi u zemljište. Regresija ka tlu.
Iz njega ne nastaje novi život. Iz njega dolazi smrt svesti i vlast materije. Međutim, on je mnogo više od Tanatosa. On je nužda autora da ne bude dokučen, stoga osuđen da beži od trajne forme. On je šum u kibernetskim teorijama komunikacije.
Užas konkretnosti koji teži večnoj entropiji.